Prosvetni radnici ne veruju ni vlasti, ni opoziciji

Stoga ne čudi što na pitanje Danasa koji je put do glasova prosvetnih radnika, sindikalni lideri odgovaraju jedinstveno: „Ne verujemo ni vlasti, ni opoziciji“:

Izborna kampanja se još nije zahuktala, ali su se neke opozicione političke stranke nekoliko puta tokom ovog meseca oglašavale o prosveti.

Utisak je da je to bilo motivisano aktuelnim dešavanjima, nego što su izašle s jasnim planom šta će uraditi sa srpskom prosvetom ako dobiju poverenje birača.

Demokatska stranka i Narodna stranka podržale su nedavni štrajk upozorenja koji je organizovao Sindikat obrazovanja Srbije i njihov zahtev za povećanje plata zaposlenima u prosveti, ali su dobar deo svojih saopštenja posvetile kritici režima Aleksandra Vučića.

U istom maniru DS se oglasila i nakon medijskih napisa o zaposlenima koji u školama rade na određeno vreme, ali je i ponudila besplatnu pravnu pomoć nastavnicima koji trpe pritiske.

Pokret slobodnih građana je, pak,  obećao da će, uz reformu čitavog obrazovnog sistema, uvesti obavezno seksualno obrazovanje u svim srednjim školama.

„Demokratska stranka obećava da će, nakon promena, insistirati na ozbiljnom i odgovornom pristupu reformi sektora obrazovanja, kako bi poboljšala materijalni položaj zaposlenih u prosveti i omogućila razvoj celokupnog obrazovanja u Srbiji. Za demokrate će obrazovanje biti na prvom mestu, jer bez njega nema ni napretka celokupnog društva“, poručile su demokrate.

Za Narodnu stranku obrazovanje je jedan od prioriteta koji mora omogućiti razvoj čitavog društva. „Bez obrazovanog pojedinca nema napretka i budućnosti. Zato je naš odnos prema obrazovanju suprotan od odnosa koji ima aktuelni režim Vratićemo dostojanstvo obrazovanju i postavićemo obrazovni sistem na mesto koje mu pripada“, navode iz te partije.

– Prosvetni radnici nemaju razloga da veruju ni vlasti, ni opoziciji jer su više puta izigrani, a ako žele da steknu poverenje nastavnika moraju mnogo više da se potrude. Reč koja najbolje opisuje stanje u prosveti je apatija, a osim što su izgubili poverenje u stranke, prosvetni radnici sve manje veruju i prosvetnim sindikatima – ističe za Danas Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija.

Markov ukazuje da nijedna opoziciona stranka nije predložila, ni organizovala sastanak u vidu panel diskusije ili okruglog stola sa prosvetnim radnicima, gde bi saslušali probleme, na osnovu kojih bi ponudili rešenja.

– Ovakvog sastanka nije bilo ni sa opozicionim, ni sa strankama na vlasti. Sve se svodi na šablonska saopštenja koja neretko promaše srž problema, jer se pišu na osnovu pretpostavki šta je to što najviše smeta nastavnicima. Nijedna stranka nije ponudila rešenje za pogrešno uvedenu inkluzivnu nastavu, niko se ne bavi zdravstvenim aspektom, ne postavlja pitanje zašto je prosvetnim radnicima ukinuto pravo na sistematski pregled, što je zakonska obaveza poslodavca, ne postavlja se pitanje velikog broja učenika u odeljenjima ili loše implementirane reforme u gimnazijama. Ovi i drugi problem su nevidljivi za sve, a kada se govori o prosveti, to je isključivo iz ugla obećanja o povećanju plata – navodi Markov.

Upitan da li je to „dobitna kombinacija“ za glasove prosvetara na predstojećim izborima on kaže da je razumljivo da je novac bitan svakome, ali da su sve stranke na pogrešnom putu ukoliko misle da će obećanjem o povećanju plata „kupiti“ nastavnike.

Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, kaže da zahtev za poboljšanje materijalnog položaja ne znači samo povećanje plata, nego i veće izdvajanje za obrazovanje, poboljšanje uslova rada, smanjivanje broja učenika u odeljenju, ali i povećanje kvaliteta obrazovanja, što će uticati da se najkvalitetniji kadrovi zapošljavaju u školama.

– Sadašnja vlast se odrekla zaposlenih u obrazovanju. Minimalna cena rada se stalno povećava, a odnos najniže i najviše plate u prosveti nije ni jedan prema dva, a kamoli jedan prema tri. Čak i sa najavljenim povećanjem zarada za osam ili devet odsto iduće godine, u minimalac nam ulazi i peti i šesti stepen. Ako je to strategija obrazovanja u Srbiji onda je ona pogibeljna. Ili je neko rešio da to uradi ili ne vidi šta radi. Meni se više čini da je to neko rešio i odrekao se glasova prosvetnih radnika. Verovatno je glasove našao na nekom drugom mestu – smatra Janković.

Ona deli stav svojih kolega koji dugi niz godina rade u prosveti i koji iz dosadašnjeg iskustva ne veruju ni vlasti, ni opoziciji.

– Bez jasne strategije nikakva vera ne može da popravi stanje u obrazovanju. Ta strategija se ne sme ticati partije, već progresa – poručuje Janković za Danas, uz opasku da je vremena sve manje, jer je pitanje ko će zameniti sadašnje srednje i starije generacije kada završe svoju profesionalnu karijeru, a nije se ulagalo u mlađe kadrove.

Ona iznosi utisak da je prosveta „samo priča za potkusurivanje“, pa se u takvoj situaciji političari o ovoj temi mnogo ne izjašnjavaju, jer nemaju sliku kako obrazovanje treba da izgleda.

– Mi stalno govorimo da treba da se ugledamo na Skandinavce, na Fince, ali smo svakim danom sve dalje od uspešnih evropskih modela obrazovanja – upozorava Janković.

I iskustvo njenog kolege Srđana Slovića, koji je od skoro na čelu Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, uverava ga da obećanjima političara ne treba verovati.

– Poverenje prosvetnih radnika je potpuno izgubljeno. Uvek smo nakon okončanja štrajkova pravili sporazume i dosadašnje iskustvo pokazuje da ono što smo protestom izborili i što su potpisali predstavnici Vlade i sindikata, do danas nije ispoštovano. To je dovoljan dokaz da nema osnova da verujemo. Vlast reaguje samo na veliki pritisak i ostvari se samo ono za šta se u tom trenutku izborimo. Druga obećanja ne prolaze – ističe Slović za Danas.

On napominje da zaposleni u obrazovanju nisu nezadovoljni samo materijalnim položajem, već i što ih ne uvažavaju. Jer, kako objašnjava, postoje stvari koje ništa ne koštaju, a traže samo dobru volju.

– U obrazovanju imate tri cene rada, jednu u visokom, drugu u studentskim domovima, treću koja važi za učeničke domove i škole. Jedan od naših zahteva je da se izjednače, da istu cenu rada imaju kuvarica u studentskom i učeničkom domu, koje rade isti posao. To ne bi opteretilo budžet jer ovi ljudi ionako primaju minimalnu zaradu. Ovako se osećaju poniženim – navodi Slović.