Slučaj Dinka Gruhonjića kao pokazna vežba: Profesori na Fakultetu političkih nauka o uplivu vlasti u studentsko organizovanje

Na pitanje da li možemo očekivati da sada počne progon nepodobnih profesora po fakultetima, njen kolega Đorđe Pavićević ističe da se na ovaj način stalno vrši pritisak na sve zaposlene u većini institucija.

– Na ovim pozicijama je to samo vidljivije, jer se radi o ljudima koji su prisutni u javnosti. To je i upozorenje svima drugima. Nažalost, način na koji se to radi, sve sa provlačenjem kroz tabloide, mnoge obeshrabruje da angažuju u zaštiti autonomije univerziteta, slobode izražavanje i profesionalnih standarda. Pretnja gubljenjem posla, na ovako grub i nezakonit način, najčešće jeste efikasan metod za to. Oni koji se odupru tome prolaze pakao – navodi profesor Pavićević.

U Novom Sadu svedočimo nečemu što nije do sada bilo, da su upravo najviši studentski predstavnici najglasniji u progonu Dinka Gruhonjića. Zeleno-levi front (ZLF) je predao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o studentskom organizovanju. Smatrate da je upravo ovaj zakon izvor trenutnih problema.

Đorđe Pavićević: Zakon je donet prema interesu tadašnjih sastava studentskih parlamenata i učvrstio je njihovu poziciju. To je inače loš tekst koji je, umesto da štiti autonomiju i studentsko organizovanje, štitio konkretne organizacije, koje su učestvovale u pisanju predloga. Osnovni problem je da je ovim zakonom omogućeno studentski organizacijama koje imaju većinu u studentskom parlamentu da manipulišu izbornim procesom do mere da u procesu registracije i preregistracije studentskih organizacija mogu da eliminišu konkurenciju. Što su oni obilato koristili. Faktički je, takođe, onemogućeno nezavisnim listama i studentima da se kandiduju uslovom da skupe potpise podrške 10 odsto ukupnog broja studenata, overenih kod notara i uz uslov da isti student ne može potpisati za dva kandidata.

Rezultata toga je da smo na većini fakulteta imali samo jednu listu, i to ne zbog nezainteresovanosti studenata da učestvuju na izborima, nego zbog administrativnih zabrana. Dakle, teže je postati studentski predstavnik nego odbornik ili poslanik. Drugi veliki problem je da su studentski predstavnici dobili i preveliku zastupljenost i velika ovlašćenja, jer glasaju i o finansijskim pitanjima i izboru rukovodećih organa fakulteta, tako da sada 20 odsto svih fakultetskih tela čine studenti i oni čestu imaju presudnu ulogu u glasanju što je dovelo do “profesionalizacije” studentskog predstavljanja i njegovog povezivanja sa interesima van institucija, pre svega vladinim organima. Naš predlog zakona rešava ove, ali i druge probleme koje je ovaj zakon stvorio.

Pod pretpostavkom da se olakša procedura registracije studentske organizacije na fakultetu i da se obezbedi kakav takav pluralizam na izborima za studentski parlament, ostaje problem nezainteresovanosti studenata za studentsko organizovanje. Kako motivisati i pokrenuti studente?

Biljana Đorđević: Stvar je složenija, nije u pitanju samo neizainteresovanost, već i zarobljen sistem studentskog organizovanja, pa i usko shvatanje studentske participacije. Najpre, mnogo više studenata se angažuje na fakultetima, od organizovanja alternativnih čitalačkih klubova, predavanja, tribina, obuka, protesta i solidarnih akcija kada je to potrebno, nego što učestvuju na izborima za studentski parlament. Jednim delom, ta nezainteresovanost za izbore je posledica neznanja o svojim pravima poput toga na koje bi sve odluke na fakultetima mogli da utiču svojim organizovanjem i učešćem, ali i manjku vere da je studentsko organizovanje format za promenu svog okruženja.

Kao što građani imaju antipartijski sentiment, mnogi studenti imaju taj negativni sentiment u vezi sa studentskim organizacijama kao onim koje se zapravo ne bave studentskim pitanjima već očuvanjem svojih privilegija koje su stekli kao studentski predstavnici, ali i često koruptivnim mehanizmima organizovanja žurki, ekskurzija, studentskih konferencija koje to nisu, odnosno privređivanju umesto borbe za bolji studentski standard i osiguranje kvaliteta nastave. Ne znam kako je na drugim fakultetima, ali na FPN su studentski predstavnici studenti osnovnih studija koji ni najmanje ne mogu da predstavljaju probleme studenata postdiplomskih studija, pa nije očekivano da postdiplomci, kojih je isto mnogo, učestvuju na tim izborima, što je problem izbornog sistema koji je primenjen.

Najzad, nije postojala neka sistemska podrška izbornoj kampanji tako da svaki student zapravo zna da se održavaju izbori i ko su kandidati i verujem da onim studentskim organizacijama koje vode glavnu reč tako i odgovara jer one pobeđuju zahvaljujući tome što su samo njihovi članovi i simpatizeri u toku da se izbori dešavaju. Dakle, uz promenu Zakona o studentskom organizovanju na način na koji smo predložili potrebna je informativna kampanja o pravima studenata, mogućnostima organizovanja, ali i promena izbornog sistema tako da zaista studenti svih nivoa studija i budu predstavljeni.

O sprezi pojedinih studentskih predstavnika sa vlastima priča se godinama i znamo da izbori za parlamente na nekim fakultetima liče na izbore u državi. Jeste li mogli da pretpostavite stepen razmere uticaja vlasti na studentsko organizovanje koji smo videli kada je obelodanjeno da se u prostorijama ogranizacije Centar za edukaciju i razvoj omladine Beograda (CEROB) isplaćuju dnevnice za rad u kol centru SNS-a?

B. Đ. Moram da priznam da, nažalost, nisam bila previše iznenađena otkrićem CINS-a. Godinama su mogle da se vide trajektorije nekih studentskih predstavnika od fakulteta, univerziteta do državnih sekretara u Ministarstvu prosvete ili učešća u radnim grupama Vlade za pisanje štetnih zakona poput ovog o studentskom organizovanju – da mi imamo demokratsku i smenjivu vlast ovo samo po sebi ne bi bilo sumnjivo, no nažalost nemamo, niti su načini napredovanja u državnoj službi isključivo rezultat nečijih zasluga i profesionalne uprave.

Đ. P. Tragovi povezanosti vlasti i studentskih predstavnika su svuda, a u slučaju CEROB-a smo koleginica Jelena Jerinić i ja podneli krivične prijave. Mi smo nekoliko godina unazad upozoravali da postoji koalicija studentskih i vladinih predstavnika koja ugrožava autonomiju univerziteta, često preinačujući odluke fakultetskih tela koja čine zaposleni. Slučaj CEROB je samo tačka na kojoj su se videlo šta su još “protivusluge” koje predstavnici studenata pružaju vlasti za zaštitu i previlegije koje dobijaju.

Za najveći deo javnosti i dalje ostaje nejasno kakve sve privilegije imaju takvi studentski predstavnici. Kroz pomenuto otkriće CINS-a videlo se da su neki članovi parlamenata istovremeno kroz članstvo u CEROB-u dobijali brojne projekte od državnih institucija. Da li je to, po vašem mišljenju, primarni motiv za “šurovanje” s vlašću?

B. Đ: Za neke je to motiv, za druge je zaposlenje i različita napredovanja u karijeri.

Đ. P. Samo iz javno dostupnih izvora moguće je videti koliko privilegija uživaju studentski predstavnici, koliko novca dobijaju od fakulteta i ministarstava, koliko pozicija zauzimaju tamo gde ta imenovanja vrši Vlada ili u koliko projekata učestvuju. Ovo je posebno važna karijerna šansa za studente koji dugo studiraju bez većeg uspeha. Na ovim pozicija su često studenti koji studiraju po sedam, osam godina, a da su daleko od kraja studija. Studentsko predstavljanje je postalo profesija za sebe.

Na FPN -u imamo primer studenata koje povezuju sa SNS, ali i one koje povezuju sa opozicijom. Da li i opozicija na neki način koristi studente? Upravo to se zamera profesorima koji su aktivni činioci političkog života, među kojima ste i vas dvoje.

B. Đ. Studenti su građani ove zemlje, punoletni su i imaju prava da učestvuju u političkom životu na svim stranama dok god ne krše Ustav i zakone ove zemlje. I mi kao profesori i oni kao studenti imamo prava da budemo aktivni u političkom životu – moja i teorijska, a sada i politička misija je da povratim dostojanstvo ideji o obavljanju javne službe i bavljenju politikom kao odgovornosti prema sopstvenoj zajednici. Nije sporno da su studenti ili profesori članovi SNS-a, niti da budu članovi ZLF-a. Bilo bi sporno da na fakultetu profesori zloupotrebljavaju časove za sopstvenu političku promociju ili još gore da nekoga diskriminišem po osnovi političkog ubeđenja, a tako i da studenti učestvuju u kupovini glasova ili urušavanju autonomije univerziteta za račun stranke.

Apsolutno nema osnova da se kaže da ja koristim studente i zato se naprednjaci služe brutalnim lažima poput one koju je Veroljub Arsić izgovorio u Narodnoj skupštini rekavši kako studenti koji kod mene ili Đorđa Pavićevića ne mogu da polože ispit zbog političkih uverenja moraju da polažu pred komisijom iako se tako nešto nikada nije dogodilo. Nijedan student nije polagao pred komisijom zato što ne može da položi ispit, a kamoli da je to zbog političkih uverenja. Jednako, nijedan student nije položio ispit zato što sam ga viđala na protestima ili zato što je bio član Ne davimo Beograd ili ZLF, naprotiv takvim studentima je često veći stres da polože jer ih je sramota da se obrukaju pred nama pa na ispit ne izlaze dok zaista ne budu spremni.

Đ. P. Ovaj argument je još jedno bacanje prašine u oči kako se od trunja ne bi videli balvani. Poenta je dosta jednostavna, mene je kao profesora Fakulteta političkih nauka sramota da se na toj instituciji održavaju takvi izbori, sa jednom listom, pod kontrolom jedne organizacije, dostojni totalitarne vladavine.

Kako komentarišete napade tabloida da se mešate u studentske izbore?

B. Đ. Mislim da je u osnovi to pokušaj diskreditacije po principu napad je najbolja odbrana – studentski predstavnici koji su zapravo povezani sa SNS-om, koji ne dozvoljavaju drugim organizacijama da se registruju i da im budu konkurencija na izborima, pokušavaju da pažnju sa sebe i svog nedoličnog ponašanja prebace na one koji upiru prstom u to šta oni rade godinama. Oni pokušavaju da diskredituju solidarnu koaliciju dve studentske organizacije (jedne registrovane i druge neregistrovane) tvrdnjom da je njih instruisala koalicija Srbija protiv nasilja iako za tako nešto nema nikakvih dokaza. Konkretno, ja čak i ne poznajem studentkinje koje su kandidatkinje ispred Unije studenata socijalnog rada čiju sam objavu podelila jer im nisam predavala, ali sam pohvalila njihovu solidarnost sa studentima čija organizacija nije registrovana. S druge strane, za veze studentskih predstavnika Evropskog studentskog foruma (ESF) kao potpredsednika CEROB-a sa SNS kol centrom dokaza ima.

Fakultet političkih nauka je pre nekoliko dana bio oblepljen uvredljivim montiranim slikama na kojima ste Vi i Vaš kolega Nemanja Džuverović.

Đ. P. Jasno je da je to pokušaj suzbijanja pojave bilo kakve kredibilne konkurencije i alternative, potrebno ju je delegitimisati vezivanjem za naš politički angažman, što je besmisleno, s obzirom da su od mene, kao člana Nastavno-naučnog veća mogli čuti iste stvari i pre nego što su se nove organizacije pojavile. To su od ranije oprobane metode, iste metode koje koristi i vlast u svojim tabloidima za delegitimaciju onih koji ima nisu po volji. Ako smo krivi za to što se zalažemo za pluralizam u studentsko predstavljanje i regularne izbore na fakultetu, taj deo krivice prihvatam.

Pipci kriminalne hobotnice SNS

Na konferenciji za medije u parlamentu povodom predloga za izmenu Zakona o visokom obrazovanju vaša koleginica Jelena Jerinić je rekla da su studentske organizacije jedan od pipaka kriminalne hobotnice SNS. Slažete li se s tim?

B. Đ. Slažem se da neke od njih jesu, ne naravno sve, ali neke su svojevrsni regrutni centar, poligon za vežbanje korupcije i pretakanja javnog novca u projekte od kojih malo ko ima koristi. Neke od njih su i bič za zastrašivanje i disciplinovanje profesora što ide do toga da se traži njihovo izbacivanje sa posla, što smo videli na slučaju blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. To ne znači da su svi članovi ovih studentskih organizacija isti, da svi u tome učestvuju ili da su svesni čega su deo sve vreme.

Đ. P. Ovo je tačno za one studentske organizacije koje su dobijale nameštene izbore na fakultetima. One uživaju zaštitu državnih organa, ministarstva reaguju na njihove zahteve, a zauzvrat, oni obezbeđuju podršku stranci na vlasti i reaguju u njeno ime kada je to potrebno. Ovo je samo još jedan primer na koji način partija na vlasti i njena oligarhija kontroliše biračko telo i institucije i zašto je važno da na svim pozicijama budu njeni ljudi, to važi i za udruženja ribolovaca, kajakaške i sportske klubove, a posebno za za kontrolisanje za njiih kritičnih grupa, poput studenata.