Proživeti nekoliko celih života u jednom vrlo dugom

Prvog maja 1924. godine berlinski policajac tresnuo je šesnaestogodišnju devojku gumenim pendrekom po leđima i od nje napravio revolucionara.

Odrastala je u zdravoj porodičnoj atmosferi sa starijim bratom, četiri mlađe sestre i uspešnim roditeljima. Porodica Kučinski bila je bogata, uticajna, zadovoljna, i kao i svako jevrejsko domaćnstvo u Berlinu potpuno nesvesna da će im čitav svet biti razoren ratom, revolucijom i sistemskim genocidom.

Mlada aktivistkinja stecište za svoje ideale pronašla je u Komunističkoj partiji Nemačke, misleći da je to jedino ispravno rešenje za suzbijanje uspona nacizma.

Svoj životni rad posvetila je borbi za svet koji je jednak za sve. Za jednakost, slobodu i mir. Zaspali su sanjajući revoluciju…

Žena, majka, špijunka

Otišavši u Šangaj sa svojim prvim mužem Rudolfom (Rudijem), Ursula je, zanesena idealima, ušla u mrežu sovjetskih špijuna.

Tu je njena karijera otpočela i rodila se Sonja.

Ugledajući se na svoje mentore, upijala je veštine i znanja najboljih i najspretnijih.

Jedan od njih smatra se najboljim sovjetskim špijunom u Japanu pre i za vreme Drugog svetskog rada – Rihard Sordž, a Agnes Smedli zauzela je posebno mesto u srcu Ursuline obuke.

NJeno mentorstvo bilo je Ursulin najveći podstrek.

Agnes je bila sve čemu se Ursula divila: feministkinja, antifašistkinja, neprijatelj imperijalizma i braniteljka potlačenih protiv sila kapitalizma, kao i rođena revolucionarka.

Ursula je živela dvostruki život: jedan sa Rudijem, kao supruga kolonijalnog zvaničnika – dosadan, smeran i udoban; drugi sa Sordžom, Smedlijevom i njihovim komunističkim saradnicima – ispunjen uzbudljivim tajnim sastancima, drugarstvom i intelektualnim podsticajima.

Uloga majke nametnula je nove izazove zbog veće odgovornosti, ali se ispostavilo da je nova strepnja samo proizvela novi impuls u Ursuli – očuvati sigurnost doušničke mreže i bezbednost sopstvenog sina po svaku cenu. Bila je spremna na sve zarad sigurnosti.

Jedan od prvih posetilaca bio je Rihard Sordž.

Ursula se ponovo osetila rastrzanom između tajnog posla i majčinskih nagona, „delimice postiđena što se upustila u lične porive poput rađanja, ali i ponosna na sinčića“.

Špijuniranje je izuzetno stresan posao.

Kao i vaspitavanje deteta, vođenje domaćinstva u stranoj zemlji i prikrivanje vanbračne veze.

Ursula se suočavala sa okolnostima koje su zahtevale genijalnost za razdvajanje različitih oblasti života i veliku psihološku izdržljivost, dok je žonglirala suprotstavljenim dužnostima prema mužu i ljubavniku, buržoaskim društvenim obavezama i komunističkim podrivanjem, predanošću i bebi i ideologiji.

Svojim radom i bivstvovanjem Ursula je razbijala sve predrasude sa kojima ni najbliži saradnici nisu mogli da se pomire, te je njen savršen paravan posvećene majke dovodio do nepoverenja i razdora među kolegama.

„Ne mogu ostati pod ovim okolnostima i vratila sam se u Šangaj“, napisala je Agnes.

„Previše si zaokupljena ličnom srećom i porodicom. Ono što se dešava tebi igra preveliku ulogu u tvom životu. Nisi rođena da budeš pravi revolucionar.“

Ženstveni špijun i predana majka

Ursula je bila udata žena (mada nesrećno) i majka, Jevrejka, knjiški moljac, nežna, intelektualka srednje klase koja je uživala u svakodnevnim delatnostima poput kupovine, kuvanja i vaspitanja deteta.

Kako je svet klizio u rat, ljudi sličnog porekla bežali su prema utočištu, ali ona se namerno okrenula u drugom smeru, trčeći ka opasnosti i uživajući u rizicima.

Iako je po prirodi bila otvorena i neposredna, njen budući život oblikovaće se izuzetnom tajnom i obmanom, prikrivajući istinu od ljudi koje je volela, kao i od onih koje je prezirala.

Postala je špijun zarad proleterijata i revolucije, ali to je učinila i za sebe, vođena izvanrednom kombinacijom ambicije, romantike i pustolovine koja je buktala duboko u njoj.

Borila se za svoju samostalnost i svakim potezom pokazivala da je i više nego sposobna i talentovana za sve uloge koje je sebi namenila i vrlo jasno je to saradnicima davala do znanja.

„Ne bih dozvolila da se ponovo razdvojimo osim da sam bila umešana u revoluciju ili oružanu borbu partizana. Da je odbio da povedem dečaka, ne bih pošla.“

Čak je pripremila i govor: „Ako misliš da će dete uticati na moju nezavisnost i radnu sposobnost, da bih kao majka bila manje sposobna da izdržim opasnosti, onda moramo razgovarati sa šefom i videti da li može da ti pronađe drugu saradnicu.“

Mnogo godina kasnije Len (drugi suprug) napisao je opis Ursule kao supruge, obaveštajca i revolucionarke – „Stil, otmenost, suzdržanost, skromnost i samopregor da se borba s neprijateljem nastavi, upareni sa stabilnošću pod stresom. Moglo bi se reći da je neskromno govoriti o nečijem šefu i supruzi na takav način. Sonja je bila znalac tehnika podrivanja, proizvodnje i upotrebe eksploziva, teorije i prakse radio-komunikacija i posedovala umeće podučavanja drugih. Nikome nije postavljala zahteve koje od sebe nije očekivala. NJena posvećenost uništavanju fašizma bila je potpuna. U svemu tome, ostala je ženstvena i bila predana majka.“

Sasvim normalan početak života

Piter Berton rođen je 8. septembra 1943. godine.

Nekoliko dana ranije njegova majka je možda odala tajnu Sovjetskom Savezu kojom je započeo Hladni rat, a otac je proveo dan na ilegalnom sastanku s njihovim ruskim špijunom i, ugledavši majku svog deteta nekoliko sati nakon porođaja, obratio joj se šifrovanim imenom.

U roku od nekoliko sati, njegova majka se vratila na posao, da obavlja špijunažu kao i obično.

Iz svih ostalih uglova, Piterovo rođenje bilo je sasvim normalno.

Osvrnuvši se unazad, Ursula nije mogla da odredi trenutak kad je odlučila da se odrekne špijunaže.

Možda je to bilo Fuksovo (teorijski fizičar i špijun koji je Sovjetski Savez snabdevao informacijama o američkom i britanskom razvoju atomske bombe) hapšenje ili tokom dugih meseci kada ju je Centar napustio. Ili je to možda bio trenutak kad je pobegla iz Velike Britanije.

Tokom poslednja četiri meseca u Berlinu, usamljena, ali bez straha, osetila je mir, spokoj koji potiče od polaganja oružja, smirenje duše.

Godine 1956. postala je spisateljica s punim radnim vremenom, usvojivši još jedno ime, nov poziv i identitet.

Od sada će biti Rut Verner, romanopisac. Objavila je autobiografiju 1977. godine pod nazivom Sonjin izveštaj, otkrivajući da je poznata spisateljica bila i uspešan špijun.

Neprijatelj je bio fašizam

Ursulina komunistička uverenja su se ublažila, prilagodila i nežno raspršila, ali nikad nisu isparila.

NJena vera bila je duboko poljuljana otkrivanjem istine o Staljinovoj velikoj čistki, ali branila je svoju prošlost: „Nisam radila tih dvadeset godina misleći na Staljina.“

NJen neprijatelj uvek je bio fašizam, tvrdila je.

„Iz tog razloga držim glavu visoko uzdignutu.“

Pa ipak, bila je preveliki realista da bi se pretvarala kako sovjetski komunizam zaista održava ideale koje je zagovarala kao tinejdžerka.

Do sedamdesetih, prema njenim rečima, shvatila je da je „ono što smo smatrali socijalizmom suštinski manjkavo“.

Osvrćući se na svoj život, prihvatila je da je bila naivna. U starosti je osudila „dogmatizam unutar partije koji se s godinama povećavao, preterivanje naših dostignuća i prikrivanje grešaka, udaljavanje politbiroa od naroda“.

Osećala je „gorčinu prema partijskim vođama koji su mnome upravljali i obmanjivali me“ i pitala se je li trebalo da se ogradi od propadajućeg istočnonemačkog režima. Priznala je kako je „pognula glavu pred onim za šta sam znala da nije u redu“ i iskoristila mogućnosti koje nudi država.

„Borila sam se protiv poznatih zala, ali samo do mere koja bi mi omogućila da zadržim članstvo u partiji i napišem ove knjige.“

Međutim, čak i dok se komunizam urušavao krajem osamdesetih, njene osnovne levičarske vrednosti ostale su nepromenjene.

„I dalje sam verovala da se može postići bolji socijalizam… saglasnost i perestrojka, s više demokratije umesto diktature i apsolutne moći, uz održive privredne mere.“

Pad Berlinskog zida 1989. godine bio je i udar i olakšanje. Ne možete narod zauvek podeliti zidom, napisala je.

„Moj govor priča o gubitku poverenja u partiju. Moram vam reći, nakon promena koje se sada dešavaju, postanite deo Partije, radite u njoj, promenite budućnosti, delajte kao pravi socijalisti! Imam hrabrosti, optimista sam, jer znam da će se to dogoditi.“

Nažalost, nije se dogodilo, zbog čega je Ursula prvi put u životu ostala razočarana. U poslednjem intervjuu, pitali su je kako se oseća u vezi sa ponovnim ujedinjenjem Nemačke i krahom komunizma.

„To ne menja moj pogled na to kakav svet treba da bude, ali to u meni stvara izvesno beznađe, koje nikada ranije nisam imala.“

Provela je život boreći se za nešto za šta je verovala da je ispravno i umrla znajući da je najveći deo bio pogrešan.

Ursula Kučinski nije bila feministkinja.

Nije je zanimala uloga, niti prava žena u svetu.

Kao i sve nezavisno usmerene žene svog vremena, ušla je u struku kojom dominiraju muškarci i istakla se, koristeći sve moguće prednosti koje joj je pol pružao.

Naravno da je bila podstaknuta ideologijom, ali njen komunizam se nije odvijao uz čašicu šerija u toplim, zajedničkim prostorijama Kembridža, kakav su usvojili pokondireni studenti engleske srednje klase tridesetih.

NJena vera rodila se iz bolnih ličnih iskustava: žestokih nejednakosti u Vajmaru, strahota nacizma i sveta koji je ostavljao mrtve bebe da leže na ulicama.

Bila je revnosna, romantična, zavisna od rizika, povremeno sebična, ogromnog srca i žilava, kao što je mogao biti samo neko ko je preživeo najgoru istoriju dvadesetog veka.

Nikad je nisu izdali.

Za tvrdog komunistu bila je izuzetno zabavna, otmena i topla.

Imala je dar za prijateljstvo, sposobnost da podstakne trajnu odanost i spremnost da sasluša i podrži ljude čija su se mišljenja suštinski razlikovala od njenog.

Kao revolucionarka, bila je iznenađujuće otvorenog uma.

Znala je kako da voli i kako da se prepusti ljubavi. Kao i svi veliki ljudi koji su preživeli, imala je neverovatnu sreću.

Ursula Kučinski umrla je 7. jula 2000. u devedeset trećoj godini života. NJen život obuhvatio je čitav komunizam, od burnih početaka do kataklizmičnog pada. Prihvatila je tu ideologiju s nesagledivom mladalačkom žestinom i posmatrala je kako umire iz razočaranog ugla krajnje starosti.

Provela je život boreći se za nešto za šta je verovala da je ispravno i umrla znajući da je najveći deo bio pogrešan.

Ali i dalje se sa zadovoljstvom osvrtala na prošlost: borila se protiv nacizma, volela je, stvorila je porodicu, napisala malu biblioteku dobrih knjiga i pomogla Sovjetskom Savezu da održi nuklearni korak sa Zapadom, osiguravajući krhki mir. Proživela je nekoliko celih života u jednom vrlo dugom, bila je žena sa više imena, brojnim ulogama i mnogim prerušavanjima.

Ben Makintajer, britanski istoričar i novinar, u svojoj knjizi „Agent Sonja“ otkriva rezultate svog iscrpnog istraživanja o ženi

Ben Makintajer, britanski istoričar i novinar, u svojoj knjizi „Agent Sonja“ otkriva rezultate svog iscrpnog istraživanja o ženi koja je imala više imena, živela višestrukim životima, više puta promenila tok istorije i ishod Drugog svetskog rata. Sonja je bila žena, majka, supruga, revolucionarka, antifašistkinja i jedna od najizuzetnijih špijunki svih vremena.

„Stela knjige“, novi imprint izdavačke kuće „Publik praktikum“, nastavlja u prepoznatljivom stilu pažljivog odabira naslova, a sada kroz književnu fikciju donosi najčitanije prevode kvalitetne literature, s težištem na najčitanijim bestselerima svih žanrova od svetski priznatih autora. LJubitelji naučne fantastike i fantazije, detektivskih priča i trilera, moderne i klasične literature, istorijske i ljubavne proze, u „Stelinoj“ biblioteci pronaći će teme koje ih zanimaju, bilo da se radi o distopiji, romansiranoj biografiji, istorijskoj priči, postapokalipsi, hororu, dobu burnih transformacija i prevrata, misteriji, životnoj drami, porodičnim odnosima, uzavrelim strastima ili mirnoj romantici.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje odlomak iz knjige „Agent Sonja“ (u prevodu Igora Solunca). Oprema je redakcijska.