Problemi vantelesne oplodnje u Srbiji

U startu je znala da njene godine premašuju gornju granicu koja je propisana kao uslov da bi VTO bila finansirana iz budžeta, odnosno iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

“Imaš 42 godine, probudiš se sa 43 i više nisi u igri”, rekla bi predsednica udruženja Šansa za roditeljstvo Sandra Jovanović.

Imajući u vidu cenu procedure VTO koja se kreće od 3.000 do 5.000 evra, kao i prosečnu platu u Srbiji od nešto više od 400 evra, jasno je u šta je većina pacijenata prinuđena da se upušta. Oni se zadužuju, podižu kredite, što im na kraju nije nikakva garacija da će postići cilj – dobiti jedno živorođeno, zdravo dete, kako bi rekli doktori.

Lutajući od državne do privatne klinike, pa opet do državne, J.M. je pokušala gotovo sve metode – i inseminaciju i VTO, radila je i zamrzavanje embriona – sve bez uspeha. Nije pokušavala samo donaciju, o kojoj, kako kaže, nije ni razmišljala.

I da jeste, zbog nje bi morala da putuje u inostranstvo. U njenoj državi već godinu i po dana je na snazi Zakon koji ovu proceduru odobrava, ali se ona i dalje ne sprovodi, jer Pravilnika, koji bi trebalo odredi kako će se i šta raditi, još uvek nema, iako je rok od 18 meseci, koji je ministar zdravlja Zlatibor Lončar najavio prošlog proleća, istekao 1. decembra.

Umesto toga, poslednji Pravilnik donet je 31. avgusta, ali na zakon iz 2009. godine.

„Mi imamo novi pravilnik za stari zakon i novi zakon koji nema njedan pravilnik“, kaže Jovanović.

Prethodni Pravilnik donet je nekoliko meseci ranije, a sledeći je najavljen već za januar 2019, budući da propusta još uvek ima, mada struka insistira na tome da im cilj nije donošenje novih propisa na svakih šest meseci, već da oni budu dobri i usklađeni sa standardima Evropske unije.

Postoji saglasnost da pacijenti u 90 odsto slučajeva, kada zbog VTO odlaze u inostransto, odlaze upravo zbog donacije, što se nije pokazalo kao dovoljan podsticaj da se ova oblast konačno uredi, iako za bolnice, kako tvrde stručnjaci, ovo ne predstavlja tehnički problem.

“Najviše se čeka na pravilnike koji se odnose na donaciju, naravno zakon treba da ima i pravilnike koji se tiču laboratorije, ustanova, načina funkcionisanja itd, ali nas, pacijente, zanima donacija”, kaže Jovanović, navodeći neke od smernica koje bi on trebalo da sadrži: ko sme da bude donator, ko primalac ćelija, kako će se uopšte raditi procedura, itd.

Naš novi Zakon dozvoljava ženi bez partnera da ide u proces vantelesne oplodnje, pa je potrebna regulativa i za taj deo, dodaje ona.

Zapostavljanje ovog problema otvara još jedno pitanje – da li država ima pravo da krši ustavno pravo žene da bude majka.

Iako neki stručnjaci granicu od 42 godine pravdaju činjenicom da stopa živorođene dece s godinama starosti opada, doktorka Vesna Kopitović smatra da su država i struka u obavezi da pomognu ženi u ostvarivanju ovog prava, ako ne na taj način, onda da nađu alternativu.

“Naša obaveza je da lečimo, prema tome za mene nema starosnih granica, svaka žena ima pravo da rodi. Država je ta koja daje modalitet lečenja i u obavezi je da zdravstvena zaštita bude dostupna svima, a alternativa nakon 42. godine jeste donacija jajnih ćelija, kao i u razvijenim zemljama”, smatra Kopitović.

Mnoge pacijentkinje slažu se u oceni da je pristup lekara u državnim ustanovama nedovoljno individualan.

Dok J.M. nije bila u mogućnosti da konkuriše za proceduru preko RFZO, iako su joj nalazi bili bolji od mnogih žena mlađih od nje, ovakav “uprosečen sistem”, kako kaže, lišilo je ove mogućnosti.

Pacijentkinja J.V. je, tokom pokušaja inseminacije na GAK Narodni front stekla utisak da, ne samo da se ova procedura uzima zdravo za gotovo, kao nešto što je unapred osuđeno na neuspeh, već joj je, nakon prelaska na privatnu kliniku, rečeno da joj lekovi koji su joj bili propisani na Narodnom frontu nisu odgovarali.

Iz Uprave Narodnog fronta dobili smo odgovor da “svaka pacijentkinja posebno dobija terapiju, strogo individualno”.

Rekli su nam i da nemaju tačan podatak o uspešnosti inseminacije, što inače, ne spada u proceduru vantelesne oplodnje.

“Mnoge pacijentkinje više se nikad ne jave u našu ustanovu”, rekli su i dodali: “Stimulacije za inseminaciju su izuzetno blage, a u većini slučajeva se rade i bez stimulacije, u takozvanom spontanom ciklusu, tako da su rizici od komplikacija minimalni. Dosadašnja praksa je da se pacijenti ne proveravaju telefonski”, poručili su.

Od jedne privatne klinike u Beogradu dobili smo informaciju da se procedura inseminacije u njihovim podacima o uspešnosti računa kao jedan od procesa lečenja steriliteta, dakle zajedno sa vantelesnom oplodnjom.

Pacijentkinji J.V, osim toga, prilikom pokušaja da obavi vantelesnu oplodnju u državnoj ustanovi, nije odgovarao način na koji je ovaj proces tekao, mada, kako kaže, mnogim ženama taj tempo ne predstavlja problem.

“Priroda mog posla nije mogla da se usaglasi sa tim. Sve se svodilo na to da treba maksimalno da se posvetim tome što radim, da zapostavim ostale društvene uloge. Savetovali su me i da otvorim bolovanje dok ta procedura traje, a ja, niti sam kao honorarac bila u mogućnosti to da uradim, niti je priroda mog posla dozvoljavala da po nekoliko sati provodim u čekaonici”, priča J.V.

Nju je odbilo i to koliko vremena se posvećuje dokumentaciji, tome da nijedan bris ne istekne, da su svi papiri na broju. Narodni front, s druge strane, ističe da je administracija, kao deo postupka, važan svuda u svetu, a ne samo kod nas.

Mnogo je nepravilnosti u vezi sa problemom neplodnosti kojima je potrebno pozabaviti, ali za početak je važna edukacija, i to ne samo građana, nego i lekara u domovima zdravlja, a razlog je, između ostalog taj što u Srbiji postoji 400.000 parova koji se bore sa problemom neplodnosti

„Ljudi koji nisu dovoljno informisani duže čekaju, vreme im prolazi, ne odlaze kod lekara, ne rešavaju problem“, upozorava Jovanović.

Besplatno zamrzavanje embriona ne podrazumeva i odmrzavanje

Poslednjim Pravilnikom iz avgusta 2018. godine omogućena je procedura zamrzavanja embriona na račun budžeta. Ipak, celokupan proces, koji podrazumeva i odmrzavanje i dodatni transfer, nije predviđen budžetom. To znači da parovi moraju sami da finansiraju ta dva koraka. Iz tog razloga, neke klinike uopste ne rade zamrzvanje embriona, kaže Sandra Jovanović.

Dozvoljeno tri postupka na račun budžeta

Na račun budžeta Republike Srbije dozvoljena su tri pokušaja VTO uz uslove da se ne prelazi starosna granica preko 42 godine, da su iscrpljene druge mogućnosti lečenja steriliteta, da je pored lečenja i dalje prisutan problem neplodnosti, da je očuvana funkcija jajnika i da je indeks telesne mase ispod 30 (BMI). Pre ulaska u proces VTO na račun budžeta, potrebno je uraditi tri procedure inseminacije. Neke opštine omogućavaju i četvrti postupak VTO, nakon tri neuspešne iz državnog budžeta, a Beograd je poslednji put finansirao ovu proceduru 2012. godine, jer, kako kažu, ovo nije planirano budžetom grada.