Foto: Privatna arhivaOsam i po godina, svake nedelje bez jedne preskočene, Novosađanke i Novosađani okupljaju se na Trgu slobode u protestu pod nazivom „Dva minuta tišine“. Najčešće su oni usmereni ka borbi protiv vršnjačkog nasilja, sa kojim nakon tragičnih događaja u maju, više i zvanično ne znamo šta da radimo.
Nije bitno da li je kiša, sneg, vetar ili jako sunce, ova neformalna grupa građana čije je središte glavni gradski trg, svake nedelje (leti od 18, zimi od 16 sati) u tišini podseća i opominje na neke od glavnih problema u ovom društvu.
Grupa nema „vođu“ ili „vođe“, samo suosnivače, jer kako kaže jedan od njih, Vladimir Jovanović, nisu organizacija u klasičnom smislu, nego su okupljeni jedino oko ideje.
Nažalost, ovo je kako ističe, jedan od najdužih protesta u svetu koji se održava u kontinuitetu svake nedelje. Kada bi zvali Ginisovu knjigu rekorda, možda bi to dobili i zvanično na papiru, ali ta činjenica smatra nije za hvalu.
„Prvi protest je organizovan 2015. godine. Izazašli smo i ćutali na trgu dva minuta. Građani oko nas bili su pomalo šokirani. Jednostavno situacija je došla dotle da si morao da izađeš i da nešto učiniš. Dešavale su se strašne stvari, ubistvo Tijane Jurić, pad helikoptera i tako redom. Već posle trećeg protesta podržali smo „Tijanin zakon“ i inicijativu da se nestala deca traže odmah, a ne nakon 48 sati. Nakon usvajanja ovog predloga, uspešnost pronalaženja dece se preokrenula u pozitivnom smeru. Ekipa ljudi menja se svake nedelje, ali ima i onih koji su stalni čuvari vatre. Nekada nas bude četrdeset, nekada deset“, kaže Jovanović.
Okupljali su se tako i prvog januara, sa snegom do kolena, kad osim njih četrdesetak, na trgu nije bilo nikog.
Nesreća u Nišu i užasna tragedija u kojoj je dečak Aleksa sebi oduzeo život jer je konstantno trpeo nasilje vršnjaka, usmerila je proteste na borbu protiv ovog problema. Predlog je bio da se izmeni Zakon o obrazovanju, odnosno donese „Aleksin zakon“.
Mnogi političari su ga obećavali, od tadašnje predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, do bivšeg ministra Vanje Udovičića. Neki delovi ovog zakona jesu implementirani u druge zakone, drugi su doneseni pa promenjeni, a treći i po Jovanoviću suštinski, još nisu usvojeni.
„Zahtevamo odgovornost svih u lancu. Jer ispada da je odgovorno samo dete koje je počinilo nasilje. U „Aleksinom zakonu“ ima dugačka rečenica koja kaže da ukoliko odgovorno lice u školi (nastavnik, direktor..) ne primete i adekvatno ne reaguju na pojavu vršnjačkog nasilja, mogu da izgube licencu za rad. Tu je nastalo najviše problema. Nama su dolazili nastavnici na proteste koji su tvrdili da hoćemo da im damo otkaze, ali to je jako izvučeno iz konteksta. Suština je da ako ne radite kako treba, postoji mogućnost da ostanete bez licence. Ako imas dete kog muče u školi osam meseci i nisi to primetio i reagovao, odgovoran si“, nastavio je Jovanović.
Dodaje da, ovaj zakon podrazumeva da se radi i sa žrtvom i sa nasilnikom, a ne da se napadač izbaci iz škole i tako se navodno reši problem, jer dete koje je nasilnik ima razloga zašto je takvo i često je neko drugi bio nasilan nad njim.
Neke predlozi iz ovog zakona su usvojeni, kao mogućnost da se u opštinama organizuju timovi za borbu protiv vršnjačkog nasilja i to je urađeno u nekim mestima, ali ne svim, jer formiranje ovih tela nije obavezno.
Da li bi ovi zakoni poput „Aleksinog“ ili „Vukašinovog“ promenili stvari u našem društvu sada možemo nagađati, ali to ne prikriva činjenicu da smo malo toga uradili, kao i da pomenuti događaji iz 2015. godine, nakon svega što se nakon toga izdešavalo, deluju kao daleka prošlost.
Kako kaže Jovanović, posle maja, možemo samo da se „hvatamo za glavu“.
„Da je usvojen „Aleksin zakon“ možda ne bi došlo do ovih tragedija ili da je usvojen „Vukašinov“ zakon, možda bi znali šta da radimo sa ovom decom što sada jedna drugu napadaju van škola, jer on se bavi vršnjačkim nasiljem van školskih institucija. Na protestima podsećamo i na to da imamo neke usvojene zakone koji se ne primenjuju, poput „Sašinog alarma“, koji bi trebao da se pali svaki put kada se na teritoriji Srbije pojavi nova droga. Usvojen je i „Marijin zakon“, ali jedna od najbitnijih stavki, javni registar pedofila i dalje je mrtvo slovo na papiru“, nastavio je naš sagovornik.
Za sve ove godine, ljude iz inicijative „Dva minuta tišine“ niko nikad nije pozvao na sastanak u državne institucije ili Gradsku kuću ispred koje se okupljaju. Kako kaže Jovanović, dolazili su samo da se raspituju ko su i šta tu rade. Ali smatra da i nemaju o čemu da razgovaraju, jer se oni zalažu za konkretne preloge, a na trgu će da stoje koliko god treba.
„Ideja je da stanemo ta dva minuta i razmislimo šta možemo da uradimo za nas, za društvo, da se promenimo i počnemo da gledamo jedni druge, a ne samo kada se desi nešto loše. Da probudimo empatiju. Svako dete u ovoj zemlji treba da čuvamo kao poslednju kap vode na dlanu“, dodao je Jovanović.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
