Profesor Filozofskog fakulteta: Zbog zastrašivanja i plasiranja vesti koje nije moguće proveriti, na kraju ćemo živeti u svetu iluzija

On je u 200. izdanju serijala Kvaka 23 Novinske agencije FoNet napomenuo da je strah i inače jedan od glavnih okidača za „prodaju proizvoda i da se na taj način može prodati sve“.

Navodeći primer praška za veš, on je objasnio da se publici plasira teza da će se zaraziti ako ljudi nisu čisti, da će umreti ako se zaraze i da onda ta publika kupuje prašak da ne bi umrla.

„To je model koji koriste i mnogi političari u svetu, pa i naši, koji prvo gledaju sopstveni brend, pa onda stranački, glasački i tek na kraju interes 80 odsto stanovništva koje se snalazi kako se snalazi”, smatra Stanković.

Odnos između kupca, prodavca i brenda, on ilustruje izjavom Jozefa Gebelsa, koji je tridesetih godina prošlog veka, upitan čime bi se bavio da živi u Americi, a ne u nacističkoj Nemačkoj, rekao da bi se bavio istim poslom, samo što bi prodavao automobile.

U Evropi mu je bila isplativa politika, a u Americi u to vreme Fordovi automobili. Princip je isti. Imamo brend koji treba da nametnemo kupcima koji onda to kupuju, obrazložio je Stanković.

Ako ostavimo po strani moralne i vrednosne sudove, naši političari, prema njegovom viđenju, imaju sjajne timove, to su brendovi koji traju 30 godina i čine vrlo uspešnu mašinu i efikasnu upravljačku strukturu.

Kako je ukazao, zbog tako jakih ”brendova” ljudi koje zanima politika ne uspevaju da se time bave i da uđu na ”tržište”.

S druge strane, Popadić podseća da je devedesetih ovde nastala upravljačka struktura povezana s kriminalom i zločinima, koja se u zatvorenom sistemu u vreme rata učvrstila, stabilizovala i sada evoluirala u jednu u efikasnu i stabilnu formu.

On smatra da je ta struktura „spremna da vlada i daleko brutalnije“ od širenja lažnih vesti, prizvodnje senzacija i kriza.

Prema Popadićevom mišljenju, cilj stalne proizvodnje privida, uzbunjivanja i zastrašivanja, jeste stvaranje neprekidne vanredne situacije.

Kako je objasnio, ljudi su u njoj uzrujani, ne znaju šta se tačno dešava i šta će biti, pa onda zavise ”od onoga ko će im objasniti situaciju, ko će ih iz toga izvući, ko je dovoljno kompetentan i moćan”.

To povećava osećaj bespomoćnosti i stvara hroničnu zavisnost od ljudi koji su na vlasti, ocenio je Popadić.

On misli da je tehnologija stvaranja realnosti i spektkla globalna pojava, ali da se kod nas krize, katastrofe i strahovi proizvode na primitivan i diletantski način.

Popadić je uveren da se naše društvo raspalo, a da nije svesno toga, da ljudi ”blaženo žive” u tom svetu, da trpe svašta i često i sami učestvuju u održavanju tog poretka.

Oba sagovornika Kvake 23 saglasna su da ova situacija negativno utiče na ljude, pri čemu Stanković smatra da „ljudi pate, a da više nemaju pojma od čega pate i šta im nedostaje”.

Strašno je šta se za samo tridesetak godina dogodilo na ovim prostorima, ukazao je on i konstatovao da ljudi ne znaju šta se u stvari dešava, a da je pitanje da li ih više to i zanima.

Istovremeno, Popadić ocenjuje da nismo svesni koliko nas ovo društvo menja, koliko smo navikli na tu atmosferu i način vladanja, na vesti koje neprestano stižu, koliko su nam izmenjeni kriterijumi.

„Mislim da smo i kao pojedinci, i kao društvo, u veoma velikom problemu”, zaključio je Popadić u razgovoru za FoNet.