Promenom svesti do društva bez diskriminacije

Ne sakriva zadovoljstvo radnim mestom na kome se, kako kaže, iznenada zaposlio, zahvaljujući akciji „Otvorena vrata“ u organizaciji Ministarstva za rad, iako je njegova prva želja pri odabiru profesije bila istorija.

– Nažalost, osobe sa hendikepom, konkretno slepi, nemaju puno izbora kada je obrazovanje u pitanju, ali dobra stvar je što se ja ovim izborom nisam pokajao, objašnjava Nikola za Danas, dodajući da je jedno vreme bio profesor istorije, ali ipak njegov rad u srednjoj Ugostiteljsko-turističkoj školi potrajao samo četiri meseca, pošto je bio na zameni. To iskustvo opisuje kao „fenomenalno“.

Magistratom iz istorije sa prosečnom ocenom 10, Nikola počinje svoju karijeru. Uspešno se bavi muzikom, ima bend San debelih žena, po pozivu kolega nastupa i sa drugim ekipama, uz to je i „stend-ap“ (stand up) komičar. Na sve to, Nikola od nedavno pohađa i Diplomatsku akademiju Ministarstva spoljnih poslova.

Ovakav dijapazon interesovanja i radnih mesta stvara brojna iskustva, ali kroz ta iskustva Nikola se sretao i sa diskriminacijom zbog invaliditeta koji ima – oštećenog vida. O iskustvu pronalaženja posla, rada na različitim mestima, prisećajući se i studentskih dana, on kaže da diskriminacija prema slepima postoji, ali da se to odvija mahom iz neznanja, jer je „u pitanju društveni problem“.

– Kako u školstvu tako i prilikom zapošljavanja, dolazi do ustaljenih društvenih mišljenja, pošto su i poslodavci deo tog društva. Nikog tu ne krivim, niti mislim da zakon, kao slovo na papiru sa kakvim god sankcijama može da suzbije diskriminaciju. Potrebno je vreme, smatra Nikola.

Naš sagovornik ne mari za takve stereotipe u društvu, ističući da je društvena svest ta koja mora suštinski da se promeni da bi se diskriminacija prevazišla. Upravo se time bavi Sektor za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti, gde je Nikola zaposlen.

– Ja sam jedan od ljudi u celoj mašineriji koji radi na izmeni i dopuni zakona, a moj posao se tiče tehničkih stvari i za sada situaciju posmatram strogo profesionalno. Idealna pozicija bi mi bila da se u nekom trenutku osetim dovoljno komforno da mogu da predložim dopune u zakonu koje konkretno mogu da pomognu marginalizovanim grupama, ukazuje Nikola.

Kako dodaje, imao bi neke zamerke na Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, „a nadam se da ću nekada biti u poziciji da ga lično menjam, jer sam najdirektnije zainteresovan“. On objašnjava da u zakonu postoji „famozni član“ koji kaže da na 20 zaposlenih poslodavac mora da ima jednu osobu sa hendikepom, ali ističe da se to ne poštuje ni u privatnom ni u javnom sektoru. Za primer daje škole kao državne institucije koje nisu u obavezi da plaćaju zakonom predviđenu kvotu, koju poslodavac plaća ako ne zapošljava osobe sa hendikepom, jer je ta suma nadoknada koja ide u zajednički fond i služi za zapošljavanje osoba sa hendikepom.

Na temu loše primene zakona, Nikola dodaje da je to „paradoksalna situacija u kojoj država pokušava da natera privatnike da snose sankcije ako ne zapošljavaju osobe sa hendikepom, a ne može svoje institucije da natera da to čine�“. Objašnjava da nisu problem sami zakoni, već ljudi, jer kako kaže: „Ako je nešto zapostavljeno u društvu, to prećutno postane nepisani zakon.� Voljan je da promeni mnogo, ali smatra da ne zavisi sve od njega, te da samo društvo mora da dostigne nivo svesti da bi se stvari menjale.

– Kada nepisano pravilo bude da osobe sa hendikepom mogu da imaju odgovorne funkcije, pa to postane sasvim normalna stvar, konkretno slepi, jer ljudi u slepe osobe imaju najmanje poverenja, mogu bez problema da rade u državnoj službi, doći će do promene, naglašava Nikola.

Ljudi da veruju u naše mogućnosti

Svestan svojih mogućnosti, Nikola Radojlović odaje stav da ne dozvoljava da ga bilo ko diskriminiše. „Kad te neko stavi u poziciju da budeš ravnopravan, tek onda ti zapravo daje istinsku jednakost, a dok god ti pomaže samo kao izdržavanom licu, on u stvari ne veruje u tvoje mogućnosti, ne aludirajući pri tom na vlast ili pojedinca već generalno – svet. Odnos većine prema manjini sa invaliditetom je takav da polaze od sažaljenja umesto da veruju u njihove mogućnosti“, zaključuje Nikola, koji u šali često kaže: „Kad počnu da me mrze, tada ću biti siguran da sam ravnopravan, a dok god me tapšu po ramenu i kažu da sam dobar dečko, znam da sam još uvek kućno ljubimče.“