Projekat Beograd na vodi “velika skalamerija za zagađivanje” (VIDEO)

Čoveka ima svuda, koristi sve, a njegova populacija raste. On je ultra-mega-predator, koji prema prirodi ima nipodaštavajući stav, a bez nje ne bi mogao da opstane. Imamo primer jezera Ada Ciganlija. Tokom letnje sezone ono ima tri miliona kupača.

Ono se uništava, više nije jezero nego bara. Bujanje vodenih biljaka smeta kupačima, a da nema njih ta voda bi bila potpuno neupotrebljiva. Veliki gradovi su paraziti biosfere, konstatovao je Vladimir Stevanović, redovni član SANU, otvarajući debatu “Zaštita životne sredine – zemljište, voda, vazduh” održane danas u Domu Vukove zadužbine.

Uz ovaj zaključak on je dodao i da u velikim gradovima vlada zakon obrnute piramide i enormne proizvodnje smeća, gde nema reči o prečišćavanju, jer “nema ni svesti o važnosti brige o životnoj sredini” i da je takva situacija i u Srbiji.

On je naveo i da je nadležno Ministarstvo u stalnom sukobu interesa sa drugim ministarstvima i da je projekat Beograd na vodi “velika skalamerija za zagađivanje”. Rešenje je u neprestanoj edukaciji jer “lična karta Srbije nije samo istorija već i očuvana priroda”.

Do ovoga će se doći “skromnošću i štedljivošću”, kazao je, ali i pesimistično dodao – mi smo rasipnici koji uče da su prirodna bogatstva ogromna i neograničena, a to nije istina.

Da situacija nije idealna i da je potreban stalni proces učenja kazao je i Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije, a on je postavio i pitanje “Kako da se bolje ulaže novac?”

– Prvo, država malo izdvaja za infrastrukturu, ali još manje za zaštitu životne sredine. Mi veoma zaostajemo za svetom. Potrebno je više ukazivati na nešto što se neposredno vidi, kao što je zagađenje vazduha.

Takođe, više od tri miliona građana ispušta otpadne vode u septičke jame, nema prerade voda. To je opasnost. Ipak, neki novac se ulaže, ali potrebno je donošenje odluka na najvišem nivou gde je ova tema prioritet, a to izostaje.

To nemamo. Krivica je na Vladi, a ne na Ministarstvima. Potrebno je izdvojiti 8, 5 milijardi u 10 do 15 godina. Najviše novca biće potrebno za vode, više od dve milijarde u kanalizacione mreže, za prečišćivače, postrojenja…

Za sektor deponija 1,5 milijardi. U Srbiji imamo više desetina hiljada deponija, a kada je u pitanju sektor vazduha potrebno je izdvajanje od 1,5 milijardi. Ova izdvajanja su moguća, sa dobrom postavkom prioriteta, kazao je Vučković i dodao da se “previše ulaže u sektor bezbednosti”.

Ipak, koliko je situacija “moguća” zapitao se Vladica Cvetković, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, postavljajući drugo pitanje – kako rešiti problem bez institucija i bez stručnjaka?

– Nemamo institucije. Nemamo stručnjake. Gde su ti stručnjaci? Nikoga za to nije briga da li oni postoje i bave se pitanjima kao što su poplave, klizišta… Druga stvar je još komplikovanija i teža za rešavanje.

LJudima se ovde manipuliše. Strah pobeđuje. Moramo početi od obrazovanja i to početi odmah. I još nešto, planeta nije na ivici, mi smo na ivici, i mi ćemo snositi posledice, kazao je Cvetković sa čim se složila i Dragana Žarković, direktorka BIRN-a.

– U poslednjih nekoliko godina rađene su studije kako o zaštiti životne sredine izveštavaju mediji. Malo je citiranih stručnjaka, a istraživanje je tabloidno. Na lokalu je tema više prikrivena, ali stepen poznavanja teme je veoma mali. Tema nije samo društvena već i ekonomska. Imamo malo stručnih novinara koji bi je pokrivali. Mediji su saveznici i moramo svi delovati, ali, nažalost, mediji nemaju resurse za edukaciju, kazala je Žarković.

Jedan od problema jeste i problem klimatskih promena. Na ovo je ukazao Vladimir Đurđević sa Fakulteta za fiziku, koji je istakao da se nalazimo u regionu koji je ranjiviji od ostatka sveta.

– Problem klimatskih promena je vidljiv danas, u smislu da svi počinjemo da shvatamo da one postoje. Ali sve je to skromno. Od industrijske revolucije 15 odsto planete je toplije, a tu je i Srbija. Klima se kod nas brzo menja i privremeno može onemogućiti društvo da se razvija. Slabije ekonomski razvijene zemlje teško izlaze iz ovih problema. Potrebno je prilagođavanje. Mi slabo učimo iz šokova koje smo doživeli, kazao je Đurđević.

O vezi čoveka i prirode, koja je jedan “destruktivan odnos”, govorio je Miodrag Zec, profesor Filozofskog fakulteta. On je kazao da je situacija bila bolja pre dve hiljade godina i da je čovek tada bio bliži prirodi.

– Čovek se udaljio od prirode. Aristotel je pisao dosta toga o gradovima. Beograd je nerešiv magalopolis. Stari Grci su se bavili time koliki grad treba da bude. Mi od njih ne učimo. Industrija uništava okruženje, građanina nema, preduzeća ne funkcionišu. Nema države bez društva. Pojedinac je odgovoran, a dobra nisu besplatna i toga treba biti svestan. Edukacija mora početi od pojedinca, podvukao je Zec.

Koliko zagađivanje košta zagađivače?, postavio je pitanje Boža Prelević, advokat, i sam odgovorio – Ne košta ništa!

– U vezi zagađenja nema presuda, niko nije osuđen. Uvreda policajca ili pretnja detetu košta više u kazni nego kada se uveze radioaktivni otpad. Ne znam da su ekološki inspektori išta učinili. Mi ne znamo ko nas truje. Oni treba da plate kazne, ali sistem ne funkcioniše i sve može. Mora se više raditi u pravnom smislu, kazao je Prelević.

Debata “Zaštita životne sredine – zemljište, voda, vazduh” deo je društvenog dijaloga “Srbija 2030 – koji je naš put”, a pokrenuta je inicijativom grupe nezavisnih medija – Nova ekonomija, Vreme, Danas, Fonet , Beta i Južne vesti, uz podršku Ambasade Švedske kroz program Drive For Democracy.