Program uživo

Petak, 16. april

 Na sreću, nisam pod utiskom zbog naših „zvaničnika“ koji poslednje dve decenije vode odlučan rat sa mafijom, kriminalom i korupcijom, i konstantno ga gube. Verujem da još uvak nismo zemlja gubitnika, mada se često pitam kud plovi ovaj brod… Dva sata programa uživo. Uspevam da napravim neki balans. Vodim razgovore o nasilju na sportskim događajima, huliganima i izgubljenoj generaciji, ali takođe predstavljam uspešne niške sportiste, pemetne gimnazijalce, talentovane medicinare koji su napravili predstavu na francuskom i nastupali u Parizu. Pokušavam da animiram auditorijum, namećem temu… Ali ne biva. I ovog jutra bombardovan sam neasfaltiranim ulicama, blatom, komšijskim svađama, neljubaznim medicinskim sestrama, nerešenim sudskim sporovima… Petkom, po završetku programa ne pijem kafetin. Petkom u devet se častim jednim „čivasom“ iz bifea moje direktorke. Radujem se takvom petku. Tačno je podne i u klubu sam „Vino&gra“. Domaćin, Pop promoviše italijanski rizling sa Babićke Gore u strogo ograničenim količinama. Ovde se dobro osećam – ne zbog vina i Kleptona već vremeplova u koji polako ulazim… Stalna ekipa – Pop, Ozimic, Kanarinac, profesor Miljan, čekamo Dexu Pantelejskog. Klupska, književna i rok scena, nekad i sad… A na kraju u vazduhu uvek ostane pitanje: zašto nemamo toliko jak „razglas“ da se naš glas i naša muzika čuju dalje od Ražnja?

Subota 17. april

Meterolozi su pogodili: osvanuo je sunčan dan. A subotnje pre podne u Nišu jeste svojevrsni južnjački „Rio“. Pola grada sjati se u nekoliko centralnih ulica. Tu su i znani i neznani. I nezaobilazne Nišlijke, kažu – najlepše žene u Srbiji, koje paradiraju u atraktrivnim i modernim toaletama. Da ti pamet stane! Stranci kažu da ih ovakva atmosfera uznemirava, mi smo se na lepe slike navikli. Nepun sat sam ispred Kalče. Srećem drugaricu iz gimnazije, opersku pevacicu Draganu Moles. Živi i radi u Rimu, ali je poslednjih meseci sve češće u gradu. Želi da napravi opersku scenu u Nišu, zna i može, traži podršku političara… Puna je entuzijazma i energije. Neki ljudi se jednostavno ne menjaju. Naš razgovor nekoliko puta prekidaju oni, „obični“ ljudi. „Izvinite gospodine Žiko imamo problem u Komrenu, gosn. Žiko da li bi ste došli da slikate našu blatnjavu ulicu, gospodine Žiko šta je ovo sa redovima za pasoše, pa to je ponižavajuće, preduzmite nešto…“

Naravno, imam stpljenja za moje prijatelje iz etra, ali ipak odlučujem da sednem u svoju „trojku“ i odem do prijatelja Pekija. Njegov auto servis – to je pravi Informacioni centar. Kako do pasata – engleza za tri hiljde evra, ko je ukrao 52 golfa za tri dana, vetar kao pogonsko gorivo, kako je onaj zavrnuo ovog, ko je provaljen u švaleraciji… Ovde bi ‘ladno mogla da se snimi „Majstorska radionica, drugi deo“. Prijatelj Gane se vratio iz Francuske, doneo dve boce vina „burgundac“ i „merlot“. Tu je i Đole Medžik Lajt, vratio se iz Rusije, radio je „svetlo“ za izložbu Živojina Čelića, kaže – nešto renesansno i fascinantno. Ja pola godine nisam mrdnuo iz Srbije. Dobar motiv za noćno druženje sa njima…

Nedelja, 18. april

Nedelja mi je po pravilu najsumorniji dan. Taj glup nedeljni osećaj često razbijam planinarenjem i obilaskom okolnih niških visova. Danas ću ipak najveći deo dana provesti u radnoj sobi, uz računar i upaljen TV. Posao mi je da pratim vesti. Listam domaće i strane kanale. Na domaćim TV stanicama smenjuju se izveštaji o sahrani Leha Kačinjskog i partizanski filmovi. Pitam se zašto je nedelja razervisana za Nemce, partizane i četnike iz četrdeset i neke – te kadrove su zapamtili i vrapci na grani. I uvek poludim kada vidim one kvizove „najduža reč“. I moja baba Marica sa dva razreda osnovne škole i u osamdeset i nekoj pogađa iz prve, a na TV-u se javljaju ljudi kojima kao uvek malo fali da pogode reč. Šio mu ga Đura… Žao mi jedino voditeljki, koje za verovatno sitnu kintu moraju po ceo sat da se prenemažu i melju u prazno, a i same ne veruju u „svoj“ kviz. Tužno, ponekad mi se čini da ovaj narod svako može da „vozi“, „loži“ , „prži“ i šta već još…

Ponedeljak 19. april

Menjam kanal kada vidim pospane, usporene i krmeljive voditelje Jutarnjeg programa. Zato sam pre tri godine, kada sam i sam postao domaćin Niškog jutra na TV5, poslušao savet mog prijatelja, doktora Peraševića. „Moraš da ustaneš najmanje dva sata ranije, popiješ bar dve jake kafe i uz tvoj temperament i osmeh – „ dobro jutro“ će zvučati bolje, optimističnije i drugačije“. Temperamentno kažem „Dobro jutro“, ali nisam neki optimista – osećanja su pomešana. Tužan sam jer je nabujala Nišava odnela malog Benjamina. Igralao se dete pored mosta, okliznulo sa bedema i eto nesreće… Ali, svaka nesreća rađa heroje, tako je to u životu. Ovoga puta to je petnaestogodišnji Jovan Stojanović, još nije završio osnovnu školu, nema posebnog životnog iskustva, nije profesionalni plivač. I ni jednog tranutka nije okevao da skoči u ledenu reku kada je iz vode začuo „U pomoć!“ nedostajalo mu je tako malo. Uhvatio je Benjamina za rame, ali je vodena stuja bila jača – nekoliko sekundi kasnije Benjamin je već bio suviše daleko od Jovana i ovog sveta.

Utorak 20. april

Podne je, ugovaram intervjue za sutra. U staroj niškoj kafani „Srbija“ čeka me čika Desko-Desimir Veličković. Svakog proleća je u Nišu. Nema sumnje da je čika Desko- Nišlija, nema nikakve veze što poslednje četiri decenije živi u Australiji. U osmoj je deceniji života, pola veka je u dalekom svetu, ali je zadržao autentičan niški akcenat, južnjačku vedrinu i dovitljivost. Šta su australijanski carinici za starog niškog mesara!? Pre godinu dana poneo je preko grane petnaest litara domaće rakije i – crepulju. I baš ta crepulja u prvom koferu bila je sumnjiva carinicima. Digla se velika galama, zagleđivali su je, tumačili, zvali profesionalne prevodioce. Desko rukama objašnjavao šta je crepulja, a nogama lagano gurao drugi kofer u kojem je bilo 15 litara „šljive“… I posle pola sata imao je i jare i pare…

Priča mi kako mu sletanje u Singapuru baš „ne ide“. Jednom je na singapurskom aerodromu sreo prijatelja – zapili se, toliko da je ceo JAT-ov avion sa satom zakašnjenja poleteo sa aerodroma. Drugom prilikom pauzu od pet sati iskoristio je da malo prilegne na aerodromskoj klupi, kada su došli da ga opomenu, rekao da je bolestan. A oni ga smestili u aerodromski stacionar, odspavao i tamo, pa ga specijalnim kolicima otpratili do aviona. Drugu klasu zamenio je komforom.

Srećan je i zadovoljan. Za njega su Niš i Srbija naj, naj. Ipak, 2. maja se vraća tamo daleko, u Australiju.

Sreda 21. april

Poplave su ovog jutra udarna vest, bile su i pre nešto više od mesec dana. Udarile velike vode na sirotinju, polavile kuće, „zemlju“ i plastenike, ono od čega je ovde još uvek moglo da se živi…

Ispred poslovnog centra Kalča neobična gužva – tiska se narod oko štanda baš lista za koji pišem ovaj dnevnik. Uz kupljeni Danas ide i knjiga na poklon. Tu srećem kolege Cecu iz Čačka i Durmana iz Novog Sada. Čeka nas danas veliki posao. Mitološka bića Srbije – tema atraktivna, mistična i inspirativna. Ponudićemo strancima vampire, omaje, kukumije, zabizeljke, drekavce, sotonje, osenje, zmajeve, ale i bauke – toga u Srbiji još uvek ima. Mnogi su od mitova i legendi napravili turizam i dobre pare, valjda nije kasno ni za nas.

Naš sagovornik je legenda niškog Čegra, Sele, svojevrsni hroničar, etnolog, čuvar tradicije ovog kraja. Vodi nas u atar Kamenice, na Srećkovo vrelo, u staru kamenu vodenicu, razrušenu i zaraslu u trnje. Sele priča o omajama koje na jugu uživaju veliku „popularnost“. I pas, i mačka, i jagnje i jare – sve može da bude omaja, da te mami i tera, do vira, provalije ili u smrt. Objašnjava tako slikovito da u ovom sablasnom ambijentu počinjemo da se osvrćemo. Da nam kojim slučajem neka omaja ne istrči iz žbuna? Jeste da nam se auto zaglavio, jeste da smo se umazali u blatu, ali nas ništa nije omajalo, na sreću ili na žalost.

Večeras je u DIN-u svečano otvaranje izložbe Niš Art Fondacije „Mladi“. Nišlije su ponosne na osnivača fondacije Laleta Đurića, umetnika svetskog glasa, koji je poslednjih godina stalno na relaciji Niš – Njujork.

Kad neko uživa takav ugled onda nije neobično da se na konkurs NAF-a prijavi 700 umetnika sa više od dve hiljade radova. A na otvaranju izložbe nađe više stotina zvanica, javnih ličnosti, umetnika, poslovnog sveta, zaslužnih građana Niša, visokih gostiju iz Srbije… Zna Lale da od izložbe napravi spektakl.

Četvrtak 22. april

Ima vajde i od ove vizne liberalizacije. Poziv prijatelja Zokija Petkovića ne odbijam. Pakujem kameru, lap top, četkicu za zube, još neke sitnice i stavljam crveni pasoš u džep. Odoh i ja tamo daleko, na Krf.

Autor je novinar TV5 iz Niša