Profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta o potonuću 1.000 tona azotnog đubriva: Za sada ne moramo da strahujemo

Povrenović je za RTS rekao da tek treba da se tačno utvrdi koje je đubrivo prevozio nemački brod „Antonija“ koji je plovio iz Austrije ka Smederevu i udario u stub mosta kod Bačke Palanke, a barža sa oko 1.000 tona veštačkog azotnog đubriva potonula.

„Ukoliko je prevožena urea, doći će do reakcije i oslobađanja amonijak-joda. Ako je roba bila zatvorena pri kontaktu sa vodom, taj proces biće dugotrajan, odnosno ako je đubrivo bilo u džakovima – to će dugo ostati u takvom stanju“, rekao je Povrenović.

On kaže da bi 460 tona azota u kontaktu sa vodom podiglo koncentraciju azota za 2,9 miligrama po litru i ta promena bi se pomerila napred, ali bi i dalje bila neznatna.

„Beograđani dnevno izbace 15 tona azota, pa bi ovo bila mesečna koncentracija. Naša je sreća što imamo reke kao što su Dunav i Sava, koje imaju veliki vodotok i koje imaju proces samoprećišćavanja“, naveo je Povrenović i dodao da samo azotno đubrivo nije toliko opasno kao što bi moglo da bude sa nekim drugim materijalima.

„Siguran sam da u ovom trenutku ne moramo previše da strahujemo, ni kada je u pitanju kvalitet vode, niti kada je reč o vodosnabdevanju građana“, naglasio je Povrenović.

Prema njegovim rečima, do zagađenja voda dolazi kada azot i fosfor izbacimo u vodu, dok bakterije smanjuju količinu kiseonika u vodi i to stvara „mrtvu reku“ i može da dovede do uginuća ribe.

„Moramo da se više bavimo prećišćavanjem voda, tako što ćemo zaštititi manje vode, jer se pre svega snabdevamo iz podzemnih voda. Ako zagađujemo manje reke, pre ili kasnije, zagađenje će doći i do vodoizvorišta“, ukazao je Povrenović.

On je istakao da čitavu teritorije treba da pokrijemo sa manjim postrojenjima za prečišćavanje, jer voda iz manjih reka pre ili kasnije završi u Savi i Dunavu.