Propasti nećemo

Ispada da je Srbiji sada teže nego 1915. Mogao je Vučić da izbegne dramatizaciju i citira radikala Nikolu Pašića, koji je te godine, kada je postalo jasno da se Srbija ne može odbraniti od Austrougarske i Nemačke, rekao „spasa nam nema, ali propasti nećemo“. Da kaže istinu da propasti nećemo bilo da „državni vrh“ prihvati plan ili da ga odbije. Ali Vučić više nije radikal.

Zatim je izložio dalje svoje strepnje.

Kako će reagovati narod na Kosovu u slučaju prihvatanja plana? Narod na Kosovu neće imati mnogo izbora – da se pomiri sa ärealnošćuô ili da napravi SAO Severno Kosovo. Ovo drugo bi bez sumnje bio put u propast tog naroda. Na Beograd Srbi s Kosova krenuti neće, nema razloga za strah. Kako će reagovati ostatak naroda?

Nikako. Kao 1995. i 1999. Tim pre što se u ovom slučaju ne radi o vojnoj akciji i egzodusu, već samo o „izdaji“ na pregovorima. „Bljesak“, „Oluja“ i izbeglice bili su poslednja rupa na svirali maja i avgusta 1995. ne samo tadašnjem režimu, već i najvećem delu građana Srbije. Mitinzi koje su organizovali radikali pošto su Miloševića proglasili „najvećim izdajnikom u istoriji srpskog naroda“ su krahirali. Vučić se toga dobro seća. Kada je Milošević 1999. proglasio pobedu, radikali su zbog kapitulacije hteli da napuste vladu. Milošević im änije daoô, a izmožden narod u Srbiji bez Kosova radovao se kraju bombardovanja. Ili mu je bilo svejedno. Vučić se i toga dobro seća.

Ako pak neko organizuje narod, kao 2008, a to ovaj put neće biti vlast, emocije će biti izraženije. Na „patriotskim“ sajtovima, bliskim potencijalnim organizatorima, Vučića su već prozvali „mali Nedić“. Ali novi miting „Kosovo je Srbija“ i prateće afekcije bile bi kratkog daha. Pogotovo ako država u ovom slučaju ne bi dopustila ofanzivu na ambasade, kako je obećao šef parlamenta Stefanović.

Vučićeva briga „da će biti nemoguće izdržati na političkoj sceni od različitih pritisaka sa svih strana“ u slučaju odbijanja plana malo je složenija stvar. DS je sada suviše slab i okrenut sebi da bi bio dostojna „evropska alternativa“ naprednjacima. DSS bi bio oduševljen priželjkivanim okoštavanjem Srbije. Problem za Vučića bio bi kako, odjednom, formulisati novu politiku, drugačiju od one na kojoj su SNS i predsednik Nikolić dobili izbore. I kako dobiti izbore još ubedljivije s novom politikom. Slične probleme imao bi i SPS da njegovi birači nisu tolerantniji na političke vratolomije.

Ako plan bude prihvaćen, trauma je neizbežna. Ali olakšavajuća okolnost je da bi, makar što se tiče Kosova, mogla da bude poslednja. Svakako ne bi bila gora od prethodnih kosovskih, posebno od onih s kraja devedesetih. Vlast neće moći da proglasi ni trijumf kao Milošević 1999, niti da se busa uspešnim pregovaranjem, opet kao Milošević posle Dejtona, kada su Večernje novosti preko cele naslovne strane napisale „MIR“. Poraz, koji nije samo njihov, već se proteže kroz decenije pogrešno vođene politike, srpski pregovarači neće moći da sakriju, kao što je i Vučić primetio. A Dačić je to mnogo lepše opisao prošlog meseca: „Lagali su nas da je Kosovo naše“.

Samo što među tim lažovima nije pomenuo bivšeg šefa.