Projektno učenje i škola za 21. vek

Opredeljenje izdavača da prevede i objavi delo Vilijama Bendera, autora koji je karijeru započeo kao osnovnoškolski nastavnik a nastavio kao univerzitetski profesor i međunarodni konsultant iz oblasti primene diferenciranih pristupa nastavi, više je nego dobrodošlo jer nastavnicima i profesorima ovakva knjiga nedostaje.

Za razliku od velikog broja zemalja, naročito evropskih, u srpskim školama je ovaj model nastave počeo značajnije da se primenjuje tek pre dve godine. Ovakvo stanje odrazilo se i na činjenicu da se u Srbiji javlja nedostatak adekvatne literature koja se bavi projektnom nastavom. Osim nekolicine pretežno istraživačkih studija, gotovo i da ne postoje kvalitetni priručnici koji bi učiteljima i nastavnicima poslužili kao pomoć i podrška za novi način rada.

Kako sam autor ističe u uvodu, prevashodna namena knjige i jeste da nastavnicima osnovnih i srednjih škola pruži praktične savete za primenu projektnog učenja u nastavi 21. veka koja se zasniva na diferenciranim pristupima i novim tehnologijama.

Središnji deo teksta je strukturisan u šest poglavlja koja razmatraju centralne teme projektne nastave: „Motivisanje učenika projektnom nastavom“, „Projektno učenje u školi“, „Osmišljavanje nastavnih projekata“, „Tehnologija u projektnoj nastavi“, „Pedagoški pristupi projektnoj nastavi“ i „Ocenjivanje u projektnom učenju“.

Iako je savremena nastavna tehnologija postala važan faktor u projektnom učenju, autor u pored ostalog pokazuje kako je moguće realizovati kvalitetno projektno učenje i bez tehnoloških naprednih pomagala. Kao važna premisa od koje se mora poći prilikom odabira aktivnosti učenika i nastavnika navodi se razumevanje i uvažavanje njihovih uloga.

Nastavnik se ne doživljava kao predavač, već kao moderator koji pruža pomoć i podršku učenicima da nauče kako da upravljaju procesom učenja, kako da planiraju i organizuju vreme za učenje, kako da uče zajedno sa drugima i slično.

U poslednjem poglavlju govori se o ocenjivanju, aktivnosti kojom se zaokružuje proces projektnog učenja, i koja za većinu nastavnika predstavlja jednu od najneuralgičnijih tačaka. Kako sam autor kaže, problem uglavnom nastaje kad se nastavnici, naviknuti na tradicionalne forme ispitivanja i vrednovanja postignuća učenika, suoče sa potrebom da procene proces i rezultate projektnog učenja.

U obrazovnim sistemima kao što je ovdašnji, u kojima projektna nastava nema dugu tradiciju i još uvek predstavlja novinu, a u određenoj meri i nepoznanicu, postoji opravdana bojazan da je učitelji i nastavnici dožive kao još jedno nepotrebno opterećenje i njenu realizaciju pretvore u mehaničku aktivnost. Navedena situacija je zaista moguća posebno ako se uzme u obzir dejstvo različitih nepovoljnih faktora kao što su: relativno slaba i neadekvatna obuka za primenu projektne nastave, nedostatak neophodnih resursa, nedovoljna motivacija i sl.

Bender se u svojoj knjizi fokusirao na detaljno opisivanje odvijanja projektnog učenja. Pored obilja informacija o tome kako projektna nastava funkcioniše, koje su etape u radu na projektima, kako se ocenjuje i sl, svaka teorijska postavka potkrepljena je rezultatima relevantnih naučnih istraživanja ali i mnogobrojnim primerima projekata koji su zaista sprovedeni u školama.

Ono što Benderovu knjigu izdvaja od ostalih koje se bave sličnom problematikom je sagledavanje projektnog učenja kroz prizmu međusobne uslovljenosti i povezanosti sa još dva bitna koncepta – diferencijacijom u nastavi i primenom savremenih tehnologija. Na taj način se učitelji i nastavnici podstiču da kritički promišljaju i unapređuju sopstvenu praksu i kreiraju rešenja uvažavajući složene zahteve koje postavlja obrazovanje za 21. vek.

Knjiga „Projektno učenje – Diferencirana nastava za XXI vek“ ne daje univerzalne recepte, rešenja i odgovore na sva pitanja koja se mogu pojaviti tokom primene projektne nastave, ali zasigurno omogućava učiteljima, nastavnicima, školskim pedagozima i psiholozima, prosvetnim savetnicima, studentima nastavničkih fakulteta i svima ostalima koji se bave obrazovanjem, da projektnu nastavu dožive kao priliku za stvaranje podsticajnije sredine za učenje.