Projekat Jadar neće ispuštati sumpornu kiselinu u vazduh, ni u zemljište, niti u vodu: Rio Tinto reagovao na tekst u Danasu

Odgovor kompanije prenosimo u celosti:

„Danas.rs portal objavio je 16. oktobra 2024. godine članak „Zorica Petrović: „Proces izdvajanja litijuma iz jadarita potpuna nepoznanica““ u kome je Zorica Petrović, univerzitetska profesorka u penziji iz Kragujevca, iznela niz netačnih i paušalnih navoda u kontekstu Projekta „Jadar“ koji se mogu protumačiti kao namerno izazivanje panike i zastrašivanje građana, zbog kojih je kompanija Rio Tinto prinuđena da reaguje.

Petrović navodi da „po pitanju iskopavanja litijuma, zaista treba da se sluša struka. A mnogi stručni ljudi su rekli svoje, mnogo naučnih radova ima koji već govore o pogubnom uticaju rudarenje litijuma na životnu sredinu i na društvo uopšte“, dovodeći građane u zabludu da je stručno mišljenje samo ono koje je negativno kada je u pitanju iskopavanje litijuma. Iskopavanje litijuma već se vrši u mnogim zemljama sveta na bezbedan način, a litijumski projekti razvijaju se i u mnogim zemljama EU, uključujući Nemačku, Austriju, Francusku, Finsku.., što ne bi bio slučaj da se iskopavanja litijuma ne može vršiti na bezbedan način u skladu sa najvišim standardima Evropske unije, kako to neosnovano tvrdi Petrović.

Petrović je i ranije iznosila u javnost neosnovane stavove, posebno o upotrebi sumporne kiseline u kontekstu Projekta „Jadar“. Sada po prvi put Petrović priznaje da je sumporna kiselina „za nas hemičare ona korisna“ i da je „ona generalno korisna za dobijanje novih proizvoda“. Ako se, kako sama priznaje, sumpornom kiselinom može bezbedno rukovati u različitim hemijskim procesima u različitim industrijama kao što su prehrambena ili farmaceutska, Petrović ne daje nijedan jasan argument zašto bi njeno korišćenje bilo problematično u kontekstu eksploatacije litijuma.

Suprotno navodima profesorke Petrović, sumpornom kiselinom danas se upravlja na potpuno bezbedan način i ona je uobičajeni deo skoro svih industrijskih procesa, kako u Srbiji, tako i u svetu. 80% sumporne kiseline koja se proizvodi na planeti koristi se u proizvodnji mineralnih đubriva, dakle u poljoprivredi. Bez đubriva ne bi bilo hrane za čovečanstvo jer 50 odsto prinosa u poljoprivredi dolazi zahvaljujući upotrebi đubriva.

Petrović građane dovodi u zabludu i kada kaže da je „proces izdvajanja litijuma iz jadarita potpuna nepoznanica“. Proces je detaljno objašnjen u javno dostupnim Nacrtima studija za procenu uticaja na životnu sredinu za Projekat „Jadar“, uključujući i postupanje sa sumpornom kiselinom u svim segmentima procesa.

Projekat „Jadar“ neće ispuštati sumpornu kiselinu niti u vazduh, niti u zemljište, niti u vodu. Tokom procesa prerade rude predviđenim Projektom Jadar, sumporna kiselina se koristi u postupku rastvaranja rude kako bi se dobila tečnost bogata litijumom i borom. Proces se odvija u zatvorenim rezervoarima u kojima se ruda rastvara uz dodatak koncentrovane sumporne kiseline i vode. Važno je napomenuti da se ovaj proces odvija na niskoj temperaturi (90 °C) daleko ispod tačke ključanja sumporne kiseline.

Tokom tog procesa, oslobađaju se otpadni gasovi koji potencijalno mogu da sadrže ugljen-dioksid (CO2), vodenu paru i tragove sumporne kiseline. Ništa od toga ne bi dospelo u vazduh jer u svakom reaktoru postoje skruber filteri, čija je osnovna funkcija da i sakupljaju otpadne gasove kako se ne bi oslobađali u atmosferu. Ovi filteri rade tako što sakupljaju gasove koji se dižu u zatvorenim posudama za preradu i provuku ih kroz tečnost koja uklanja sve štetne materije iz vazduha. Tehnologija ovih filtera je proverena i široko korišćena više od 50 godina za sakupljanje i prečišćavanje otpadnih industrijskih gasova. To znači da je proces pažljivo dizajniran kako bi se sprečilo ispuštanje sumporne kiseline u bilo kom obliku.

Petrović u članku naglašava da je „pitanje kolike količine sumporne kiseline je potrebno“, iako je i taj podatak javno dostupan, a i sama ga javno komentarisala, iznoseći višestruko preuveličane količine sumporne kiseline koje bi se navodno koristile. Petrović na krajnje neosnovan i paušalan način navodi i da će „u nekim situacijama ostajati veliki višak te kiseline“, što je netačno. Petrović neosnovano navodi da će sumporna kiselina dati „i druge nus pojave koje će se naći na deponiji“, što je takođe netačno jer na deponiji neće biti sumporne kiseline. U članku Petrović kaže „i da ne veruje da se sumporna kiselina kao takva može naći na jalovištima“, što je kontradiktorno u odnosu na prethodno iznete navode.

Petrović u članku u vezi sa sumpornom kiselinom kaže i „pitanje je kako će je neutralisati“. Kako je detaljno objašnjeno u javno dostupnim radnim nacrtima Studija za procenu uticaja na životnu sredinu za Projekat „Jadar“, 99,995% sumporne kiseline se potroši (izreaguje) u reakcijama sa jadaritom i ostalim mineralima koji se nalaze u koncentratu jadarita. Matični rastvor nakon digestije ima PH vrednost 3 (blago kiseo). U procesu uklanjanja nečistoća uz pomoć kreča preostali deo kiseline se neutrališe, tako da je finalni otpad koji ide na deponiju industrijskog otpada bazni. Što se tiče mogućnosti formiranja sumporne kiseline na samoj deponiji minerološke studije koje analiziraju mogućnost formiranja kiselina u otpadnim tokovima računajući balans između minerala koji teoretski mogu kreirati kiselinu sa mineralima koji će je neutralisati pokazale su da su karbonatni minerali zastupljeni u većem obimu i da nema bojazni od formiranja kiselina u industrijskom otpadu. Kao dodatne mere otpad se sabija tako da je onemogućen prodor vode i vazduha koji su neophodni za reakcije a pojava poplava je teoretski isključena jer je lokacija deponije ~140m iznad nivoa reke Jadar.

Petrović u članku načelno objašnjava na koji način „sumporna kiselina može da dospe“, pretpostavlja se u životnu sredinu, iako se to ne navodi u članku. Ovi navodi nisu relevantni za Projekat „Jadar“ jer su proizvodnim procesom predviđene sve mere da sumporna kiselina bude korišćena u potpuno kontrolisanim uslovima, kao što je to slučaj sa brojnim proizvodnim procesima koji se već sprovode u Srbiji i to decenijama.

Petrović navodi u članku „da se sumpornom kiselinom tretira ruda koja je karbonatna“ i da se „pritom oslobađa velika količina ugljen-dioksida, što može da utiče na klimu u tom području, a znamo da ugljen-dioksid dovodi do efekata staklene bašte“. Emisije ugljen-dioksida Projekta „Jadar“ činile bi između 0,5 i 1,1% ukupnih emisija tog gasa u Republici Srbiji, dok bi upotreba litijuma proizvedenog u Srbiji značajno uticalo na smanjenje efekta staklene bašte. Efekat staklene bašte ne formira se na lokalnom području.

Petrović na krajnje arbitraran način navodi da se Projekat „Jadar“ „bazira na mnogim stvarima koje nisu naučne dokazane“, ne navodeći nijednu.

Kompanija Rio Tinto je na raspolaganju za dijalog sa svim zainteresovanim stranama koji zaista žele da vode razgovor zasnovan na činjenicama kako bi u potpunosti razumele projekat, mere zaštite životne sredine i koristi koje bi mogao doneti.

Širenje netačnih informacija i neosnovanih optužbi shvatamo veoma ozbiljno i koristićemo sva raspoloživa pravna sredstva kako bismo zaštitili reputaciju kompanije“, poručuju iz kompanije Rio Tinto.