Još se nije dogodilo, kao sad u petak – u ovih godinu i po dana nove američke administracije – da su već na prvi pogled toliko bili „u tonu“ domaćica u Stejt Departmentu i jedan njen gost iz belog sveta. Ona u ružičastom kompletu, sa pantalonama, on u tamnom odelu modernog kroja, s tim što se ta njihova formalna usklađenost odmah u startu i suštinski potvrdila – kad su se, posle dvočasovnog razgovora, pojavili pred novinarima da potvrde koliko su i američka i britanska strana, hvala na pitanju, i te kako spremne za produženje tradicionalnih međusobnih „specijalnih odnosa“.
Vilijem Hejg jedva da je prošle nedelje sastavio par dana u svom novom kabinetu u Forin ofisu, a već se spakovao i doleteo u Vašington da bi i time, kako nam je objasnio, brže-bolje potvrdio na delu ono što je prva vladajuća koalicija u britanskoj istoriji odmah najavila kao jedan od „stubova“ svoje spoljne politike. Barak Obama je u prošlonedeljnoj čestitki Dejvidu Kameronu naglasio spremnost SAD da se dalje unapređuju „izuzetni specijalni odnosi“ SAD sa Britanijom, što je gost iz Londona u petak detaljno izlobirao u razgovoru sa Hilari Klinton, da bi sve to, sa primetnim optimizmom, i javno potvrdio u susretu sa izveštačima iz Stejt departmenta.
„Veoma smo srećni što možemo da se saglasimo sa definicijom predsednika Obame o našim izuzetnim specijalnim odnosima. SAD su, bez sumnje, naš najvažniji saveznik, pri čemu ovde nije reč o nekakvom nostalgičnom gledanju na prošlost – već o gledanju u budućnost“, rekao je Hejg na tu temu. U izjavi koja je u prvim vašingtonskim reagovanjima toplo (i sa olakšanjem) pozdravljena kao potvrda – bez obzira na neke tekuće strepnje – da će na tradicionalnog transatlantskog saveznika i dalje uveliko moći da se računa u nekim delikatnim akcijama koje su u toku ili su u pripremnoj fazi u pojedinim kriznim područjima u svetu.
Na ovom sadašnjem anglo-američkom tapšanju po ramenima i zaricanju na dalju savezničku vernost radilo se, inače, od prvog trenutka kad je u Londonu pokrenut zamajac istorijske konzervativno-liberalne koalicije i ništa na tom terenu nije prepuštano slučaju. Obama je bio prvi strani šef države koji je Kameronu čestitao izbornu pobedu, potpredsednik Bajden takođe se pre svih iz inostranstva javio Kregu kad je stigla vest o formiranju vladajuće koalicije, a isti je slučaj bio i sa čestitkom Klintonove novom kolegi na čelu britanske diplomatije. S tim što je u ovom slučaju vredno pomena da je pomenuti još prošle jeseni bio njen gost u Stejt departmentu, u svojstvu šefa diplomatije tadašnje Kameronove „vlade u senci“ – za čiji se sadašnji izlazak iz te senke nikako ne bi moglo reći da je nešto posebno iznenadio Obaminu administraciju i, uopšte, ovdašnje eksperte za međunarodna kretanja.
Imajući to u vidu, ne iznenađuju američki komplimenti koji su se čuli u prvim reagovanjima na britanski koalicioni gambit i posebno na Hejgov ekspres dolazak u Vašington. Gost iz Londona ovde je uveliko govorio o „kontinuitetu britanske spoljne politike“ i „nesalomivom britansko-američkom savezništvu“, pri čemu je sve to (što je evidentno godilo domaćinima) stavio i u perspektivu strategije daljeg rešavanja problema koji SAD i saveznici iz NATO imaju sa Avganistanom i Iranom.
Kad je ovo drugo u pitanju, Hejg je najavio „snažan kontinuitet“ politike bivše i nove britanske vlade – konkretno u svim „pojačanim inicijativama“ oko sprovođenja željenih UN sankcija Teheranu zbog tekućeg forsiranja nuklearnog programa. „Pojačaćemo pritisak na evropske saveznike da se prihvate postojeće ekonomske sankcije prema Iranu“, rekao je na tu temu britanski ministar, potvrđujući da i dalje ostaje kao glavno pitanje „uključivanje Nemačke u taj zajednički zapadni front“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
