Projekat o nasilju u porodici: Fizičko nasilje, pretnje, maltretiranje i ucene

U smederevskom Domu zdravlja, sociolog Vesna Emeršić gotovo svakodnevno se susreće sa žrtvama nasilja sa kojima radi savetodavno i preventivno:

– Od početka godine imamo 24 prijave nasilja u Hitnoj pomoći, broj onih koji su se meni u međuvremenu javljali je deset puta veći od toga. Ali, to su mahom žrtve koje dolaze na savetodavni rad, žene koje su shvatile da ne žele da ostanu u nasilničkom odnosu i došle su da se posavetuju kako da to urade na najbolji način.

Ne ostaje, međutim, sve samo na rečima; zaposleni u Domu zdravlja imaju zakonsku obavezu da obaveštenja o svim slučajevima nasilja proslede Policijskoj upravi i Centru za socijalni rad. U izveštaju koji se tom prilikom beleži, opisuje se sve: kako je došlo do incidenta, kada se žrtva obratila Hitnoj pomoći i kakve je povrede imala. Lekari te službe uvek preporučuju specijalističke preglede kako bi se ustanovilo da nije došlo do nekih ozbiljnijih, unutrašnjih povreda. Ista je procedura i kada je u pitanju pružanje hitne pomoći na Urgentno-prijemnom bloku bolnice „Sveti Luka“, čiji socijalni radnici takođe evidentiraju svaki nasilni događaj i daju preporuke žrtvi kojim još ustanovama i institucijama treba da se obrati.

– Imamo poseban protokol za žrtve nasilja u porodici, i dokumentacija koju lekari naprave je trajna sudska dokumentacija, jer žrtve mogu kroz dve, tri ili pet godina, kada god napokon reše na sudu da procesuiraju, da traže kopiju tog obrasca. To koriste kao dokaz da nasilje traje duži vremenski period što znači i veću kaznu za nasilnika – napominje Emeršić.

Ako je nasilje bilo intenzivno i žrtva je donela odluku da se razvede, onda se, dodaje naša sagovornica, neretko dešava da je nasilnik uslovljava i preti da će joj, ukoliko podnese krivičnu prijavu, „uzeti decu“. Uplašene, žene odustaju i to je najčešća greška.

– Neko ko je procesuiran za nasilje u porodici teško da može da bude staratelj deci. Ako se pokrene postupak za nasilje, pa nakon toga postupak za razvod, ili se u toku razvoda navede da je u toku postupak za nasilje u porodici, nasilnik dobija adekvatnu kaznu i žrtva i njena deca bivaju u daljem nekom periodu zaštićeni – objašnjava Emeršić.

Po pravilu, a o tome svedoči i iskustvo ove socijalne radnice, odustajanje od krivične prijave samo pogoršava situaciju jer tek tada nasilnik može da nastavi da maltretira i zlostavlja žrtvu jer je „ima u šaci“. Za one koje su rešene da zauvek promene život, a nemaju gde da nađu utočište, što u patrijarhalnoj Srbiji gde čak i žrtvini roditelji smatraju da je normalno trpeti batine, nije redak slučaj, pomoć, doduše privremenu, mogu da dobiju u prihvatnoj stanici. Takođe, u Smederevu postoje i sigurni stanovi gde Centar za socijalni rad smešta žrtve.

– U našem gradu sada je potpuno sređena i Sigurna kuća i na svu sreću ona nema svoje stanovnike, ali je spremna da primi ugrožene. Naravno, imamo i za stare prihvatilište u okviru Crvenog krsta. Moram da se pohvalim da je nedavno naš Crveni krst dobio šestogodišnju licencu. Pored Beograda, mi smo jedini koji imamo licencu za prihvatilište, gde po uputu iz Centra za socijalni rad smeštaju se osobe koje imaju potrebe za takvom vrstom smeštaja. Znamo da je zimi taj kapacitet mali, možemo da imamo značajno više, ali je tu i problem zaposlenih. Za tih šesnaestoro, mora da bude 12 zaposlenih. Evo i sada imamo ljude koji su tamo smešteni – kaže za Podunavlje.info Dragan Stanić, član Gradskog veća zadužen sa socijalnu politiku i napominje da se tu smeštaju i korisnici iz Pančeva, Kragujevca, Požarevca, Velike Plane, Smederevske Palanke.

Međutim, oko koncepta sigurnih kuća, ima različitih stavova. Primer da su i među ljudima od struke podeljena mišljenja, jeste i gledište Zorke Janković, dugogodišnjeg socijalnog radnika u smederevskom Centru za socijalni rad:

– Sigurna kuća za žrtve nasilja, a nasilnik ostaje u kući koja je zajedno stvarana sa tom ženom, a ona je sa decom u sigurnoj kući. U kući u kojoj ima gomilu nepoznatih nesrećnica, kao što je i ona. Tu može da se čuje samo kukanje, tu nema ništa svoje, ne može da se snađe… A njemu je sve prepušteno. Onda sam se pitala – a ko je on? To je možda naš komšija, doktor, poslanik, neko ko se pred nama ponaša kako treba, a u porodici je ovakav. Ti ljudi ostanu neimenovani, neosramoćeni. Uništiti mu ponos koji on o sebi neguje, upravo može da pomogne da on promeni ponašanje. Kada je otvorena Sigurna kuća u Smederevu, ja sam napisala taj članak, gde sam se pitala da li su nasilnici oni koji idu skupim automobilima, u firmiranim odelima, možda su ti koji su se izdigli do moćnika, a osnovu imaju u porodici, gde treba da su najbolji ljudi, tu su nasilnici. I bunila sam se protiv toga. I evo drago mi je da sada pročitam da se na tome nešto radi – poručuje Zorka Janković.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kao socijalni radnik sa stažom od skoro 40 godina i neko ko je najduže radio na porodičnim problemima, Zorka Janković kaže da je u Smederevu i ranije nasilja bilo veoma mnogo. „Onako kako smo mogli da procenimo, najveći broj nasilja u porodici i problema gde najviše deca trpe, onda je bio alkoholizam. Znamo da je to bolest zavisnosti i sećam se da smo zajedno sa tadašnjim Zdravstvenim centrom, osnovali Klub lečenih alkoholičara. Tu je bilo nekih uspeha, ali vrlo teško može da se smatra da je neko izlečen od alkoholizma.Žene su trpele, deca su trpela. One hrabrije odlučivale su se i na razvod. Ali žena koja nije bila zaposlena, žena koja je imala dvoje-troje dece, nije lako mogla da se odluči na razvod, nije imala gde da stanuje, ni od čega da živi. Ukoliko pokuša da mu se suprostavi, on je još nasilniji jer stalno ima potrebu da agresivnost ispoljava na nečemu što ostaje među četiri zida, odnosno na ženi. I što je najgore, to je događa pred decom“.

„U praksi se pokazuje da postoje periodi kada je nasilje intenzivno, prosto ne znam sa čime da ih povežem. Letos, kao da su one vrućine dodatno razdražile ljude. Dešavalo se da u toku dana radim po dve, tri socijalne ankete za prinudno privođenje na lečenje, da uz to dođu po dve ili tri prijave porodičnog nasilja. Nekada po dve nedelje nema drastičnih primera, a onda za nedelju dana bude svega i svačega pa se zapitamo što se to dešava u tom trenutku? Ili šta je možda baš tad žrtve osnažilo da dođu. Obično se javljaju kada je nasilje dostiglo vrhunac, kada više ne mogu da izdrže ili su nakon dugog razmišljanja donele odluku da izađu iz nasilja da bi zaštitile sebe i decu. To je prelomni trenutak“ – zaključuje Vesna Emeršić.