Propuštena šansa – ponovljena farsa

Opšti pesimizam ojačan je pandemijom koja je sasvim izmenila ljudske i političke odnose tako što su i jedni i drugi postali siromašniji i anksiozniji, pa se iz te tmurne perspektive teško nazire optimistički izlaz.

To, opet, uvećava korisnost pitanja da li je bilo alternativnih scenarija za razvoj tih odnosa, koje bi karakterisalo manje nesuglasica između strana?

Ili je strateški raskid Rusije i njenih zapadnih partnera od samog početka bio istorijski neizbežan?

Preovlađujuće mišljenje u Rusiji je da je čak i u najboljim vremenima ruske saradnje sa Zapadom, bilo teško nadati se da će Rusija postati punopravna i disciplinovana članica EU ili se u potpunosti uklopiti u vojne strukture Severnoatlantske alijanse.

Ne malo ruskih stručnjaka veruje da je u nekom trenutku, uz izvesno podsticanje mašte, bilo sasvim mogućno zamisliti da Rusija aktivno učestvuje u radu političkih institucija NATO bez obaveznog učešća u vojnim strukturama bloka – poput Francuske između 1966. i 2009.

Takođe, u principu, moglo bi se zamisliti da Rusija brzo sustiže, pa čak i prestigne Tursku u zbližavanju sa EU.

Ruski eksperti koji su se izjašnjavali povodom 30 godina od kraja Hladnog rata, naveli su da bi, uz povoljan splet okolnosti, Rusija mogla da tvrdi da je „drugi Zapad“ – sa svojim jedinstvenim specifičnostima, sa nizom složenih bilateralnih odnosa sa drugim zapadnim zemljama, ali ipak sa jasnim shvatanjem njihove pripadnosti „zapadnom svetu“.

U ĆORSOKAKU: „Čovek broj dva“ perestrojke, Aleksandar Jakovljev, u razgovorima koje smo vodili 1990-ih godina tvrdio je da će SAD imati manje moći i uticaja u unipolarnom, nego što je imao u hladnoratovskom, bipolarnom sistemu.

Nasuprot tome, predviđao je da će za 10 godina Rusija „izvući iz ćorsokaka u koji ju je uz pomoć boljševika smestila istorija“ i biće „najnaprednija i najdemokratskija zemlja“.

Iako nije mogao da pretpostavi gde će se odnosi Rusije i Zapada naći dve decenije kasnije, osećao je da je kriza u bivšoj Jugoslaviji stvorila pukotine u razumevanju smisla i ciljeva okončanja Hladnog rata.

Mnogi veruju da je ponašanje zapada u jugoslovenskoj krizi 1990-ih godina imalo kardinalnu ulogu i promenilo prvobitnu zamisao i na jednoj i na drugoj strani: Zapad je učvrstio svoje uverenje da se pojavila neponovljiva prilika za geografsku ekspanziju i cementiranje vojne superiornosti, dok je Rusija postala krajnje uzdržana i nepoverljiva prema zapadnim namerama i svojim planovima za uključivanje u „jedinstveni evropski dom“ i „zapadnu hemisferu“.

„U svakom slučaju, šansa za stvaranje jedinstvenog evroatlantskog prostora od Vankuvera do Vladivostoka nepovratno je izgubljena. I više nije toliko važno kad je strateški jaz između Rusije i Zapada postao nepovratan – važno je da danas više nema ni tog Zapada, ni one Rusije, ni onog sveta koji je postojao. Nemoguće je ponoviti istoriju, a obe strane moraju da idu napred, a ne nazad“, zaključuje izvanredni ruski profesor Andrej Kortunov.

Hipotetičko pitanje da li je pre 30 godina moglo da se krene drugim smerom služi kao ispomoć da se odgovori na pitanje da li danas odnosi Zapada i Rusije mogu da krenu smerom drugačijim od dosadašnjeg i da li je današnja konfrontacija nešto što je neminovnost, bez obzira ko je na čelu Amerike ili Rusije?

Odnosno, može li uspeti repriza okončanja Hladnog rata, pošto njegova premijera nije donela ništa drugo osim razočaranje i nezadovoljstva?

Ili će se repriza prvo ponoviti kao farsa, a onda kao tragedija?

Razgovara se o američkim garancijama koje se tiču bezbednosti Rusije, o ukrajinskoj krizi kao najoštrijoj formi rusko-zapadne konfrontacije.

Američki predsednik Bajden posle razgovora sa ruskim predsednikom Putinom, razgovarao je sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim.

Prema saopštenju iz Vašingtona, Bajden želi da „ponovo potvrdi podršku SAD suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine“.

Osim razgovora o „jačanju vojnog prisustva Rusije na ukrajinskim granicama“, važna tema bili su predstojeći razgovori Moskve i Vašingtona, koji bi trebalo da pomognu u smirivanju ukrajinskog sukoba.

POBEDA SA „LOŠIM KARTAMA“: Uprkos, takoreći, globalnim sumnjama, Bajden pokazuje solidne unutrašnje rezultate posle prve godine u Beloj kući.

Mnogi nacionalni pokazatelji su poboljšani: više od 70 odsto odraslih Amerikanaca je vakcinisano; postoje obećavajući novi tretmani za kovid; nezaposlenost je pala, plate su porasle, ekonomija se oporavila, a berze su dostigle rekordne vrednosti zbog kojih bi se Tramp ponosno busao u prsa. Sve to, za neke pristalice Bajdena, predstavlja primer predsednika koji je „izborio veliku pobedu sa lošim kartama“.

Sledeća nedelja biće nabijena događajima koji će menjati sadašnje odnose.

Pregovori SAD sa Rusijom planirani su za 9. i 10. januar u Ženevi.

Sastanak NATO – Rusija zakazan je za 12. januar.

OEBS će takođe „razgovarati“ 13. januara.

Prema analizama bezbednosne službe EU, Rusija želi da zaobiđe Uniju u razgovorima i u budućnosti želi da pregovara samo sa SAD.

Izuzetak je Nemačka kao veliki kupac nafte i gasa, isto kao pre 30 godina, kad je Nemačka uz Rusiju bila glavni protagonista stvaranje nove mape Evrope.

Elem, upravo ovih dana objavljuju se senzacionalna otkrića u kojima se navodi da je omiljeni nemački kancelar i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Vili Brant bio dugogodišnji informant američkih tajnih službi – od 1946. do 1956, kad je postao gradonačelnik Berlina.

Iako se čini da je to samo još jedna istorijska novotarija, objavljivanje ovog otkrića ima u današnje vreme značajnu simboliku.

A, nije bilo teško pretpostaviti da je saradnja sa savezničkim obaveštjanim službama za nemačke antifašiste bila vrsta patriotske dužnosti kao što je za mnoge Nemce to bio način za preživljavanje u uništenoj zemlji.

Ne malo je onih koji su se prošlih meseci, imajući u vidu dosad nezabeleženu napetost Rusija i Zapada, javno izjasnili za političara i političko ponašanje Brantovog tipa, koji je autor nemačke istočne politike i popuštanja hladnoratovskih odnosa između zapada i komunističkog istoka.

Tim otkrićem ukazuje se da ni takvi političari kompromisa nisu bili van američke orbite, a šire, da je i nemačka socijaldemokratije bila pod američkim kišobranom.

Za aktuelnu socijaldemokratsku vladu i kancelara Olafa Šolca ovo je implicitan udarac ispod pojasa, pošto se ona nalazi na vetrometini na kojoj mora da se odlučuje između SAD, Kine i Rusije, odnosno da zastupa vlastite i evropske interese na najuravnoteženiji način.

To nije lako postići ni unutar koalicije crveno – žuto – zeleno.

POLITIČKO A NE VOJNO REŠENJE: U razgovorima sa Šolcom i francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, Putin je jasno stavio do znanja da Rusija procenjuje da je njena bezbednost ugrožena širenjem NATO.

Rusija više, stoga, nije spremna dalje da toleriše ovakvu politiku NATO i najavila je konkretne protivmere.

Više od 100.000 ruskih vojnika je trenutno spremno na ukrajinskoj granici. Budući da se partneri u nemačkoj vladi, socijaldemorkate i zeleni razilaze u politici prema Rusiji, sada se čini da Šolc želi da izbaci zelene iz te igre.

Nemački mediji navode da kancelar teži „kvalifikovanom novom početku“ odnosa s Rusijom, pa je zbog toga, verovatno već u januaru, planiran sastanak s ruskim predsednikom.

Portparol vlade Štefen Hebeštrajt naglasio je da se sukob između Rusije i Ukrajine može rešiti samo politički, a ne vojno.

Krizni sastanak na savetodavnom nivou o ukrajinskom sukobu trebalo bi da se održi u četvrtak u Moskvi, uz učešće Nemačke i Francuske.

Savetnik ruskog predsednika, Dmitrij Kozak pozvao je na razgovore u tzv. Normandijskom formatu – uključujući i Ukrajinu.

U ime Nemačke tamo je Šolcov spoljnopolitički savetnik Jens Plotner, dok Francusku predstavlja Makronov savetnik Emanuel Bon. Poslednji susret ove vrste održan je u Parizu 2019. A to su razgovori samo o najvidljivijem „kamenu spoticanja“ – Ukrajini, ali ispod su duboke razlike Rusije i Zapada.

U Rusiji i na Zapadu postoje fundamentalne razlike po najvažnijim pitanjima savremenog i budućeg svetskog poretka.

Šta je pošteno, a šta nepravedno u međunarodnom sistemu?

Šta je legalno, a šta nezakonito?

Šta bi trebalo da bude novi svetski poredak i ko treba da bude odgovoran za njegovo stvaranje?

Pošto je to tako, bilo kakve nade u nekakvo „konačno pomirenje“ između Rusije i Zapada u dogledno vreme teško da su opravdane.

Samo će istorija odrediti čiji je pogled na međunarodne odnose, na svet uopšte – opravdaniji.

U međuvremenu, Rusija i njeni zapadni partneri mogu da se dogovore o tome kako da umanje troškove i smanje rizike povezane sa trenutnom konfrontacijom, koja ima sve šanse da se nastavi još dugo.

Osim toga, prilikom donošenja važnih spoljnopolitičkih odluka, stranke moraju voditi računa ne samo o sopstvenim interesima, već i o interesima čitavog sistema međunarodnih odnosa.

Jer rušenje ovog sistema na kraju ne sluti dobro ni Rusiji ni Zapadu.

Nijedna od taktičkih pobeda jedne od strana neće nadmašiti strateške troškove povezane sa opštom destabilizacijom svetskog sistema, propadanjem međunarodnih organizacija, degradacijom međunarodnog prava, prelaskom na „igru bez pravila“ i „igru svi protiv svih“ u svetskoj politici.

Jer, ukoliko se propusti nova šansa za okončanje Hladnog rata, neće se tri decenije čekati na novo dramatično pogoršanje odnosa, nego tek nekoliko godina, a tada, teško da će biti nove prilike za treći pokušaj njegovog okončanja.