Prohujalo sa vihorom

Šetnju na krajevima ulica obezbeđuje diskretno, ali jako prisustvo vozila civilne i vojne policije i uniformisanih pripadnika MUP Hrvatske, koji džipovima održavaju rigoroznu saobraćajnu blokadu šireg centra grada. Tako je u toplo letnje veče, u subotu 4. avgusta, na prvi pogled izgledao Knin, u predvečerje najveće državne svečanosti – dok je hrvatski predsednik Ivo Josipović u bleštavo osvetljenoj srednjevekovnoj utvrdi povrh grada primao odabrane zvanice.

Među njima, pre svega, predstavnike vojnog i policijskog vrha, te ratne komandante iz devedesetih godina i operacije Oluja. Sve vreme te svečanosti u Kninskoj tvrđavi, na Trgu Oluje, održava se priredba na prostoru između velikog video-bima i spomenika žrtvama operacije. Obeležje je u „druidskom stilu“ megalita, sa pet-šest ogromnih kamenova složenih poput osrednjeg hrama iz magijskih vremena.

Za razliku od, recimo, grandioznog vašara u Busijama kod Beograda, kojeg sredinom maja organizuje izbeglo stanovništvo iz tih krajeva u čast pravoslavnih Ćirila i Metodija, ovde nema mešavine Vudstoka i guslarskih večeri.

Priredba je nalik sletovima iz socijalističke ere, gde je prisustvo organizovane državne sile i energije veoma opipljivo. Ipak, tu se sličnost i završava, jer iako etno elementi – nošnje, pesme, marame i slavljenje kolektivnog duha apsolutno preovlađuju – nema ni traga nekadašnjim simbolima rada, jednakosti i bratstva i jedinstva.

Preko puta centralne scene, u lepo sređenom parku postavljena je i neka vrsta letnje bašte, ispod slike generala Ante Gotovine. On se širi na platnu dimenzija dva metra sa metar i pod crnog legionarskom zastavom, ali sa pozom koja unekoliko podseća na „maršalske“ portrete Tita. Ljudi u crnim majicama, premladi da budu veterani Domovinskog rata sede oko te slike na plastičnim baštenskim stolicama i tiho pričaju, izdvojeni iz gužve. To je, izgleda, neka vrsta odavanja pošte, a ne sedenje u kafiću. A svi kafići i restorani duž glavne ulice su dupke puni.

Tuda u vodi i jedni put do autobuske stanice, sa koje, kao i svakog dana, sem nedelje, polazi Lastin autobus za Beograd, sa BG registracijama oko deset uveče. U subotu su ih, zbog navale putnika bila tri. Najveći deo parkinga ovaj put nadziru pripadnici vojske i vojne policije, čiji se dužnosnici, generali i admirali sa brojnim zvezdicama i odličjima u pratnji spuštaju posebnim autima iz pravca Tvrđave i potom ukrcavaju u službene automobile, te kreću put Zagreba.

Pripadnici srpske manjine, iz predostrožnosti su stigli iz okolnih sela u vozilima sa šibenskim registracijama, koja se ne zadržavaju na parkingu duže od vremena koliko je potrebno da se putnik iskrca. Ovde čekaju polazak za Beograd – očigledno sa osećanjem ili odsustvom osećanja teskobe, saglasno svojoj ličnosti i uspomenama.

Oni koji često putuju kažu da ne pamte da je bila ovolika gužva, ali komentara nema, čak ni nervoznih odgovora kad komandant vojne policije kaže „burazi, sklonite se de, moramo račistit“. Vozači bez mnogo priča parkiraju autobus na mesto gde im komandant kaže, ali odustaju od prozivke putnika. Otvaraju vrata uz kratko uputstvo – ima mesta za sve. Sa mestima popunjenim u neverovatno kratkom roku, autobus kreće, a većina glava duž glavne ulice okreće se za njim, kao i poneka ruka ukoso i nisko dignuta sa dva prsta. I to je sve.

Brzo se mine put Beograda, i pored trafika koje se upravo zatvaraju i gde se u izdanju Večernjeg lista za 40 kuna (oko 600 dinara) prodaje knjiga dvojice publicista pod nazivom „Ideje o Velikoj Srbiji od Dobrice Ćosića do Tomislava Nikolića“, a Jutarnji list upravo završava objavljivanje feljtona razgovora poznatog novinara sa Ćosićem, pod nazivom „Moj beogradski dnevnik“.

Izvodi Danasovog intervjua sa Nikolićem

Treća vest u elektronskim medijima tokom tog dana bila je izvod iz intervjua predsednik Srbije koji je dao Danasu – da Hrvatsku ne bi posetio iz kurtoazije, nego ukoliko bi to bilo u interesu Srbije.