Profesionalni lokalni mediji su gotovo izumrli

Dok ponovo prolazimo kroz tekst, pričam mu o reakcijama, velikom odjeku koji je njegova ispovest izazvala u javnosti. Osećam zadovoljstvo u njegovom glasu, zapravo, neku vrsti olakšanja, karakterističnog za ljude koji su sa svojih leđa skinuli ogroman teret. Skupljao se taj čemer u njemu godinama i rastao dok je posmatrao te sve likove, njemu dobro poznate, kako uništavaju tuđe živote, igraju se ljudskim sudbinama. Oholi, drski, zli.

Ipak, u razgovoru se držao samo činjenica, bez mržnje ili želje za osvetom, bez obzira na nepravdu koja mu je nanesena jer nije hteo da bude kao Oni. To je, siguran sam, umnogome doprinelo da ovaj intervju izazove ogromnu pažnju. Otud i gromoglasna tišina u zvaničnim krugovima, upadljivo ćutanje svih koje je Trbojević pominjao. Ćute jer su suočeni sa istinom jednog hrabrog čoveka koji je odlučio da zarad pravde i istine žrtvuje svoj lični komoditet, karijeru, egzistenciju.

U Trbovićem svakodnevnom životu ovaj intervju neće ništa promeniti. Nastaviće nimalo lako bitku za svoju porodicu, daleko od ovog brloga. Ove dve nedelje, od kako je njegov intervju razotkrio veliki deo mračnih katakombi u službama bezbednosti, sem te moralne satisfakcije, bio je to samo deo flešbeka u bivši život. I po tome se ovaj intervju razlikuje od buljuka gromopucatelnih reči kojima smo svakodnevno obasipani. Trbović neće izvući nikakvu praktičnu korist. Ostaće tu gde jeste, suočen sa iskušenjima života u koji su ga oterali oni koji su bili spremni da sve žrtvuju zarad veće plate, funkcije, novih kola ili, kako oni vole da kažu, zbog svoje dece. I Trbović ima porodicu, decu. Znam da su ponosna na svog oca bez obzira što su i ona preživljavala teške trenutke deleći sudbinu svog oca.

Časni čovek Nebojša Trbović.

Petak, 2. april: Tišinu oko Trbovićevog intervjua prekinula je premijerka. Gostujući u jutarnjem programu TV Pink, stala je u odbranu Nebojše Stefanovića, na pomalo čudan način. Ne demantujući nijednu tvrdnju, poimence me prozivajući, Brnabić je najpre izrekla laž da sam u intervjuu Stefanovića nazvao Slinom, što, naravno, nije tačno. Ne samo da to nije moj manir, već svako ko je čitao tekst može da se uveri da je premijerka masno slagala. Istine radi, moj sagovornik je, odgovarajući na jedno od pitanja, doslovce rekao da su mnogi potcenili Stefanovića poistovećujući ga sa njegovim nadimkom iz mladosti. I to je bilo sve.

Postupak Ane Brnabić me nije iznenadio jer nije prvi put da se predsednica Vlade služi manipulacijama kad su u pitanju novinari, ali onda je usledio smehotresni deo. Premijerka je potom, sve u odbranu svog ministra, pet ili šest puta ponovila Slina!?

Zašto je to učinila ostaće tajna ali, siguran sam, Nebojši iz Beograda nije bilo nimalo prijatno. Zamišljam ga kako čupa kosu i preklinje: „Ana, molim te, nemoj više da me braniš!“

Subota, 3. april: „To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da narod ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“

Valja se podsetiti ovih reči Hane Arent jer danas i ovde se pokazuje koliko je bila u pravu.

Nedelja, 4. april: Danas sam zaokupljen porodicom. Jedva čekam sredinu jula kad ćemo dobiti još jednog člana. Pripreme su već uveliko počele, a ja se uvek setim reči mog prijatelja Miće Stojanovića, koji je na svako pitanje šta planira u budućnosti, uvek odgovarao: „Moja jedina ambicija je da postanem deda.“

Ponedeljak, 5. april: U Građanskim inicijativama, gde sam se na kraju skućio, redovni nedeljni sastanak, međutim, ne manjka entuzijazma. Jedan od mnogih prednosti mog angažmana u ovoj organizaciji civilnog društva je taj entuzijazam mahom mladih ljudi koji vraćaju veru. Radi se, bez obzira na koronu, čini mi se više nego u redovnim okolnostima. I ono što me posebno raduje, sve je više ljudi, građanskih inicijativa pre svega, koji nam se obraćaju pokazujući da u opštoj anemiji postoje mnogi ljudi koji su spremni da se bore za svoja prava uprkos ogromnoj represiji. Nažalost, tih pojedinaca nema u velikim medijima, njihov glas se čuje od prilike do prilike iako oni jesu zapravo jedina i prava opozicija ovoj vlasti.

Moj rad u Građanskim, iako bitno različiti od novinarskog posla, pomogao mi je mnogo da upoznam ili bar samo saznam za te ljude koji su nepokolebljivi u nameri da se izbore za svoja prava. Neprocenjivo!

Utorak, 6. april: Millenium team podneo je, barem prema onom što je dosad poznato, 11 tužbi protiv medija. Svaku tužbu prati odštetni zahtev od 100.000 evra. To su jako dobro poznate Slapp (šamar) tužbe čiji je cilj da uznemiri i odvrati novinare i medije od pisanja o nekoj temi.

Ali, dobro, važno je da se On konačno vakcinisao.

Sreda, 7. april: Još jedan flešbek. Ljubazni direktor filijale Fonda PIO u Vranju, u čijoj su se zgradi nalazile prostorije blaženopočivših Vranjskih, obaveštava me da su u nekadašnjoj redakciji ostale neke naše stvari, pa ako bismo bili ljubazni da dođemo i pokupimo ono što nam je eventualno potrebno. Usput, šalje mi preko Vibera nekoliko fotografija na kojima se vidi kako sada izgleda mesto u kome smo skoro 17 godina obitavali. Nisam ulazio u polemiku zašto tek sada, skoro četiri godine nakon što mi je taj isti čovek uručio otkaz, privode nameni prostorije Vranjskih, zašto je bilo nužno da nas oteraju odatle iako smo redovno izmirivali račune. On je, uostalom, i tada i sada, bio običan aparatčik koji je samo izvršavao naređenja.

Nije me, priznajem, ostavio ravnodušnim prizor sa fotografija. Razbacani papiri, panoi sa sekvencama iz 23 godine duge istorije Vranjskih, neki dragi ljudi koji su godinama činili tu redakciju, podsećanja na događaja i vremena koja su ostala i biće najvažniji deo mog života, ne samo profesionalnog. Na jednom od zidova arhivska fotografija sa Zoranom Đinđićem, Vesnom Pešić, prilikom jedne od njihovih mnogobrojnih poseta. U žurbi i haosu koji je nastao nakon gašenja novina, ostala su i priznanja i nagrade koje smo dobijali svih tih godina, neke sitnice koje su svaka na svoj način podsećale na ta vremena…

I onda mi se opet vraća ta večna dilema da li sam pogrešio sa odlukom da se prestane sa izlaženjem, iako se svilen konac već dobrano stegao oko našeg vrata, možda je trebalo da nastavimo da se borimo?

Zahvalan svima koji su potom pokazali solidarnost sa Vranjskim, zarad istine, moram da podsetim bar na dve stvari. Ne toliko radi Vranjskih ili sebe, već više kao nauk za sadašnja i buduća vremena.

Pre gašenja, suočeni sa sve većim pritiskom režima, ostali smo potpuno sami iako sam kucao na mnoga vrata i vapio za pomoć. Nije bilo sluha, volje ili želje. Samo tapšanje po ramenima.

I još nešto, mnogo važnije. Tada sam upozoravao da su Vranjske samo prve u nizu i da slična sudbina čeka sve one, naročito u manjim sredinama, koji su se drznuli da se bave svojim poslom, da ne budu oglasna table vlasti. Moja zlehuda predviđanja su se pokazala tačnim ali medijska zajednica nije našla načina da se ujedini, dogovori, preduzme konkretne poteze i zaštiti ostale medije širom Srbiji da ne dožive sudbinu Vranjskih.

I sada smo tu gde jesmo. Profesionalni lokalni mediji su gotovo izumrli. Ono što je najgore, nisam siguran da smo i danas svesni njihovog značaja.

Četvrtak, 8. april: Još jedna optužba za silovanje protiv Branislava Lečića.

I opet moram da se setim Vranjskih i slučaja Pahomije. Jer, bio sam svedok kroz šta su sve prolazila deca koja su optužila Tomislava Gačića da ih je seksualno zlostavljao. Ako ne grešim, oni su čak 11 puta morali da ispričaju do detalja šta im se dešavalo, suočavali su se sa svojim dželatom, u takozvanom unakrsnom ispitivanju trpeli pravu torturu odbrane optuženog. Kad smo upozoravali da decu ponovo siluju, ovoga puta država, odgovarali su nam da je sve to po zakonu.

Zato i danas apelujem da se zaštite žrtve od nehumanog pravnog sistema koji je pravljen tako da odvrati svakog ko se usudi da prijavi silovanje ili seksualno zlostavljanje. Tek onda ćemo se suočiti sa pravim dimenzijama ovog društvenog problema.

Autor je novinar