Probuđene zverke homofobije i ksenofobije

Ne znam koji dan po redu, glavna tema je – (ne)otkazani Evroprajd. Gledam ove mučene predstavnike LGBTI+ udruženja kako pokušavaju voditi neku iole racionalnu debatu s kojekakvim opskurnim ličnostima koje mašu još opskurnijim fotografijama s nekih inostranih prajdova. Neka polugola dupeta, neki muški obučeni u žensku odeću, neki poljupci na ulici… Ja lično nemam ništa protiv ni dupeta, ni muških u ženskoj odeći, ni poljubaca na ulici. Dobro da mene niko ne zove da išta pričam o tome. Ne bih imao toliko strpljenja i uviđavnosti da prilagođavam rečnik toj uvređenoj većinskoj Srbiji.

Ova druga strana „čije mišljenje takođe treba da se čuje“, navodno želi da zaštiti decu i mlade od takvih prizora na ulicama Beograda. Da li štite decu tako što ih svakog jutra, svakog popodneva, svako veče u prajmtajmu, bombarduju tim fotografijama sa svih televizija, šeruju ih po svim mrežama, kače na storije (pa se posle vade, neki)… Nisu li oni ti koji su Evroprajd stavili u fokus javnosti mesecima pre i povećali mu vidljivost za milion posto? Ne trljaju li oni gola dupeta deci o nos već danima, nedeljama, mesecima?

Petak, 2. septembar

Danas uz šejk biram poseban spektakl – Vendi na temu Evroprajda, najgledaniji video na Jutjubu od svih gostovanja na navedenu temu. Vendi o iščašenju društva! Umetnički gledano, to više nije ni kič koliko je dobro i obećavajuće u samom startu. Počinje tako što brani Nikanora, čije pretnje oružjem naziva možda malo upitnom formom, ali pravom suštinom. Jer ukoliko se narod ne ispravlja, Bog šalje razne pošasti da uništi takav narod. Prepričava stari zavet, sodome i gomore, konstatuje kako nije nikad čula za nasilje ni nad jednim gejem, ali je zato čula za mnogo primera kad se strejt ljudi potuku i izbodu i žrtve su nasilja.

Gejeve smatra trojanskim konjem globalista. Pored termina uvređena većinska Srbija, prvi put čujem i za nemanjićku Srbiju?! Ništa mi to nije jasno. Postaje mi malo jasnije kad pomene Mikelanđela i Sokrata, ali kao homoseksualce genije koji su normalno živeli i niko ih nije dirao i šta im je falilo. I onda, čuveni argument: ima mnogo drugara koji su gej i mnogo fanova od kojih, ne krije, baš dobro zarađuje i uvek se lepo slažu i najveseliji su u klubu i maksimalno su ispoštovani.

Taj argument mi je možda i najljigaviji, to kad se krenu vaditi kako imaju drugare koji su gej. Kao da su gejevi kućni ljubimci pa ih imaš dva-tri i onda te to vadi od svih ljigavih stvari koje te suštinski čine homofobom. Ne znam u kojem paralelnom univerzumu je uopšte potrebno dalje argumentovati na koliko nivoa je pogrešno da je Vendi relevantan sagovornik o sodomi i gomori? A da je pritom ona na ovoj poštenoj, moralnoj strani sodomije.

Subota, 3. septembar

I dalje imam mleka za šejk, a zvezda ovog jutra je Boško i njegova omiljena sintagma: vređanje javnog morala. Onaj Boško koji ima plodne dane svakog septembra, doktor nauka za vređanje javnog morala u režiji homoseksualnog lobija. Onaj kome je sekira upala u med što ove godine nije običan prajd nego Evroprajd. I ne samo njemu. Znaju oni da će da pokupe kajmak kad u priču o gejevima upletu i zle zapadne sile. Dobitna kombinacija i nepogrešiva receptura za rejting – homofobija začinjena ksenofobijom. Jezivo je što je priču o javnom moralu preuzela religija. Kao da bez religije ne bismo znali šta su moral i etika. Znaju oni da igraju na duboko ukorenjeni strah od boga.

I meni samom, priznajem, koji sam ateista, pre početka predstave instinktivno proleti glavom „bože pomozi“. Nekontrolisano. Teško se odupreti tom iracionalnom instinktu iako na religiju racionalno gledam kao na mitologiju. Koju je lepo poštovati, izučavati, verovati u nju, uživati u umetničkim delima inspirisanima njome, ali uz punu svest da je reč o izmišljenim pričama kojima ne možeš da terorišeš ljude oko sebe. Kao što danas gledamo na grčke bogove, jednom će neki budući sapijensi tako gledati na hrišćanskog boga jer imaće nekog svog boga, verovatno tehnološkog. Algoritam? Možda će malo duže proći do smrti hrišćanskog boga jer se grčka mitologija zeznula što relativno lako možeš da odeš na Olimp i vidiš da tamo nema Zevsa, a ovde moraš prvo da umreš da bi proverio ima li ga gore. Istorija nas ipak uči da ni hrišćanstvo neće izbeći da jednom postane knjiga na polici biblioteke pod oznakom mitologija. Kako onda može da nam mitologija određuje javni moral u sekularnoj državi?

Nedelja, 4. septembar

Ovo „pomozi bože“ i juče mi je nekontrolisano proletelo glavom pre početka još jednog igranja predstave Naš sin, dok sam sedeo u svom ćošku stana, dovoljno sakriven od publike, a dovoljno blizu da čujem kako glumci igraju. Đile otvara predstavu, Varagićka mu odgovara, po ulazu u predstavu znam da će da bude dobro igranje. Kraj mnogo kazuje, ali početak isto tako. Amar tek kasnije progovori kao sin koji iz inostranstva dolazi kući da roditelje upozna sa svojim dugogodišnjim partnerom ne znajući da su oni u međuvremenu skovali plan kako da ga izleče od „homoseksualizma“.

Nakon nekoliko igranja, sad već provereno znam na kojem delu kreću da se vade maramice. Pitam se šta je to što ljude toliko dira? Nije lako rasplakati čoveka, pogotovo ne u prilično osvetljenom prostoru gde nema onog klasičnog mraka pozorišne sale. Ova gej linija priče zasigurno pogađa jedan deo publike, ali ne sve. Ono što mislim da univerzalno dira jeste što je Naš sin zapravo priča o raspadu porodice i tome koliko pogrešno shvatamo te famozne porodične vrednosti o kojima slušamo ovih dana od diplomiranih porodičnih ljudi. Voleti i prihvatati svoje dete je jedina porodična vrednost. Sve drugo je politika.

I sad ću besramno da kao smisleno na ovom mestu provučem da su sledeća igranja 15. i 16. septembra. Dođite da se zajedno smejemo i plačemo u stotinjak kvadrata porodičnog stana u Bulevaru despota Stefana 7.

Ponedeljak, 5. septembar

Vuče, Vuče, bolje da nisam vratio Utisak. Kukala nam majka s takvim opozicionarenjem. Previše je i kad nije natašte. Čak i da je tačno da su majmunske boginje trenutačno najraširenije među gej muškarcima, odakle ti pravo da podrazumevaš da učesnici prajda dolaze u Beograd da se seksaju? Mnogo su ljudi opsednuti gej seksom! Srećno ti bilo s ovih procenat-dva koje ćeš eventualno da zaradiš ponavljajući nedeljama priču o epidemiološkom riziku održavanja Evroprajda ne misleći pritom na koronu. I tebi je upala sekira u med. Majke mi, od svih gostovanja ovih dana, Vjerica ispala najmanje radikalna.

Utorak, 6. septembar

Slušam tog lekara koji tvrdi da je homoseksualnost bolest koja treba da se leči. Što mu nismo uvalili da reklamira Našeg sina s podnaslovom kako izlečiti gej sina?! Razmišljam kako je u celoj ovoj priči najtužnije što sneg nije pao da pokrije breg, nego da otkrije trag duboko ukorenjene zverke homofobije i ksenofobije. Ta zverka je neko vreme mirovala, očigledno na rubu čaše, i onda se s kapljicom ksenofobije, prelila premoćno. Toliko moćno da je možda jača i od države. Svoj trag su pokazali i mnogi naši drugari, drugarice i bliski ljudi. To boli više od ovog ginekologa. Svaki razgovor vođen ovih dana koji je sa „Znamo se toliko godina, znaš da te podržavam…“ prešao na „Ali…“ …

Svako ali paradiranje, ali provociranje, ali stranci, ali skaradnosti, ali deca, ali boginje, pokazalo je da nas čak i bliski ljudi vole i podržavaju dok smo u tišini, dok nas lično poznaju i nadgledaju, dok imitiramo hetero normative prikladne tom javnom moralu većinske Srbije. Pritom da, dok imitiramo, ne pitamo za pravne regulative te imitacije.

Sreda, 7. septembar

Nema više mleka za šejk, ali znam čega ima cele nadolazeće nedelje: predstave, predavanja, izložbe, koncerti, debate… Možda i jedna Šetnja.

Autor je pozorišni reditelj