Protokolarni razgovori Beograda i Prištine mogući i pre kosovskih izbora

Posle sedam godina rata na mestu direktora Balkanskog fonda za demokratiju, gde je dao istaknuti doprinos istrajnim i odlučnim zalaganjem za evropske integracije Srbije, kao i dok je bio savetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića za međunarodnu politiku, naš sagovornik će od sledeće nedelje zauzeti mesto potpredsednika Nemačkog Maršalovog fonda u Vašingtonu. Sa tog mesta on će nadgledati sprovođenje programa u svim regionama gde deluje ova značajna i uticajna fondacija, ali će nastaviti i da se bavi stvarima koje se tiču Srbije i regiona.

Sagledavajući razvoj u Srbiji, kako biste ocenili njen dosadašnji put evropskih integracija? Da li je dostignuto ono što je očekivano i šta se još nalazi ispred na tom putu?

– Rekao bih da mi tu nismo izuzetak. Posle pada Berlinskog zida i prve tranzicije u Istočnoj Evropi, u komunističkim a potom postkomunističkim zemljama, zaista su bila ogromna očekivanja. Jedan mađarski sociolog je govorio o čudesnoj 1989. kada je pao Berlinski zid. Niko nije očekivao da će komunizam da nestane tako brzo. Na primeru svoje zemlje, on objašnjava da je posle toga došla godina realnosti, pa potom godina razočaranja. Uvek su u takvim situacijama očekivanja gotovo nedostižna. To se dogodilo i u našem slučaju. Procesi su mnogo dugotrajniji. Komunizam, a posebno devedesete godine koje su bile razorne po institucije, ostavili su u nasleđe jedino kriminalizovano društvo i državu. Sve to učinilo je da su kod nas procesi išli mnogo sporije nego što je svako želeo i očekivao. Društveni procesi imaju svoju zakonomernost i logiku. Prosto se ne može preskočiti deset stepenica odjednom. Zaostatak našeg regiona, pa i Srbije, u odnosu na druge zemlje bio je vidljiv, a potreba za nadoknađivanjem izgubljenog vremena diktirala je tu ranu fazu, dok je Zoran Đinđić bio premijer, a potom su se stvari usporile. Izazov ubistva predsednika Vlade bio je strašan, ali je ipak pokazao da demokratija u Srbiji stoji na nogama. Srbija je nastavila putem evropskih integracija, demokratskih promena na mnogo sporiji način, katkad puževim korakom, da bi opet krenula intenzivnije posle pobede proevropske koalicije i predsednika Tadića 2008. Ta ocena mora da bude razborita i uravnotežena. Nije dobro cinično reći: „sve je isto samo njega nema“, odnosno, sve je kao u vreme Miloševića, jer to ne odgovara istini. Deset godina posle demokratskih promena jesu nauk da ne može ništa da se da se promeni preko noći. To je maraton, a ne sprint i treba istrajno istrčati svaki dan deo staze.

Očekuje se početak dijaloga Beograda i Prištine. U kojoj meri oni mogu da utiču na ceo put Srbije u pridruživanju EU?

– Oni neposredno, trenutno, ne utiču na evropski put Srbije. Srbija je učinila nekoliko stvari u poslednjih godinu i po dana i pokazala je da zaista jeste neko ko doprinosi stabilnosti i miru. To je nešto što u suštini interesuje zemlje oko nas i velike međunarodne aktere – da ne moraju da misle o nekom području i da je to područje našlo mesto u međunarodnim odnosima, u evropskoj porodici. Cilj evropskih i evroatlantskih integracija jeste da se Evropa zaokruži i da bude jedinstvena, slobodna i ujedinjena. Doprinos tome sa srpske strane su Deklaracija o Srebrenici u Skupštini Srbije, poboljšana regionalna saradnja i posebno bilateralni odnosi između Hrvatske i Srbije, nedavni odlazak predsednika Tadića u Vukovar i zajednička rezolucija u Generalnoj skupštini UN 9. septembra 27 država EU i Srbije. Sve to, čini mi se, pokazalo je da je put Srbije koji je već od 2000. zacrtan kao put ka Evropi ili povratak u Evropu, kako su to govorile istočnoevropske zemlje 1989. zaista dobro trasiran i da je politička volja sasvim jasna. Potrebno je napomenuti da je Srpska napredna stranka omogućila da se postigne konsenzus u većinskom javnom političkom mnenju bez obzira kako cenili iskrenost njihovog opredeljenja, ali i to je nekakav znak za međunarodnu zajednicu. U tom smislu Rezolucija u Generalnoj skupštini je samo jedan epifenomen koji ukazuje na želju, potrebu i sazrevanje situacije u Beogradu i Prištini u shvatanju realnosti na terenu koja još nije rešena i da se mora naći neki modus da se reše nerešena pitanja.

Šta se očekuje da bude ishod tih razgovora?

– Čini se da će razgovori početi tehničkim, odnosno jednostavnijim pitanjima koja nisu sporna što se tiče statusa, mada je teško naći pitanje koje nije vezano za status, da bi se na kraju došlo, čini mi se bar, do onoga što je suština, a to će biti status severa Kosova. Tu su i pitanja vezana i za položaj manastira, odnosno srpskih svetinja na Kosovu i svih mogućnih garancija za prava, ljudska i sva druga, srpske zajednice na Kosovu u celini. Koliko će biti potrebno vremena da bi se došlo do nekih rešenja, ako ne zadovoljavajućih za obe strane, a ono bar najmanje nezadovoljavajućih, to ne moženo da predvidimo. Politički procesi na Kosovu i ovde mogu da uspore dijalog. Ne isključujem mogućnosti nekog razgovora, makar protokolarnog i pre izbora na Kosovu. Nije nevažno da je EU ta koja ima odlučnu ulogu u posredovanju u tim razgovorima.

Naravno, treba imati u vidu da će SAD kao veoma bitna zemlja u celom svetu, ali i u ovom regionu, pa i na Kosovu imati značajnu ulogu. Poseta državne sekretarke Hilari Klinton bila je veoma važna. Ona je ponovila mnoge stvari koje je potpredsednik Bajden rekao prošlog maja i u izvesnom smislu pojačala poruku da SAD vide ovaj region na putu u EU i da će naravno sve učiniti da zajedno sa EU vide zaključivanje tih procesa integracije ovog regiona.

Nastanak Nemačkog Maršalovog fonda

Fondacija Nemački Maršalov fond SAD ima ovaj neobičan naziv jer je stvorena iz nemačkih izvora kada je Vili Brant kao nemački kancelar bio pozvan da govori na Harvardu, na 25-godišnjicu proglašenja Maršalovog plana 1972. U tom govoru je hteo da napravi gest zahvalnosti američkom narodu za pomoć posleratnoj Evropi, pa i Nemačkoj, i najavio je stvaranje fonda, a onda je nemački parlament odvojio određena sredstva za stvaranje Nemačkog Maršalovog fonda SAD, fondacije koja bi bila u Vašingtonu i čija bi misija bila poboljšanje i negovanje odnosa između Amerike i Evrope. Uskoro će biti obeležena 40-godišnjica od osnivanja fondacije. Fondacija ima sedam kancelarija u Evropi: Pariz, Brisel, Berlin, Bratislava, Beograd, Bukurešt i Ankara. Beogradska kancelarija je otvorena pre sedam godina.

Fondacija organizuje dva velika međunarodna skupa: Briselski forum koji će sledeće godine biti održan peti put. To je skup gde su prošle godine predsednici Tadić i Josipović imali zapažen panel. Drugi skup je upravo održan Halifaks forum za međunarodnu bezbednost, koji se organizuje zajedno sa kanadskom vladom. To je bezbednosni forum koji se održava na tlu Severne Amerike i na neki način je pandam Minhenskom bezbednosnom forumu koji se održava svakog februara u Minhenu.