Prodiranje u duboku tajnu života i umetnosti

Kao što je tiho i bez pompe stvarao, tako je i u još većoj tišini pretvoren u prah razasut u Popovom polju, u njegovom Orašju o kojem je beskrajno zanimljivo pripovedao dajući mu mitsko obličje. Životni put profesora Tubića je tipičan put intelektualca druge polovine 20. i početka 21. veka. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na varšavskom filozofskom fakultetu pod mentorstvom znamenitog poljskog i svetskog filozofa Lešeka Kolakovskog, kojem će se na pravi način odužiti prevodom na srpski jezik nekoliko njegovih knjiga, od kojih i trotomnu Glavni tokovi marksizma.

Tubić ni umiranjem nije rešio tajnu života jer ona daleko nadmašuje svako individualno iskustvo, svaku pojedinačnu egzistenciju. Ali, opet, nju nema i ne može niko drugi da odgoneta do sam čovek koristeći svoju sposobnost da promišljanjem ponire u najveće dubine, do usijane magme u čijem središtu se skriva tajna. Svojim fizičkim sposobnostima čovek je nemoćan da se približi tom središtu i jedino mu je preostalo lukavstvo uma, logos koji, oblikovan kao filozofski diskurs, uspeva da pomoću Arijadninog konca pronađe skrivene prolaze do tih središta. Ali, šta ako Arijadna ostane bez konca na šta nas Tubić upozorava u jednoj svojoj ranijoj knjizi. Sve izazov do izazova. Veliku teškoću predstavlja i to što, kako veli Tin Ujević, tajna života svoju klicu skriva, te otuda i dodatni čovekov napor da svoje umne sposobnosti organizuje, da pronađe oblike mišljenja i da razvije svoj misaoni sistem pomoću kojeg bi mogao da dopre do te klice. Konačno je dospeo do filozofije kao ključa kojim se otključava sedam brava iza kojih je ta klica skrivena. I upravo tu započinje sudbonosna bitka između filozofije i života, filozofije sa svojim analitičkim i sveobuhvatnim moćima, sa načinima kako tu moć učiniti delatnom i životvornom. A drama se pojačava time što su i filozofija i tajna života u samom čoveku. Ovde autor navodi NJegoša da je tajna čoj’ku čovjek je najviša.

Dakle, da bi se rešila tajna života, čovek se mora stalno vraćati filozofiji koja, kako Tubić kaže, može postati „iz izvora večite nejasnosti i neizvesnosti“. To su duboki, gotovo neiscrpni izvori jer u njima vri ogromno iskustvo, milenijumima sticano znanje i odgajana mudrost. I sve to okrenuto ka smanjenju nejasnoća i neizvesnosti koje u sebi kriju i tajnu života i tajnu umetnosti.

Risto Tubić ponajviše prati napore savremenika da proniknu u tu tajnu, a u prvom redu napore filozofa i pesnika. Svi se oni slažu u jednome da umetnost, u svim svojim izražajnim poljima – i u poeziji, i u slikarstvu, i u muzici i u arhitekturi – oplemenjuje savremeni svet i tako doprinosi čovekovom oslobođenju od zabluda i predrasuda, strahova i strepnji, najčešće od naleta organizovanog haosa, laži i prevare te, konačno, od neizvesnosti i nejasnoća. Tubić će se najčešće pozivati na njemu dragog Andrića koji je svojim zadatkom, kao i zadatkom svakog umetnika, smatrao pomoć svakom čoveku, naročito savremenom, da se orijentiše u moralnom i psihičkom vrtlogu i da svoju energiju usmeri ka iznalaženju ne kamena mudrosti nego najpouzdanijih puteva i najefikasnijih sredstava da se zatre laž i da istina ugleda svetlost dana, ali ne kao dogma nego kao slobodno kretanje misli i duha sa svim svojim modifikacijama. No, pronaći put do tajne života i tajne umetnosti znači i neprestano tragati, zavirivati u najdublja okna na čijem je dnu uzavrela magma nevidljivih stvari, neizrečenih ideja, neoblikovanih misli, nedorečenih reči, nejasnih glasova. I svemu tome treba dati odgovarajući izraz, dovesti do oblika i nagovestiti prepoznatljivost, smanjiti temperaturu usijane materije i učiniti je snošljivom za čovekovu čulnu percepciju.

I filozofija i umetnost moraju pronaći jezik kosmičkih razmera koji će omogućiti da se izrazi i pokaže ono bivstvujuće, ali ne kao univerzalno nego kao pojedinačno, upućeno individui kako bi se ona učinila prepoznatljivom, konkretnom, živom, materijalno opipljivom i duhovno i emocionalno osetljivom. Ovde se Tubić približava Hajdegerovom viđenju umetnosti, posebno poezije, kao svetlećeg projekta koji se smiruje u reči, u jeziku i dospeva u nacrt oblika u kojem se izražajna sredstva smiruju, proizvodeći zvučanja, stvarajući melodije koje se pretvaraju u muziku i opštu harmoniju oblika kao temelja arhitekture. To, međutim, ne znači da se muzika i arhitektura svode na poeziju jer bi to, upozorava Tubić, bila čista samovolja, te je otuda ispravna Hajdegerova strepnja da se filozofija previše uplete u umetnost čim bi se umanjila ili sasvim previdela njena tajanstvenost što bi neminovno vodilo u banalnost.

Upravo u tim dubinskim slojevima skrivena je tajna života i tajna umetnosti i svaka stvara svojstveni naboj i ima svojstvenu specifičnu težinu koja se jednom opire centripetalnim a drugi put centrifugalnim silama. Otuda i jeste velika teškoća da se dopre do njihove tajne, a još veća je da se ona obelodani i pretoči u formu. A to bi, svakako, bio i kraj umetnosti. Sem ako se ne bi desilo neko čudo.

Važno je istaći Tubićevo upozorenje da se za tajnom umetnosti i tajnom života stalno traga – u svim domenima i svim sredstvima; ona podjednako pripada i filozofiji, i umetnosti, i politici i svakodnevnom i pojedinačnom mišljenju, jer je ugrađena u sve te sisteme kao pokretačka sila.

Autor je dosta prostora i argumenata posvetio i političkom diskursu u kojem se ta tajna prelama, preprekama na koje u njemu nailazi i nastojanjima da izmakne njegovim zamkama i pokušajima da je za svoje interese instrumentalizuje. Treba osujetiti svaku primisao, ističe Tubić, da se umetnost ne samo uključi u politički pogon nego i da se nađe u senci bilo kojeg vanumetničkog činioca jer bi se u takvom tesnacu izgubili čak i tragovi njene tajne, nejasnoće i neizvesnosti. Tubić je ukazao na koje je to teškoće umetnost nailazila u političkom praxisu i koje je pritiske podnosila kako na opštem tako i na pojedinačnom planu.