Protiv ugovornog seksa

Njihov je deklasirani cilj, naravno, jasan: isključiti elemente nasilja i prisile u seksualnom kontaktu.

Ideja je u tome da oba partnera pre nego što urade ono – moraju potpisati dokument koji garantuje da su ujedinjeni u istoj želji, da pristaju na seksualno opštenje, kao i uslove i ograničenja svoje aktivnosti (upotreba kondoma i prljavih reči, neotuđivo pravo svakog od partnera da u bilo kom trenutku prekine čin, da informiše onog drugog o svom zdravlju – sida, i o svojoj religiji, itd). Zvuči dobro, ali naravno da tu odmah nastupa hrpa problema i dvosmislenosti.

Počnimo od osnova.

Barem na Zapadu, počeli smo sve više osvešćivati opseg prisile i iskorišćavanja u seksualnim odnosima.

Međutim, moramo se prisetiti (ništa manje važne) činjenice da se milioni ljudi na dnevnoj bazi upuštaju u flert, igraju igru zavođenja s jasnim ciljem dobijanja partnera / partnerke za vođenje ljubavi.

Rezultat moderne zapadnjačke kulture jeste to da se od oba pola očekuje da u ovoj igri preuzmu aktivnu ulogu.

Kad se žene oblače provokativno da bi privukle muški pogled, kad same sebe objektivizuju kako bi zavele muškarce, one se ne nude kao pasivni objekti: one su aktivni činioci sopstvene objektivizacije; manipulišu muškarcima, igraju dvosmislene igre, zadržavajući puno pravo da istupe iz igre u bilo kom trenutku, čak i ako se to, s muškog gledišta, dešava u suprotnosti s prethodnim signalima.

Ova aktivna uloga žene jeste sloboda, koja ne prija raznoraznim fundamentalistima, od muslimana koji su nedavno zabranili ženama da se dodiruju ili da se igraju bananama i ostalim voćem koje ima oblik penisa, pa do našeg običnog muškog šoviniste, koji nasilno eksplodira na ženu koja ga najpre provocira, a potom odbija njegovo flertovanje.

Žensko seksualno oslobođenje nije samo puritanski otklon od toga da je ona objektivizovana (kao seksualni objekat muškaraca) – već i pravo da se aktivno poigra samoobjektivizacijom, da se ponudi i uzmakne kad god poželi.

Hoće li i u budućnosti moći da se prigrle ove jednostavne činjenice, ili će nas pritisak političke korektnosti primorati da sve ove igre budu praćene nekom vrstom formalno-legalne izjave (saglasnosti, itd)?

Trgovanje robovima – osnovna premisa slobode

Da, seks je premrežen igricama moći, nasilnim opscenostima i sličnim stvarima, a ono što je u svemu tome problematično i neprijatno jeste priznati (sebi) da je sve ovo seksu imanentno.

Problem je u tome što su seksualnost, moć i nasilje inherentno mnogo prepleteniji nego što bismo to očekivali, tako da elementi koje shvatamo kao brutalne mogu biti seksualizovani, to jest libidinalno investirani – na kraju krajeva, sadizam i mazohizam oblici su seksualne aktivnosti.

Seksualnost očišćena od nasilja i igrica mogla bi na taj način postati deseksualizovana.

Neki pronicljivi posmatrači već su primetili kako bi jedini oblik seksualnog odnosa koji bi sasvim odgovarao kriterijumima političke korektnosti – bio ugovor između sadomazohističkih partnera.

Uspon političke korektnosti i porast nasilja lice su i naličje jedne te iste stvari: imajući u vidu da je osnovna premisa političke korektnosti ugovorno uzajamna saglasnost, Žan-Klod Milner pravilno je istakao da pokreti za prava gejeva neizostavno dostižu svoj vrhunac u ugovorima u kojima se dogovaraju o ekstremnim oblicima sadomazohističkog seksa (tretiranje osobe kao psa na povocu, trgovanje robovima, mučenje… pa sve do saglasnog ubijanja).

U takvim vrstama robovanja, za koje je dat pristanak, tržišna sloboda ugovora negira samu sebe: trgovanje robovima postaje osnovna premisa slobode. Kao da je na neočekivan način motiv Kanta sa Sadom postao stvarnost.

Kako se onda boriti s ovom tendencijom?

Prvi zadatak jeste osigurati da se eksplozija koja traje ne ograniči samo na slavne i bogate – već da polako prožme svakodnevni život miliona običnih nevidljivih pojedinaca.

I poslednja (ali ne i najmanje važna) poenta jeste istražiti kako ovo osvešćivanje možemo povezati sa sadašnjim ekonomskim i političkim bitkama, to jest kako sprečiti da zapadnjačka liberalna ideologija (i praksa) prisvoji osvešćivanje kao još jedan način nametanja sopstvenog prioriteta.

Prisetimo se kako su mnogi koji su bili optuženi, počevši od Harvija Vajnstina, reagovali na optužbe najpre javnom objavom da će potražiti psihološku pomoć – najodvratniji gest od svih gestova.

Ono što su oni uradili nisu bili slučajevi privatne patologije, već izraz dominantne muške ideologije i struktura moći, te bismo njih morali promeniti.

Otprilike u isto vreme kad se počeo odmotavati skandal s Harvijem Vajnstinom objavljeni su Rajski dokumenti, pri čemu se možemo samo čuditi tome što niko nije zahtevao da prestanemo slušati U2 i Bona (humanitarca koji je vazda spreman da pomaže gladnima u Africi…), ili Šakiru – zbog načina na koji su pomenuti izbegavali plaćanje poreza i tako prevarili javne vlasti za velike novčane iznose – ili da britanska kraljevska porodica dobija manje javnog novca, jer su veliki deo svog bogatstva preusmerili u poreske oaze, dok je činjenica što je Luis CK pokazao penis nekim gospođama u trenutku uništila njegovu karijeru.

Nije li u pitanju nova verzija onoga što je jednom napisao Bertold Breht: „Šta je krađa banke u poređenju s osnivanjem nove banke“.

Pronevera velikih svota novca nešto je što se može tolerisati, dok, s druge strane, ako nekom pokažeš svoj penis – odmah postaješ izopštenik?

Želi li žena gospodara kojim može vladati i manipulisati

Zato seksualni ugovori u stvarnosti nikad neće zaista funkcionisati.

Da li bi seksualni ugovori morali biti zakonski obavezujući?

Ako ne bi, šta sprečava nasilnog muškarca da ga najpre potpiše, a zatim odmah prekrši?

Ako bi, možemo li zamisliti zakonsku noćnu moru koju bi povlačilo njihovo kršenje? To ne znači kako bi trebalo da podržimo francusko pismo koje je potpisala Katrin Denev zajedno s još nekim ličnostima – a koje kritikuje preterani puritanizam pokreta MeToo – braneći tradicionalne oblika galanterije i zavođenja.

Problem nije u tome što pokret MeToo ide predaleko i što se ponekad graniči s lovom na veštice, zbog čega bi nam trebalo više mira i razumevanja, već je problematičan način na koji se MeToo hvata ukoštac sa samim problemom.

Umanjujući kompleksnost seksualne interakcije, ne samo što zamagljuje granicu između nepristojnog ponašanja i kriminalnog nasilja nego i prikriva oblike ekstremnog psihološkog nasilja, maskirajući ih u učtivost i poštovanje.

Roterdamski skandal (grupa mladih Pakistanaca terorisala i serijski silovala na stotine mladih belkinja iz siromašnih oblasti) sad se ponavlja u Telfordu i u još nekim britanskim mestima.

A levica ponovo pokazuje svoju nesposobnost da se otvoreno suoči s ovim problemom na nerasistički način – radije ga relativizuje ili minimalizuje kako je ne bi saletele kritike o islamofobiji…

Očigledno je nesvesna toga da svaki put kad nađe izgovore za nesuočavanje s ovom temom – donosi nove glasove alternativnoj desnici.

A gde su ovde feministi pokreta MeToo?

Ponekad se čini da više brinu za onih nekoliko bogatih žena koje su se šokirale kad im je Luis CK pokazao penis nego za stotine siromašnih, brutalno silovanih devojaka.

Štaviše, scena koju uvek iznova opisuju pristalice pokreta MeToo jeste scena s predatorskim muškarcem koji preti da će silovati ženu (ili barem iznuditi seks) – ali šta ćemo s većinom žena koje (kao i muškarci) žele da imaju seks, ali se niko ne zanima za njih jer nisu dovoljno privlačne?

Možemo li zamisliti njihovu patnju, posebno u našem, politički korektnom vremenu, kad se fraza lepa žena smatra više frazom muškog predatora koji objektivizuje žene (i tako percepcija da su neke žene lepe i privlačne još snažnije ostaje na neizgovorenoj ravni…)?

U odgovoru onima koji su tvrdili da postoji razlika između onoga što je uradio Vajnstin i onoga što je uradio Luis CK – aktivistkinje pokreta MeToo rekle su da oni koji tvrde takvo nešto nemaju nikakvu predstavu o tome kako funkcioniše muško nasilje i kakvo je to iskustvo, te da masturbiranje pred ženama iskustveno nije ništa manje nasilno od fizičkog nasilja.

Iako u tim tvrdnjama postoji momenat istine, trebalo bi se jasno odvojiti od logike na kojoj se zasniva ova argumentacija: ono što osećamo ne može biti krajnje merilo autentičnosti, jer osećanja mogu lagati – ako to negiramo, onda prosto negiramo frojdovsko nesvesno. (Uzgred, pozivanje na osećanja kao poslednji kriterijum autentičnosti verno reprodukuje staru antifeminističku predrasudu koju su – između ostalog, razradili Dekart i rani racionalisti – o ženama kao bićima koja su posve određena svojim emocijama i koja se ne mogu razmišljanjem izdići iznad njih.) U stvarnoj dominaciji patrijarhata, žena čak i ne može iskusiti svoju ulogu kao ponižena i iskorišćena žrtva, već jednostavno prihvata svoj podređeni položaj kao deo samog ustrojstva stvari.

Postoji i očigledan popkulturni odgovor na tezu o permanentnoj muškoj opresiji i dominaciji nad ženama: u pitanju je megabestseler E. L. Džejms 50 nijansi – siva, roman koji je napisala žena, a u kom je reč o ženi što uživa u seksualnoj podređenosti muškarcu.

I taj je roman (tvrde mediji) među ženama veoma popularan.

U odgovoru na ovu kritičku poentu moramo po svaku cenu izbeći prebrze pseudopsihoanalitičke tvrdnje u stilu: „Roman Džejmsove jasno pokazuje da su čak i žene koje zahtevaju emancipaciju od muške moći – zapravo robinje svoje duboke mazohističke želje da ih muškarci porobe.“

Ništa bolje nije ni s feminističkim stavom da žene koje imaju mazohističke fantazije predstavljaju slučaj identifikacije s neprijateljem, te tako internalizuju patrijarhalnu tačku gledanja.

Ono što najpre moramo učiniti to je da pobliže osmotrimo šta uopšte 50 nijansi – siva čini: zaista implicira uživanje u potčinjenosti, iako uživanje u fantazmu potčinjavanja ni izdaleka nije isto što i poziv na stvarno potčinjavanje, niti bi trebalo tako da se interpretira.

Jedna od osnovnih lekcija psihoanalize kaže: kad su nam naši najdublji fantazmi nametnuti spolja, to osećamo kao ekstremno destruktivno – da uprostimo, kod žene koja potajno sanja o grubom seksu, a potom zaista doživi silovanje, učinak je mnogo suroviji nego u primeru silovanja koje ne oslikava takve fantazije.

Sledeća poenta (naširoko je razradio Delez) jeste to da između sadizma i mazohizma nema simetrije: dok sadista okrutno zlostavlja svoju žrtvu da bi je/ga ponizio, mazohista se oslanja na ugovor koji detaljno određuje termine uzajamne igre, uključujući granice nasilja (po pravilu inscenirano).

Zar se nešto slično ne dešava i u knjizi 50 nijansi – siva?

Dvoje partnera zaključuju ugovor od kog mogu odstupiti u svakom trenutku, a pritom je nasilje do kojeg dolazi veoma nežno – sadistički gledano, nemoguće ga je uporediti sa stvarnom mukom žena koje partneri terorišu. (Naravno, postoji i drugačija vrsta ženskog feminizma, ali time se taj roman ne bavi.) U nekom smislu, čak bismo mogli tvrditi da ovakav mazohistički ugovor predstavlja primer ženskog osnaživanja: žene su one koje muškarca najpre postavljaju u teatralnu ulogu Gospodara, a zatim određuju termine i uslove interakcije.

Na to je Lakan mislio u svom odgovoru na Frojdovo pitanje Šta žena želi? – želi gospodara, ali gospodara kojim ona može vladati i manipulisati.

Delikatna ravnoteža između rečenog i nerečenog

Standardna forma mazohističkog ugovora – setimo se Zaher-Mazohove Venere u krznu – ima muškog partnera u položaju žrtve koji ugovorno postavlja ženu kao svoju Dominu i pritom detaljno određuje šta mu ona mora raditi (bičevanje, gaženje, ponižavanje vulgarnim rečima, itd).

Ako verujemo izveštajima u medijima, takvi ugovori popularni su među menadžerima na visokim pozicijama, koji svoje surovo primenjivanje administrativnog autoriteta dopunjuju proživljavanjem mazohističkog fantazma – cela ova stvar ni na koji način ne umanjuje stvarnu društvenu moć tih menadžera, već funkcioniše kao njena opscena dopuna.

Nije li istina da u knjizi 50 nijansi – siva žena (junakinja romana, spisateljica i šira ženska publika) preuzima tu ulogu, kao izopačeni znak sutona patrijarhata?

Jedna od definicija Gospodara upravo kaže da je to „neko ko ima pravo da ostvari svoje fantazme“.

Međutim, nasilje ulazi u seksualnost na mnogo elementarnijem nivou.

Kad nam neko neočekivano izjavi strasnu ljubav – nije li naša prva reakcija, ona koja prethodi mogućem pozitivnom odgovoru, to da nam se tad nameće nešto opsceno, nešto intruzivno?

Negde na sredini filma 21 gram Alehandra Injaritua, Pol, koji umire zbog slabog srca, nežno izjavljuje ljubav Kristini, koja se, traumatizovana zbog nedavne smrti svog muža i dvoje dece, ubrzo nakon toga povlači.

Kad se sledeći put sretnu, Kristina se snažno požali na nasilnu prirodu izjavljivanja ljubavi: „Znaš, zbog tebe sam razmišljala o tome celi dan. Ni s kim nisam progovorila nekoliko meseci, i tebe jedva da poznajem, a već imam potrebu da razgovaram s tobom (…) Što više razmišljam o nečemu, to manje razumem: zašto si mi, zaboga, rekao da me voliš? (…) Odgovori mi, jer mi se nije dopalo što si to rekao. (…) Ne možeš samo prići ženi koju jedva poznaješ i reći joj da je voliš. N-e-m-o-ž-e-š. Ne znaš kroz šta ona prolazi, ne znaš šta oseća (…) Znaš, nisam udata. Nije da nisam ni za šta. Nisam za bacanje“.

Pritom, Kristina gleda Pola, diže ruke i očajnički pokušava da ga poljubi u usta; nije reč o tome da joj se on ne sviđa i da ne želi telesni kontakt s njim – sasvim suprotno, za nju je problem u tome što ona jeste to želela, tj. poenta njene žalbe bila je u ovome: otkud njemu pravo da izaziva njenu želju?

Dakle, ponovo, čak i ako je seksualni kontakt željen s obe strane, pri njegovom uvođenju može doći do neke vrste nasilja, nasilja koje se nalazi upravo u njegovom neposrednom uvođenju.

Razlog tome što seksualna želja nikad ne odgovara svojoj predstavi – uvek se oseća kao nasilno nametanje.

Tu ne pomažu nikakvi ugovori – zahtevanje ugovora samo po sebi može biti neka vrsta nasilja (što u određenim uslovima opet može nastupiti kao deo seksualne igre…) Upravo to komplikuje svaki pokušaj da neposredno regulišemo uslove.

Kad istraživači pokušaju da sažmu rezultate trenutnog novog talasa u borbi za žensku emancipaciju, jedan od njihovih zaključaka biće sledeći: ne znači ne nije dovoljno da se dođe do srećnog seksualnog života, jer i dalje ostavlja otvoren prostor za suptilnije načine prisile – ovde imamo jedan uzorni primer takve argumentacije:

Terati nekoga u odvratnu potčinjenost jeste, tehnički gledano, unutar granica zakona, ali nije put ka srećnom seksualnom životu i muškarca više ne može zaštititi od javne cenzure. Ono što bi mladi muškarci trebalo da pokušavaju da nađu, tvrdi Tilman, nije potencijalno dvosmisleno neda, već entuzijastično da, da, da, ili afirmativni pristanak. „Godine 2018. ne znači ne već je sasvim zastarelo. Sav je pritisak na najranjivijem položaju; ako neko ne može da govori ili nije spreman da govori, onda će biti silovan“, tvrdi ona. „Ako neko ne izusti entuzijastično da, ako okleva, ako kaže nešto poput Hm, šta znam, ne znam – onda to danas znači ne.“

Ništa drugo ne možemo osim da se složimo sa svim kritičnim tačkama navedenog odlomka: kako mlitavo da pod prisilom znači ne, itd.

Ali je entuzijastično da, da, da takođe problematično entuzijastično da, da, da; naime, lako možemo zamisliti kako ovaj uslov postavlja u ponižavajući položaj ženu koja – da kažemo prosto – inače strasno želi da je muškarac povali, a u osnovi mora izreći ekvivalent javne izjave Molim te, pojebi me!…

Zar ne postoje mnogo sofisticiraniji (nedvosmisleno jasni) načini da to učini?

Dalje, ako pokušamo da nađemo put do srećnog seksualnog života, tražićemo ga uzalud, jer nešto takvo naprosto ne postoji: stvari u seksu, po logici njegovih najdubljih razloga, krenu u pogrešnom smeru, a jedina mogućnost da imamo relativno srećan seksualni život jeste to da nađemo način da ti problemi rade u našu korist.

Pokušaji da nađemo neposredan put do srećnog seksualnog života najbolji je način da uprskamo stvari, a zamišljena scena dvaju partnera kako entuzijastično uzvikuju da, da, da u stvarnom bi životu bila nešto najsličnije paklu.

Stvari još više komplikuje uvođenje prava da se povučemo iz seksualne interakcije u svakom trenutku – retko se pominje kako ovo pravo otvara put novim načinima nasilja.

Šta ako žena, nakon što vidi nagog partnera s penisom u erekciji, odjednom počne da mu se ruga i kaže mu da ode?

Šta ako muškarac isto to učini ženi?

Možemo li zamisliti situaciju u kojoj bismo bili više poniženi?

Ekstremni primer nasilja ovakvog povlačenja predstavlja bolna scena iz filma Dejvida Linča Divlji u srcu, u kom se Bobi Peru (Vilem Dafo), nasilno nameće Luli (Laura Dern), ulazi joj u lični prostor, šapuće prljavštine, da bi na kraju povikao: Reci, pojebi me!

Nakon što pritisak na nju urodi plodom, ona naposletku popusti i prošapuće: Pojebi me (nedvosmisleno, gde je prisila nerazrešivo prepletena s njenim uzbuđenjem), a on se onda odmakne na korak od nje i s osmehom joj kaže: Ne sad, sad moram ići! A drugi put rado. Za nju je to ponižavajuće, jer za nju povlačenje jeste simboličko nasilje, odbijanje ponude gore je od mogućnosti da je on prihvati i zapravo je pojebe.

Jasno je da prigodan način za rešavanje ovakvih problema možemo naći samo u manirima i osetljivosti, što se po definiciji ne može ozakonjavati.

Ako želimo da sprečimo nasilje i okrutnost time što ćemo ugovoru dodati nove klauzule, gubimo najvažniju osobinu seksualne međuigre, koja je delikatna ravnoteža između onoga što je rečeno i onoga što nije rečeno.

Seksualna međuigra puna je ovakvih izuzetaka, kad želimo da uradimo stvari a da o njima eksplicitno ne govorimo, kad krajnju emocionalnu okrutnost ostvarujemo u formi ljubaznosti, ili kad se umereno nasilje može seksualizovati. Ako ovaj put ispratimo do kraja, onda možemo zaključiti da čak i entuzijastično da, da, da zapravo može funkcionisati kao maska nasilja i dominacije.