Kada se pre nešto više od mesec dana oko 300 stanovnika Vrbasa okupilo ispred zgrade Skupštine opštine, kako bi iskazali nezadovoljstvo zbog ponašanja poslodavaca u vrbaskoj opštini, ali i solidarnost sa više od 200 radnika fabrike ulja „Vital“, koji su početkom novembra ostali bez posla bilo je jasno da Vrbasu, posle vruće jeseni predstoji baš hladna zima. Predsednik Pokrajinskog odbora Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ za Vojvodinu Slavko Vlaisavljevićgovorio je tada da 200 otkaza radnicima „Vitala“ nisu jedini problem i da je dovedena u pitanje čitava privreda grada. On je rekao da se u Vrbasu uništava prehrambena industrija, što automatski dovodi u pitanje ko će ovde ubuduće raditi, zarađivati i živeti.
Tri hiljade otkaza
U Vrbasu je zbog privatizacije, od 2003. godine do sada, kao tehnološki višak otkaze dobilo više od 3.000 radnika, a još oko 1.000 ljudi posao je izgubilo u preduzećima koja su loše radila ili bankrotirala. Ove podatke iznosi za Danas direktor Nacionalne službe za zapošljavanje u Vrbasu Goran Kaluđerovići dodaje da je u NSZ u Vrbasu sada evidentirano oko 7.300 nezaposlenih. On podseća da je u tri najveća preduzeća u Vrbasu – šećerani „Bačka“, uljari „Vital“ i Industriji mesa „Karneks“, koja su u poslednjih 20 godina činila okosnicu privrede, za tehnološki višak proglašeno 2.500 radnika.
– U šećerani, u trenutku prodaje – u julu 2003. godine, bilo je 500 radnika, a sada ih je manje od 200, u „Karneksu“ je od prodaje u avgustu 2003. broj radnika smanjen sa 3.400 na manje od 2.000 ljudi, dok je u „Vitalu“ broj zaposlenih sa 1.050 u oktobru 2005. smanjen na sadašnjih 380 radnika“, pojasnio je Kaluđerović. Značajan broj radnika u NSZ stigao je i iz preduzeća kao što su Mepol, Metalogradnja, Svilara, Trikotaža, Građevinsko preduzeće „Napredak“, Autotransportno preduzeće „Bačkatrans“, ali njihovo propadanje objektivno je počelo pre tranzicije u Vrbasu, rekao je Kaluđerović.
Tehnološkog viška bilo je i u preduzećima Medela, Trivit-mlin (čiji je vlasnik isti kao i u Vitalu), a u manjem broju i u Poljoprivrednom dobru „Sava Kovačević“.
– Osnovni problem je u našem Zakonu o privatizaciji, jer nema klauzulu da fabrike ne mogu da kupe oni koji nisu pre toga radili u branši najmanje pet godina. Na taj način, naše najjače brendove ne bi mogli kupiti razni Peconiji, Niniji i njima slični, jer bi bili zakonski sprečeni, tvrdi poslednji generalni direktor „Vitala“ pre privatizacije i nekadašnji pokrajinski sekretar za privredu Miodrag Vukotić.
Tajkun opšte prakse
Retko ko sada želi da se seti kako je, svojevremeno, Vital privatizovan devedesetih, po starom zakonu, i da su vlasnici 60 posto fabrike bili upravo mali akcionari – tadašnji i bivši radnici Uljare, kao i nebrojeni građani širom Srbije koje su autobusi u buljucima dovozili u Vrbas da upišu besplatne deonice. Upravo su svi oni, sećaju se poznavaoci prilika, bili nestrpljivi, nošeni apatinskom i čelarevskom zlatnom groznicom, da krenu u susret strateškom partneru koji će im, pojedinačno, doneti životni zgoditak ali novi gazda nije stigao ni iz Danske ni iz Belgije, nego, bogami, tek iz Zemuna, Predrag RankovićPeconi – lično.
– Naši tajkuni, među kojima prednjači upravo Predrag Ranković, na najsuroviji, najbeskrupulozniji i najbestidniji način staljinističkim i špijunskim metodama satiru u firmama koje su kupili znanje i kadrove, veli Miodrag Vukotić. On je tajkun opšte prakse koji zna sve moguće tehnologije – ulja, brašna, proizvodnje šporeta, alkohola, pa čak i TV programa. Mislim da je svakom građaninu ove zemlje jasno, da iza njega stoji država. Iole pismen menadžer zna da prosperitet jednog preduzeća stoji na tri oslonca – znanju, poverenju i organizaciji. Peconi i drugi koji su zaposeli Vrbas znanje ne cene, poverenje nemaju ni u koga, a organizaciju svi znamo gde su savladali, kaže Vukotić.
Vrbas je u drugoj polovini 20. veka bio pravi prehrambeni gigant, špajz Jugoslavije, kako su ga često nazivali. Jednog momenta u njemu je radilo, većinom u prehrambenoj industriji, čak 17.000 radnika, što je sa današnje tačke gledišta nezamislivo. Danas se „špajz zemlje“ polako ispraznio, a najjači kombinat u bivšoj Jugoslaviji – PIK Vrbas više i ne postoji.
– Kod nas bi izgleda trebalo ponovo izvršiti vlasničku transformaciju jer su ovi „divlji kapitalisti“ očigledno manje efikasni od društvene svojine, misli sindikalni funkcioner Slavko Vlaisavljević. Sa njima nema ulaganja, nema nove tehnologije i nema novog zapošljavanja, to je ono što se desilo u Vrbasu u prehrambenoj industriji. Peconiju kao vlasniku, normalno je, pripada dobit preduzeća, ali on nikada nema dobit, odnosno ne prikazuje je, a bogati se crpeći resurse preduzeća koje cedi kao limun i ništa ne ulaže. Invej nije neka zgrada ili kompanija, to je više nešto kao fantomska firma kojoj Vital vraća kredite vredne milione evra, a to je samo jedan od načina raubovanja ove firme. Invej kupuje sirovinu, repromaterijal i sve komponente prodaje Vitalu, onda kupuje gotove proizvode od Vitala i prodaje kupcima. Sve što treba da se plati – plaća Vital, a sve što treba da se uzme, uzima jedan čovek, objašnjava mehanizam poslovanja novih kapitalista Slavko Vlaisavljevići sam nekada radnik vrbaske uljare i začetnik alternativnog sindikalnog organizovanja u ovoj firmi. Naši kapitalisti – nastavlja Vlaisavljević- dižu kredite na račun ovih preduzeća, zadužuju ih hipotekama i to smanjuje vrednost njihovih akcija. Vitalove akcije umesto 4.100 kada se prodavao, sada na berzi vrede samo 800-900 dinara. I banka bi izgubila na Vitalovim hipotekama!
Rano smrkavanje
Prema računici Vitalovih sindikalaca, trista osamdeset radnika koji su ostali u ovoj fabrici od nekadašnjih preko hiljadu, morali bi, sa dohotkom koji stvaraju, imati plate od hiljadu evra, a oni imaju oko 20 hiljada dinara. Od kada je privatizovan Vital, novi vlasnik stalno smanjuje plate i, paradoksalno, kako smanjuje broj radnika, tako preostalima smanjuje zarade.
U svakodnevnom životu u Vrbasu se osećaju posledice ekonomskog propadanja – pijace su manje posećene , u radnjama ima manje ljudi, trgovci nemaju kome da prodaju robu, taksisti nemaju koga da voze a lokalna samouprava nije napravila nijedan potez da bi pomogla otvaranju novih preduzeća.
Za protekle, na centralnom gradskom trgu u Vrbasu okićena je gigantska jelka koja, kad prođe obdanica, svetli baš svetski i velegradski. Nakon poslednjih otpuštanja u fabrici „ulja starih majstora“ sve je više Vrbašana koji misle da noćovde baš dugo traje. Jedno je sigurno, Deda Mraz ove Nove godine nije došao u domove svih Vrbašana. Aleksandar Đivuljskij
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
