Protiv kulture geta

Ove godine prisećam se teksta koji sam objavila daleke 1988. godine u danas već zaboravljenom časopisu Socijalizam u svetu, koji je pratio rad međunarodne tribine Socijalizam u svetu, koja je potrajala čitavo desetleće. Sve apropo minulih ženskih napora da se problemi žena učine društveno vidljivim i da se na period socijalizma u Jugoslaviji ne gleda kao na život u tamnici.

U Cavtatu su se okupljali značajni levo orijentisani teoretičari i teoretičarke iz čitavog sveta. Sredstva za održavanje ovog skupa davao je Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije (očigledno je SKJ mnogo više bilo stalo do toga šta se u svetu misli o nama no današnjoj vlasti), a organizaciju i komunikaciju sa teoretičarima su nosili zaposleni u Centru za društvena istraživanja CKSKJ. Svesna sam da je danas teško pozitivno govoriti o bilo čemu vezanom za vreme socijalizma. Ipak, u poređenju sa ovim što živimo i odsustvu bilo kakve komunikacije sa mislećim ljudima našeg doba bilo je to zlatno doba. Stoga osećam zadovoljstvo da progovorim o tom vremenu, dilemama, naporima i rezultatima ličnih inicijativa.

Jedanput godišnje u Cavtatu su teoretičari i teoretičarke iz čitavog sveta razgovarali o dilemama pred kojima se svet nalazi, o duhovnoj situaciji vremena, budućnosti. Žene zaposlene u Centru za društvena istraživanja (Mariza Crevatin, Dubravka Stankov, Dubravka Popović i Nadežda Radović) dogovorile su se da mimo oficijelnog programa pozovu na smokve i kafu učesnice skupa i sa njima razgovaraju o poziciji žena unutar levice, feminističkom vokabularu… Pitanja je bilo napretek. Okupile smo se na terasi hotela, razgovarale bez prevodilaca, snimale razgovor, za svaki slučaj, jer bilo je to mimo odluke saveta i programa tribine.

Ne znam kako bismo prošle da smo to uradile ranije. U 1980-im, računale smo, uz podršku učesnica tribine ima šanse da prođe. Lučana Kastelina, italijanska komunistkinja i feministkinja, članica grupe Il Manifesto i dugogodišnja evroparlamentarka, zaštitila nas je.

Na plenarnoj sednici je odbrusila da muškarci levice ne pokazuju nikakvo interesovanje za kulturu žena, za pojmovni aparat koji se izgrađuje unutar te kulture. Oni na to gledaju samo kao na potkulturu, kulturu geta ili marginalnu pojavu. Oni prihvataju učešće žena na okruglom stolu samo onda kad one govore njihovim jezikom, odnosno kad su deo maskuline kulture. Zatim je postavila pitanje: „Poznajete li vi enormnu feminističku teorijsku produkciju? Mi žene smo već toliko kolonizovane da je teško i samo reći – e sad ćemo govoriti o tome.“

Izlaganje Lučane Kasteline naišlo je na burno odobravanje i zahteve da se na sledećoj tribini posveti pažnja i tzv. ženskom pitanju. I umesto prekora, dobile smo šansu da sledeće godine naša tema bude deo oficijelnog programa.

Naravno, dobile smo termin netom posle ručka (zna se da su to najmanje posećene debate). Ista ženska ekipa je osobno razgovarala sa svakim od učesnika tribine. Na iznenađenje našeg direktora, a bio je čestit i kooperativan čovek, sala je bila puna.

Sledeća debata o knjizi sekretara Japanske komunističke partije Kendži Mijamota nije okupila zavidan broj teoretičara. Ne bih pominjala ove tehničke detalje da ne želim da naglasim koliko je važan lični angažman i predan rad. Bez toga nema pomaka.

Rasprava je vođena na osnovu knjige filozofkinje Blaženke Despot – Žensko pitanje i socijalističko samoupravljanje, u kojoj se, uz ostalo, problematizuje pitanje subordiniranosti takozvanog ženskog pitanja klasnom pitanju.

Osim u kratkim revolucionarnim periodima kad su žene ravnopravno držale pušku u rukama, ženski problemi su pomerani za neka „bolja vremena“, snažne ženske organizacije, poput AFŽ kod nas, marginalizovane su kao i njihove protagonistkinje. Bilo je to vreme obnove utopijskih energija.

Među pokretima rođenim nakon 1968. najistrajniji i najproduktivniji su bili feministički pokreti i bilo ih je svuda u svetu, samoniklih i samoodrživih do danas. Lučana Kastelina je insistirala na uvažavanju drugosti. Egalitarizam za žene nije ostvarenje njihovih prava jer nosi sa sobom prihvatanje muških vladajućih obrazaca. Potrebno je da žene artikulišu vlastita htenja i da društvo bude u istoj meri otvoreno za drugost.

Rene Fregosi iz Socijalističke partije Francuske ukazala je na dobitak njene partije (Miteranovo vreme) stoga što je uvrstila u vlastite programe zahteve feministkinja. Turkinja Ildiz Sertl, feministkinja u egzilu u Francuskoj, prošla je kroz noviju istoriju Turske od vremena Kemala Ataturka i njegovih reformi na modernizaciji Turske (ukidanja nošenja zara i feredže, dobijanja prava glasa žena, izmene legislative u korist žena) do ponovne islamizacije zemlje, vraćanja žena u minula stoleća, redukovanja ženskih prava i vlastitog izgnanstva iz zemlje.

Val integrizma koji karakteriše Liban teoretičarke Fahime Šaraf-Edine preplavljuje sve feminističke i ine emancipatorske ideje. Nacionalisti su preuzeli sve u arapskom svetu. Valentina Moghadam, Iranka u egzilu svedočila je o gušenju svega što nije ekstremni islamizam ajatolahovog vremena i o egzilu kao poslednjoj šansi za žene koje ne prihvataju zatvaranje žena u kuću, ukidanje javnog i radnog prostora za žene. Marta Fuentes i Marija Elena Rodrigez govorile su o učešću žena u oslobodilačkoj borbi u zemljama Južne Amerike.

Čak i iz ovog enormno skraćenog uvida u debatu koja je vođena u Cavtatu vidi se da smo bili deo sveta sa sluhom za obespravljene i spremni da damo prostor ženskim inicijativama. U to vreme grupa feministkinja okupljena u beogradskom Studentskom kulturnom centru sastaje se jedanput nedeljno i raspravlja o položaju žena, unapređivanju ženskih ljudskih prava. Nema susreta ovih inicijativa ali one ipak postoje paralelno. A onda nas je sve preplavio talas nacionalizma kome su se ženske grupe vrlo organizovano suprotstavljale. Taj otpor ženskih grupa i pojedinki traje sa istim intenzitetom i danas.