Prošlost je putokaz koji vodi u neku buduću istoriju

Prvi moj roman koji se događa u srednjem veku nastao je posle reči čitateljke na jednom od književnih susreta, pre više od dvadeset godina. Njena primedba, po kojoj je u našim knjižarama previše stranih literarnih junaka, bila je istinski podsticaj. Zaplovio sam stazama prošlosti ne sluteći šta me tamo očekuje i kuda će me sve odvesti.

***

Tamo negde, u dubini starih šuma, na obali Bistrice, dok sam uz Dušana posmatrao kako pod rukom fra Vita Kotoranina izrastaju Visoki Dečani, pristigle su me stare opomene. Shvatio sam da prošlost nisu samo uspomene, reči i rečenice ispisane u knjigama, stare slike ili sećanja. Prošlost je putokaz koji vodi do nas i od nas dalje u neku buduću istoriju.

***

Moj otac bio je učitelj koga su pravila službe često premeštala iz mesta u mesto. Tako sam, negde, usput, rođen u Velikoj Gradusi, nedaleko od Siska. Bežeći pred ratnim vihorom skrasili smo se u Rabrovcu, mestu koje se nalazi u široj okolini Mladenovca.

***

Sećam se bombardovanja Beograda, onog „prijateljskog“, savezničkog. Za nas je to bio odjek eksplozija u daljini, a po zabrinutim licima roditelja shvatio sam da se nešto ozbiljno događa. Onda se pojaviše troje odbeglih iz grada – muž, žena i devojčica, otprilike moja vršnjakinja koja je donela bledilo na licu i strah u očima.

***

Moji su ih s pažnjom dočekali i ugostili. Za mene je taj strašni dan lepo protekao, imao sam društvo za igru, što se može protumačiti time da sam, u to vreme, bio prilično usamljen. Poželeo sam da stalno ostanu, međutim, odlučili su da se vrate. Sećam se da devojčici (ime sam, naravno, zaboravio) nestade rumenilo sa obraza, a strah se ponovo pojavi u očima. Tako su otišli. Ne sećam se kad je grmljavina prestala, znam samo da sam goste danima iščekivao i da se nisu vratili.

***

Usledila je još jedna selidba, posle čega je moja majka izjavila da joj je svega dosta. Zato je izdala naređenje – Beograd! Preselili smo se kad sam završio drugi osnovne. Sećam se da smo dobili na raspolaganje malu, oronulu kuću koje se nalazila u nivou današnjeg pešačkog prelaza između Komercijalne banke i Trga Nikole Pašića. Od trga nije bilo ni kamena na kamenu, tačnije, bilo je kamenja, ali na gomili.

***

Kraj naše kuće nalazio se nekakav magacin sa džakovima brašna. Sećam se ruševina koje meni nisu izgledale strašno, više su izazivale želju za avanturom i dece koja su se pentrala po njima i jurila za nevidljivim neprijateljem. Na zgradama je, kraj ulaza, često pisalo krupno i crno „Min njet…“, za mene nejasan natpis pošto još nismo učili ruski.

***

Uskoro smo morali da se selimo, našu kućicu ruše i na njenom mestu niče zgrada Borbe. Mi prelazimo na Dorćol, u mali stan u tadašnjoj Francuskoj 51. Upisujem treći razred u školi „Janko Veselinović“ koja se nalazila na uglu Dušanove i Kralja Petra (danas je tamo neka druga škola). Dobijam predivnu staru učiteljicu Radmilu Marković, sklonu umetnosti. Recitujemo, spremamo pozorišni komad kojim osvajamo i nekakvu nagradu. Uživam, ova škola je pravo mesto za mene.

***

Premijeru komada „Šljive za đubre“ (docnije sam otkrio da je to priča koju je naša učiteljica verovatno dramatizovala) izvodimo u sali stare škole koja se danas zove „Kralj Petar Prvi“. Igrao sam glavnu mušku ulogu koja, nažalost, pred sam kraj izgovori tek nekoliko reči.

***

Tu se pojavio urednik Radio Beograda i pozvao nas da dođemo na audiciju za dečju grupu. Od onih koji su otišli niko nije bio primljen, a ja nisam ni otišao. U to vreme sam jurio za loptom, opčinjen davanjem golova i željom da jednog dana budem centarfor državne reprezentacije.

***

Gimnazija se onda upisivala posle četvrtog osnovne. U to vreme mnogo je toga nedostajalo, a izgledalo je kao da nikom ne fali ništa. Beograd je rastao iz ruševina, osećao se neki čudan polet. Na nagovor majke odlazim u Radio i probijam se do urednika koji je bio na našoj predstavi, odavno.

***

On me se, naravno, ne seća, međutim uspevam da ga nasmejem, tako da mi odobrovoljen dozvoli da nešto odrecitujem. Nastupio sam stihovima iz bliske nam revolucije, što je on prekinuo i dao mi drugu pesmu, tek pristiglu na njegov sto sa zahtevom da je prepišem dok on odnese tekstove na prekucavanje.

***

Pesma se zvala „Plavi zec“, pisao je neki Dušan Radović. Dok se urednik, koji se zvao Miroljub Jevtović, vratio, naučio sam pesmu napamet. S njom sam primljen u dečju radio-grupu, ostao tu nekoliko godina i odigrao stotinak uloga. Upoznao sam najpoznatije glumce toga vremena, posebno komičare Gutu Dobričanina, Čkalju, Miju Aleksića.

***

Primetio sam da neki od njih lepo crtaju, što mi se dopalo, pod tim utiskom i šaram ponešto… Počinjem da pišem tek u starijim razredima, dobijem i nagrade, neke čak i u novcu, što mi se, iskreno govoreći, baš dopalo.

***

Sve vreme studija crtao sam karikature, što mi je omogućilo da se samostalno izdržavam. Kratko sam radio i u Studiju crtanog filma u Košutnjaku, ali sam prekinuo. Odvlačilo mi je mnogo vremena, a čvrsto sam odlučio da završim studije.

***

Dramaturgiju sam upisao docnije, kad sam se vratio iz Prištine, gde sam proveo godinu dana na odsluženju vojnog roka. Bila je sredina septembra, jedan od najčudnijih dana u mom životu. Ujutru sam pošao od kuće kao nezaposleni profesor srpskog jezika, a vratio sam se po podne kao novinar Radio Beograda i student dramaturgije.

***

Sa stalnim zaposlenjem i novim studijama nisam digao ruke od crtanja. Ni sam ne znam s koliko sam redakcija sarađivao. Želeo sam da objavljujem u svim jugoslovenskim republikama i pokrajinama i to mi je pošlo za rukom. Karikature sam štampao u gotovo svim velikim beogradskim listovima, kao i u manje poznatim, a osim toga u Novom Sadu, Zagrebu, Splitu, Ljubljani, Titogradu, Skoplju, Prištini… Objavio sam oko 3.000 karikatura, ilustracija i stripova.

***

Najviše sam voleo Jež. Bio je merilo humorističkog uspeha. Kad sam jednom napisao humoristički tekst, jedan od urednika, Vlada Bulatović Vib, lično me je pozvao na razgovor i pružio mi podršku da nastavim.

***

Voleo sam radio (to je i naziv jednog od mojih romana), zato sam mu se sav posvetio. Nekako u toj ljubavi je počelo pisanje radio-drama. Slao sam ih na konkurs, anonimno, pod šifrom. Dobar broj ih je nagrađivan, posebno drame za decu, što je odredilo put u mom daljem stvaralaštvu.

***

Inače, povratak u Radio je bio prilično vrtoglav. Izgleda smešno, ali prosto žalim što taj period ne mogu da proživim još jednom. Doduše, mnogo je godina prošlo i sada sve to što je u mladim danima bilo, dok smo orni i puni energije, izgleda lepše nego što je bilo. Tada je bio običaj da se krajem godine dobijaju nagrade za uspela radiofonska dostignuća, a ja sam ih dobijao za gotovo sve što sam radio na Drugom programu. Za humorističku emisiju (Varijete 202 prvi put je dostigao neprikosnoveno Veselo veče), za živi kolažni program (Kuda, kada, kako), za seriju skečeva, za songove, čak i za scenario reklamne emisije.

***

Drugi program radija imao je tada moćnu ekipu koju je okupio glavni urednik Živojin Stekić. Na našem talasu se emituje neprikosnoveni Mimimaks, čuveni Nikola Nešković maksimalno razvija Prijatelja zvezda, nedeljom hara Dežurni studio, Sveta Vuković vodi Sunce, more, bit i hit, a Mika Knežević Autobus u pola šest. Ja sam tada vodio svakodnevni četvoročasovni serijal Iz dana u dan. Kad se okupimo oko prazničnog programa, dnevna štampa je znala da nas proglasi za najbolji medijski program.

***

Sve je to trajalo relativno kratko od 1967. do kraja 1971. Tada je propao dugo pripreman konkurs za glavnog urednika Beograda 202, od tri kandidata nije prošao nijedan i direktor radija diskrecionim pravom odlučuje da postavi mene. Time je nastupio veliki preokret. Prestaje moje voditeljstvo, prekidaju se studije dramaturgije (ostaje još jedan ispit i diplomski), nema crtanja ni pisanja. S druge strane dočekala me je raspoložena ekipa, sva predana radiju, jedva nešto mlađa od mene.

***

Ubrzo počinje Fest i u studiju nam gostuju slavna svetska imena među kojima su Kirk Daglas, Vitorio de Sika, Bibi Anderson… I dan-danas se ponegde pojavljuju naši fotosi s njima. Gradski radio je u velikom usponu, svakodnevno gostuju čelnici svih važnih struktura, a kad dolazi gradonačelnik, u studiju ga dočekuje i s njim razgovara glavni i odgovorni urednik.

***

Tako je počelo moje veliko prijateljstvo s nezaboravnim Brankom Pešićem. Odlazeći u gradsku skupštinu imao sam priliku da prisustvujem njegovim razgovorima sa gradskim rukovodstvom, donošenju odluka i naredbi. Sve je moralo da se sprovede bez pogovora.

***

To brzo prolazi, a ja sam sve vreme znao da je mesto glavnog urednika izloženo smeni, tako da sam svoju spremno dočekao. Shvatio sam da u radiju ne mogu ništa više da postignem, iznad mene je mesto direktora koje me ne zanima, da idem naniže nije privlačno. Zato sam odlučio da pređem na televiziju.

***

Već istog leta uređivao sam i vodio Nedeljno popodne. Od jeseni preuzimam Vikend program, kome sam promenio naziv u Krajem nedelje kao i jedan lep, mali serijal koji se zvao Amaterski studio.

Još u vreme radija uspeo sam da završim dramaturgiju i počeo da pišem knjige za decu.

***

Brzo sam se zasitio rada na televiziji tako da je u pravi čas stigao poziv za upražnjeno mesto glavnog urednika lista za decu Neven. Trebalo je iz osnova promeniti život, putovati za Novi Sad, napustiti mnoge stvari na koje sam u Beogradu navikao, a onda je usledio razgovor sa Mikom Antićem, koji je ovaj list dotle uređivao i odlučio da se povuče i posveti pripremi izdanja celokupnih dela.

***

– Zar se ti kolebaš da sedneš u stolicu Jovana Jovanovića Zmaja i Mike Antića? – bilo je pitanje koje je istog trenutka odlučilo umesto mene.

***

Skoro pet godina sam uređivao, putovao, pisao i objavljivao nove knjige. Zmaj sam uređivao kao zamenik Mire Alečković, Lenji Gaša je bio glasilo Festivala humora za decu u Lazarevcu, a Čika Jova je namenjen našoj deci u Švajcarskoj. Kad uređujete novinu, morate u nju utkati deo sebe, a ona mnogo toga utka u vas. Elektronski mediji samo uzimaju a pružaju vrlo malo.

***

Zahvaljujući edicijama (što znači osam knjiga godišnje) broj mojih objavljenih knjiga je naglo porastao. Bio sam uveren da ću ako stignem do stotinu prestati da pišem, ali nije bilo tako. Kao da je tek počelo kad sam svih stotinu izložio u Dečjem kulturnom centru Beograda.

***

Trenutno sam stigao do 140. izdanja. Imam još dve-tri ideje, zasad prikupljam snagu. Brinem, umoriće se moji mladi čitaoci. Danas je čudno vreme, čoveka je lakše pročitati nego knjigu.

***

Uvek sam voleo susrete i razgovore s čitaocima, gledaocima i slušaocima. U radiju su to bila živa izvođenja programa, kad su najverniji slušaoci dolazili u studio, na televiziji pri snimanju na terenu, književnost omogućava susrete u bibliotekama i na tribinama. A kad su to susreti s mladom publikom, onda su sva iskustva upotrebljiva – od voditeljstva, glume i improvizacije, do crtanja.

***

Sebe smatram ne piscem za decu, kako jezički čistunci vole da kažu, već prema pripadnosti, dečjim piscem. Volim da im pripadam, da me smatraju njihovim. Uz to volim da ih, kad god mogu, nasmejem. Smeh je zdrav, od njega, kako je to Dragan Lukić govorio, rastu veseli ljudi.

Objavio sam dosta humorističkih zbirki za najmlađe: Pasulj sa violinom, Osmica s brkovima, Smehi, Miš pojeo rotkvicu, Mišići kao bregovi…

***

Mika Antić je stalno tražio da „pišemo prave stvari“ što se odnosilo na literaturu za tinejdžere, gde je, uz njegovo vrhunsko majstorstvo, teško istrčati na teren. Ipak, po tom njegovom direktnom naređenju, napisao sam više zbirki (Čekam te, Kako se kaže volim te – 10 izdanja, Ljubav za početnike,  Ne koristi ruž za usne…)

***

Uvek pomalo žalim što nema izdavača koji bi obnovio moje romane za tinejdžere. Ima ih bar desetak, s tim što su neki pisani kao trileri (Bomba u školi, Dvoje na vetru, Igor u Lejkersima, Vulkan na Terazijama). Jedno izdanje je nedovoljno, začas proleti, a nova generacija brzo pristigne.

***

SF priče sam najčečće koristio u radio dramama, dok romana imam četiri i svi su o doživljajima čuvenog psetektiva Alfe 90. Objavio sam samo jedan autobiografski roman pisan u slavu radija. On opisuje dane detinjstva, a posvećen je čoveku koji je vodio dečju radio-grupu, reditelju Bati Miladinoviću.

***

Najzad, već spomenuta istorijska avantura. Bez izdavača Pčelice, Vulkana i Buklenda teško je i zamisliti toliki broj knjiga: 18 romana, 24 knjige priča (Deca čitaju srpsku istoriju) i četiri Istorijske potrage (za Nemanjom, Simonidom, Jelenom Anžujskom i Milošem Obilićem).

***

Po završetku svakog serijala pomislim da je dosta i da ću se vratiti iz Srednjeg veka, ali… Teško ćete danas naći pisca spremnog da odbije izdavača koji iskreno želi da objavi knjigu. I danas posebno volim da vidim pesmu objavljenu u novinama. Posebno izdvajam Politiku za decu čiji sam saradnik skoro četrdeset godina.

***

Nagrade su znak ohrabrenja i podrške, važne su kad stignu u pravom trenutku. Mislim da to ne postižu kad dođu suviše rano, a još je gore ako dođu kasno. Imam ih četrdesetak, a najviše su me obradovale nagrada Politikin Zabavnika (Tango za troje), Neven (Ljubav zvana radio), nagrada u Minsku za širenje istorije i kulture među slovenskim narodima (edicija Deca čitaju srpsku istoriju) i najzad, posebno, povelja Zmajevih dečjih igara za celokupno stvaralaštvo.

O sagovorniku

Slobodan Stanišić, pisac, novinar, dramaturg,  karikaturista … rođen je u Velikoj Gradusi 1939. Diplomirao je književnost na Filološkom fakultetu i dramaturgiju na FDU u Beogradu. Jedan je od  najčitanijih srpskih pisaca za decu i mlade, decenijama je prisutan na literarnoj sceni.

Njegova poezija, proza i dramsko stvaralaštvo nagrađeni su gotovo svim nagradama koje se u Srbiji dodeljuju stvaraocima za decu i mlade. Crtao je karikature i imao dvadesetak samostalnih i zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Uređivao brojne radio i televizijske programe RTS.

Bio je urednik dečjeg lista Neven. Objavio je više od 140 knjiga romana, zbirki priča i pesama, autor je i devet antologija i scenarija za mnoge televizijska emisije i serije. Prevođen je na engleski, ruski, beloruski, kineski, švedski, mađarski, rumunski, bugarski, slovački, rusinski… Živi i radi u Beogradu.

Ubrzo počinje Fest i u studiju nam gostuju slavna svetska imena među kojima su Kirk Daglas, Vitorio de Sika, Bibi Anderson… I dan-danas se ponegde pojavljuju naši fotosi s njima. Gradski radio je u velikom usponu, svakodnevno gostuju čelnici svih važnih struktura, a kad dolazi gradonačelnik, u studiju ga dočekuje i s njim razgovara glavni i odgovorni urednik. Tako je počelo moje veliko prijateljstvo s nezaboravnim Brankom Pešićem. Odlazeći u gradsku skupštinu imao sam priliku da prisustvujem njegovim razgovorima sa gradskim rukovodstvom, donošenju odluka i naredbi. Sve je moralo da se sprovede bez pogovora.

***

Tamo negde, u dubini starih šuma, na obali Bistrice, dok sam uz Dušana posmatrao kako pod rukom fra Vita Kotoranina izrastaju Visoki Dečani, pristigle su me stare opomene.