Protiv dinamičnog idiotizma

Jedino što lično mogu posvedočiti, posle 51 godine u ovom poslu, to je da su nekada novinari bili poštovana profesija, čak i kada su smenjivani i proganjani, a danas oni nisu na naročitoj ceni, mada su često vređani i proklinjani od moćnika svake vrste, pa i od ideoloških manijaka. Uostalom, ne samo zbog tehnološkog razvoja, i temeljna društvena uloga medija informisanja je promenjena.

Mediji su, nekada, pored propagandne, imali i izvesnu izveštačku i prosvetiteljsku ulogu, dok sada, putem mehanizma široke emisije dinamičnog idiotizma, više služe za plašenje i zatupljivanje naroda nego za informisanje.

Kad je reč o „dobrim starim jugoslovenskim vremenima“, kada su se novine i televizije ponosile svojim novinarima-autorima i „kreativnim rukopisima“, imao sam tu sreću ili nesreću da u prve tri redakcije u kojima sam pisao doživim smene glavnih urednika.

Preciznije rečeno, u prvom slučaju, u redakciji Indeksa, lista studenata Novosadskog univerziteta, u kojem sam se angažovao buntovne 1968, reč je o svojevrsnom „samosmenjivanju“, pošto sam kao v. d. glavnog urednika odustao da konkurišem za mesto glavnog urednika ovog malog lista.

Naime, kada se moj stari prijatelj Stevan Nikšić, u jesen 1968, povukao s funkcije glavnog urednika Indeksa pošto je kandidovan za poslanika, ja sam, posle samo desetak svojih novinarskih napisa, odmah postao glodur i kao takav sam bio prinuđen da se borim sa stalnim nezadovoljstvom institucionalizovanih kontrolora lista – Socijalističkim savezom, Univerzitetskim komitetom SK, grupom profesionalnih rukovodilaca Saveza studenata, itd. Oni su pritiskali list, ali smo mi u redakciji ignorisali sve „savete“ i primedbe.

No, kada sam za 1. maj 1969. napisao uvodnik pod naslovom „Veselite se il’ se obesite“ (parafrazirajući Šekspirov stih iz Ukroćene goropadi: „Budite mahniti, veseli, ludujte il’ se obesite“), tadašnji predsednik Socijalističkog saveza, inače razuman čovek, s kojim nikada dotad nisam imao neprilika, savetovao mi je da ne učestvujem na konkursu za novog glavnog urednika.

Još veće glavobolje on će imati (sve dok ne bude i sam smenjen) sa redakcijom koju će posle mene preuzeti Milan Dobrosavljev, kasnije poznati advokat u Novom Sadu, koji će pred sudom zastupati i onu veliku grupu novosadskih novinara koja je otpuštena ili poslata na prinudni odmor posle Jogurt revolucije 1988. Uzgred budi rečeno, od Indeksa sam se oprostio tekstom o ulozi štampe posle 9. kongresa SKJ, pod naslovom „Ubiti pticu rugalicu“.

Nakon što sam diplomirao u Novom Sadu obreo sam se, 1971, u Beogradu, bez ideje šta da radim i kako da se zaposlim. Idući tragom novinskih oglasa, nisam dobio zaposlenje ni u Zavodu za osiguranje Jugoslavija, ni u Sekciji za vuču ŽTP Beograd, ni u građevinskoj firmi Rad, niti u još nekoliko firmi (gde sam sve konkurisao za pravnika), ali sam primljen u redakciju tada veoma uglednog nedeljnika Ekonomska politika, iz Borbine kuće.

Taman kada sam se odomaćio u ovom listu sa nizom izvanrednih urednika i novinara, koje su predvodili glavni urednik LJuba Veljković, njegov zamenik Leka Bogosavljević i uvodničar Dragiša Bošković, došao je „pad srpskih liberala“, pa je 1973. usledila poznata čistka u beogradskim redakcijama.

Za napad na Ekonomsku politiku, krajem 1972, iskorišćen je neki raniji Kardeljev mostarski govor o opasnostima koje socijalizmu, Partiji i narodu prete od tehnomenadžerske strukture, a kao emiter tih ideja locirana je naša redakcija. Još kada je Dragiša Bošković „metaforom“ odgovorio na te atake, tako što je „umesto odgovora“ Kardelju, opisao neki tadašnji slučaj kako je jedan kafedžija (mislim kod Valjeva) lažno optužen da kroz roštilj prodaje pseće meso, znali smo da će biti loma.

Ovoga puta je sve išlo preko Partije – čitavih sedam ili više dana (sećanje je varljivo), svako veče, sedelo je, valjda, 200-300 komunista Borbine kuće na beskrajnim sastancima, kako bi se okrivljeni možda posuli pepelom i kako bi se ambiciozni reprezenti „zdravih unutrašnjih snaga“ istakli u ovoj likvidaciji.

Mi iz partijskog ogranka Ekonomske politike složno smo odbijali tehno-liberalsku optužbu, ali je glavni urednik Veljković ipak smenjen, a Boškoviću je zabranjeno da piše u Srbiji. Međutim, uskoro su ga primili Slovenci, pa je veoma brzo postao i dopisnik Dela iz NJujorka. To je, eto, primer dobrog dejstva međurepubličkog „pluralizma“.

I meni će ta mogućnost, da te smene u jednoj federalnoj jedinici, a da možeš da pišeš u drugoj, dobro doći kada ću, zajedno sa stvarnim rukovodstvom Radio-televizije Novi Sad, biti smenjen i ja, s položaja pomoćnika glavnog urednika Informativno-političkog programa na srpskohrvatskom jeziku.

Navodeći ova tri primera iz „komunističkih vremena“ nisam stigao da kažem da su dve decenije sa početka mog novinarskog rada bile decenije u kojima su vodeći srpski i jugoslovenski novinari bili značajan faktor u „osvajanju političkih i ekonomskih sloboda“, ali od toga oni sami, uglavnom, nisu imali naročite vajde. Uza sve to i dalje verujem da će mladi novinari izdržati današnje navale iz političke superstrukture, ma koliko one bile direktnije i primitivnije od onih koje su doživljavali njihovi prethodnici.

Autor je dobitnik nagrade „Stanislav Marinković“