Profesor Hemijskog fakulteta o izborima za rektora: Vlast ne želi rat sa univerzitetom

Niti je profesorka Ivanka Popović eksplicitni eksponent opozicije, niti je profesor Vladan Đokić eksponent vlasti. Ivanka Popović bi na nekim velikim izborima, gde bi glasali svi nastavnici Univerziteta u Beogradu, sigurno pobedila, ona jeste kandidat akademske zajednice. Ali ne očekujem od profesora Đokića neke radikalne poteze. Za prorektore sam siguran da ne pripadaju toj kategoriji ljudi – kaže za Danas Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu.

* U ranijem razgovoru za naš list ste procenili da vlast neće imati tako jakog kandidata koji bi mogao da pobedi rektorku.
Da li je ona „stradala“ zbog slučaja doktorata Siniše Malog?

– Ivanka Popović je tokom svog trogodišnjeg mandata vodila Univerzitet u Beogradu na umeren način, nije stavljala „prst u oko“ ni vlastima, ni nastavnicima i dekanima koji su opredeljeni ka građanskoj opoziciji. Ona je to dobro radila. Interesantno je, da koliko god se čovek trudi da radi na taj način, dođe u situaciju da mora da donese odluku koja nije laka. Rektorka je pustila da se pomenuti slučaj završi po definisanom sistemu koji postoji na Univerzitetu u Beogradu, a vlast je verovatno očekivala da ona to na neki način zaustavi. Poznajući profesorku Popović, mislim da ona nije osoba koja bi nešto radila po svaku cenu, ako oseti da akademska zajednica želi nešto drugo. A akademska zajednica je u tom trenutku želela da se taj slučaj završi kroz institucije i onako kako se na kraju i okončao.

Bilo je zamerki da je rektorka dugo oklevala.

– To govori koliko njena odluka nije bila laka, ako je uopšte nešto bilo do nje. Da je htela, možda je mogla taj slučaj sa „stavi u fioku“, da ostavi da ga rešava neki naredni rektor ili da pusti da Siniša Mali ne bude to što danas jeste. Međutim, to ne bi bilo u skladu sa njenom prirodom.

Neki veruju da ne bi bilo epiloga da nije došlo do blokade Rektorata od strane studenata.

– Nisam stekao utisak da je to bio pritisak visokog intenziteta.

Da li je ovo bio politički izbor rektora?

– Ipak jeste, ali mnogi toga nisu ni svesni. Poznajem sva četiri izabrana prorektora, profesori Boričić i Filipović su mi i dobri prijatelji. Nisam stekao utisak da su politički ostrašćeni. Novoizabrane prorektore Ristić i Vujić ne poznajem toliko dobro. Ali ni njih ne bih mogao da svrstam u grupu „političkih ličnosti“. Profesora Đokića ne poznajem lično. Međutim, on jeste pristao da učestvuje u procesu smenjivanja rektora koji je prestao da bude po volji vlasti. To samo po sebi celom događaju daje politički karakter.

* Ako većinu u Savetu čine predstavnici univerziteta i ako je većina od 12 predstavnika osnivača takođe iz akademske zajednice, znači li to da su profesori pristali da u ime vlasti smene Ivanku Popović?

– Nema nikakve dileme da vlast, ako hoće, može da utiče na izbor rektora. To je čista matematika. Imate 12 predstavnika vlasti, a treba vam 21 glas da biste na Savetu izabrali rektora koga želite. Sa tih 12 članova vama je olakšan posao i ako želite da utičete na druge članove Saveta i lobirate, pronaći ćete još devet glasova, da li među profesorima ili studentima. Ako nemate tih 12 glasova, posao je mnogo otežan. Kada je pravljen zakon po kome je povećan broj članova iz reda predstavnika osnivača u savetima univerziteta i fakulteta, vlast je dobro izračunala na koji način može, ako želi, vrlo lepo i efikasno da utiče na izbore. U ovom trenutku matematika pokazuje da se to desilo.

Da li je Savet trebalo da ispoštuje volju Senata?

– Zakon kaže da Senat predlaže, a Savet bira. Međutim, suštinski Savet bi trebalo da u demokratskoj atmosferi posluša predlog Senata. Nažalost, mi ne živimo u takvim vremenima.

Da li je ovo krah autonomije univerziteta, kako neki ocenjuju?

– Vlast je poslednjih devet godina, od 2012, vrlo obazriva prema akademskoj zajednici i univerzitetu. Ona ne želi da napravi grešku kakvu je napravio Slobodan Milošević, kada je od prvog dana zaratio sa univerzitetom i intelektualcima u Srbiji, koji su mu na neki način „došli glave“. Ova vlast to ne želi i vrlo je obazriva. Ako se umešala u izbor rektora, a ima parametara koji pokazuju da jeste, to je uradila vrlo tiho i obazrivo, samim tim što je stala iza kandidata koji nije „ekstreman“, nego jedan umeren profesor kome su, bar prema onome što se zna u javnosti, jedini „gresi“ to što je član Skupštine FK Crvena zvezda i što je imao neke veze sa Beogradom na vodi. O prorektorima zaista ništa loše ne mogu da kažem. U akademskoj zajednici ima vrlo pozitivan odjek sve što radi profesor Ratko Ristić. Odabrana je, dakle, sasvim pristojna ekipa i ako su napravili neki greh, on je u tome što su pristali da u učestvuju u smenjivanju poltički nepodobne rektorke.

* Kako je bilo pre tri godine kada ste nameravali da se kandidujete za rektora, pa ste odustali. Jeste li se povukli zbog sumnje da se vlast mešala?

– To je bio drugačiji društveni trenutak u odnosu na današnji, ali svakako da vlast, ako ništa drugo, nije bila protiv toga da Ivanka Popović bude rektorka. Ja sam čvrsto stekao utisak da to sa mnom nije slučaj. Na osnovu toga sam odlučio da ne ulazim u avanturu koja ne može dati pozitivan rezultat. S druge strane, imao bih lično samo štetu. Ne znam da li je vlast imala Ivanku Popović kao svog kanditata ili je prosto procenila da je kao umerena osoba pogodna i nije sprečavala njen izbor. Moja procena je bila da zbog svog političkog opredeljenja nisam pogodan za rektora u tom trenutku.

Moć rektora

Kakav je stvarni uticaj rektora u situaciji dezintegrisanog Univerziteta, u kojoj su i moć i novac u rukama dekana?

– Rektor formalno nema veliku moć, ali ako želi može da ima uticaj na dekane i fakultete. Slično je sa fakultetima, imate dekane koji nikoga ne ugrožavaju, trude se da fakulteti funkcionišu i ne zloupotrebljavaju svoju poziciju. Međutim, bilo je primera fakulteta gde su dekani pravili „čuda“. Sve zavisi od toga kako se postave. Ako rektor hoće da „trenira strogoću“, on to može i sa formalno ograničenim nadležnostima. Na primer, činjenica je da se svi nastavnički izbori i doktorati završavaju na Univerzitetu, na stručnim većima. Redovne profesore bira Senat kojim predsedava rektor. Dakle, iako formalno-pravno rektor nema velika ovlašćenja da utiče na rad fakulteta, on ima mehanizme da to uradi. Ponavljam još jednom, ukoliko želi i ako postoje među članovima stručnih univerzitetskih veća oni koji su podložni toj vrsti pritisaka.