Promena vlasti tek kad Vučić lično izgubi izbore

Tako su pali socijalisti 2000. godine, demokrate 2012, tako će pasti i naprednjaci, kada Vučić lično bude poražen. Logično bi bilo da se kompletna opozicija usredsredi na predsedničke izbore jer joj je to, iako mala, jedina realna šansa da pobedi.

Za više od trideset godina, samo se dva puta većina u Skupštini grada Beograda formirala bez najveće vladajuće stranke s državnog nivoa: prvi put 1997. godine i trajala je sedam meseci, a drugi put 2012. godine i skončala je petnaest meseci kasnije. Zato je promena po crnogorskom scenariju, uz ostanak Vučića u predsedničkoj fotelji, u domenu političke fantastike, dok je mnogo izvesniji vračarski ili zaječarski scenario iz 2016. godine, po kome se izborni rezultat u korist opozicije menja zloupotrebom moći u „trećem poluvremenu“, kaže za Danas Ivan Živkov, sociolog i građanski aktivista, odgovarajući na pitanje kako procenjuje šanse da u Srbiji uskoro dođe do političkih promena.

* Opozicija se posvetila formulisanju platformi za pregovore o izborima. Kako komentarišete do sada objavljene zahteve i reakcije vlasti?

Zahtevi opozicije koje smo do sada čuli su razumljivi, ali imaju sebično ruho jer se kreću od svojih pet minuta na televiziji do svojih ljudi u vladi i regulatornim telima. To prosečan građanin ne prepoznaje kao opšti interes već kao borbu političkih elita za preraspodelu uticaja. Promašuje se suština, da je u Srbiji zaribalo kompletno državno i društveno uređenje, sve institucije, a ne samo izborni proces. Treba neko da natera vlast na poštovanje normi koje postoje i koje su solidne, ali su u praksi upokojene. To može samo snažan međunarodni faktor koji trenutno nije na vidiku, uz snažan pritisak s ulice kojeg takođe nema. Nove dobre ideje, poput one da se razdvoje termini lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora, treba da budu iznete u formi predloga zakona, a ne kao jednokratni predizborni dribling koji nikog u budućnosti neće obavezivati. Očekujem da će vlast pokušati da fingira razgovore, da ih razvodni i obesmisli dovođenjem za pregovarački sto brojnih kvaziopozicionara i da će na kraju neke kozmetičke izmene izbornog postupka predstavljati kao svoje značajne ustupke.

* Zašto demokratske snage već godinama ne mogu da se konsoliduju i povećaju podršku u biračkom telu?

Sve dok postoji utisak u javnosti da se na izborima takmiče sadašnja i bivša vlast, imaćemo spore i teške promene. I „bivši režim“ je jedno vreme opstajao na strahu da nam se ne vrate devedesete, a ne zahvaljujući svojim rezultatima. Sad nam se ponavlja ta matrica, puno je onih koji su nezadovoljni, ali neće da glasaju za već viđeno. To stanje javnog mnjenja potraje deceniju ili više, a onda se glasa protiv, za rušenje, makar i za „crnog đavola“. Zato nemamo demokratski izabrane, kontrolisane i smenjene, nego prorevolucionarne, autokratske i rušene vlasti. Građanske opcije imaju i dodatni problem. Kad žele brže da dođu do masovnije podrške u patrijarhalnom, konzervativnom društvu s većinski autoritarnom političkom kulturom kakvo je naše, one počnu da koketiraju s nacionalizmom i da se služe demagogijom, a to ih onda poništava kao građanske i demokratske. Jureći podršku među najširim slojevima stanovništva, one gube uporište u sopstvenim redovima, među ljudima koji kažu „ako se tako ponašate onda ste isti kao vlast“.

* Angažovali ste se u Građanskom preokretu. Koja je uloga lokalnih pokreta u političkom životu Srbije?

Građanski preokret je udruženje koje najsnažnije „drma kavez“ aktuelnoj vlasti u mom rodnom gradu. Na primer, kroz inicijativu „Zajedno do vode“ do detalja je rasvetljena kriminalna ujdurma s fabrikom vode koju su naprednjaci šest godina promovisali kao spasonosno rešenje za Zrenjanin. Dosta je lokalnih organizacija koje su vladajućim kabadahijama postale veći problem od mejnstrim opozicije, ali one, strateški posmatrano, umanjuju snagu za frontalnu borbu protiv naprednjačke mašinerije. Velik broj lokalnih pokreta je posledica neuklapanja i nepristajanja jednog dela građana, usudiću se da kažem politički najosvešćenijeg dela, na liderske i centralizovane partije. Kad se stranke budu demokratizovale, lokalni pokreti će se postepeno integrisati u njih.

* Može li naše društvo da napreduje uprkos nedemokratskoj vlasti i koliko su za to važne evropske integracije?

Ako hoćemo pomak na bolje, treba raditi sve suprotno od onog što aktuelna vlast forsira: ne sme cilj ekonomske politike da bude što više manuelnih radnih mesta s minimalnom zaradom, u školama se ne smeju ukidati predmeti poput filozofije, sociologije, ustava i prava građana, a u medijima ne bi trebalo da dominiraju kič, tabloidnost i rijaliti sadržaji. Veća budžetska ulaganja bi trebalo da idu u prosvetu, nauku i zdravstvo, umesto u spomenike, fontane, jarbole i stadione. Ni evropske integracije nas očigledno ne spasavaju od sudbine zaostale provincije, pogotovo što sve više podsećaju na tursko iskustvo pristupanja EU: sporo i nikad.

Zec može da bude srpski Krivokapić

Na pitanje ko bi mogao da ugrozi Vučića na predsedničkim izborima, Živkov odgovara da je za ozbiljniji rezultat opozicije potrebno da joj se ponuda ne raširi previše, uz povlačenje bivših javnih funkcionera u druge redove. Po njemu, najbolji kandidat bi bio neko ko nije laka meta režimske propagandne mašinerije, ko ume da se izražava na način koji je razumljiv, čak i simpatičan građanima, a istovremeno baštini pravi akademski autoritet poput profesora ekonomije Miodraga Zeca, koji bi mogao da bude „srpski Krivokapić“. Za vladiku Grigorija kaže da bi najviše doprineo Srbiji ako bi svoje stavove uspeo da proširi unutar SPC, da joj pomogne da se obračuna s naraslim etnofiletizmom i da vernike preusmeri s ritualnog pomodarstva na hrišćansku etiku.