„Prsti pokreću okidač, ali često i okidač pokreće prste“

Govoreći o izrazitom problemu crnog tržišta oružja u Srbiji, milionskim komadima ilegalnih komada zavučenih po domovima građana, kao i sklonosti mladih, koji su odrastajući u posleratnom društvu, čiji su roditelji iskusili ratove u bivšoj Jugoslaviji, da pribegnu upotrebi, sagovornik Danasa ukazuje da je opčinjenost ratnicima kao herojima i „pravim muškarcima“ dobila zamah devedesetih godina.

– Na našu nesreću, devedesetih se rat spojio sa kriminalom, a ratnici izmešali sa kriminalcima pa i zločincima. I tako smo došli dotle da general Mladić, pukovnik Šljivančanin, kapetan Dragan, vojvoda Šešelj, vođe paramilitarnih formacija i navijačkih grupa, budu na majicama, kalendarima, muralima pa i u TV studijima i da se promovišu u uzore mladih. Oružje je simbolički vezano i za ratnike i za kriminalce, oružjem su slavu stekli i jedni i drugi. Kult ovakvih idola nužno stvara i kult oružja – smatra Dragan Popadić.

Imajući u vidu istraživanja koja ukazuju da najviše od oružja stradaju mladi od 18 do 35 godina, Popadić kaže da tamo gde vlada „kult oružja“, gde je oružje simbol moći i muškosti, posedovanje i pokazivanje oružja postaje stvar prestiža, način da se vlastita moć i muževnost javno demonstriraju.

– Životne drame se izgleda režiraju po Čehovljevom principu: ako se u jednom činu pojavi oružje, ono će u nekom činu i da opali. Rizik od toga je najveći među mladima. Mnogi od njih su nesigurni a impulsivni, sa slabom samokontrolom a velikom željom za dokazivanjem i dominacijom, podložni uticajima, i uz sve to, kako se, kaže, puni hormona… – objašnjava sagovornik Danasa.

Kako dodaje, jedan problem sa nošenjem oružja je to što ljudi nisu svesni svih posledica nošenja oružja.

– Najviše što zamisle je da će se, ako nose oružje, sigurnije i mirnije osećati. Najbolja odbrana od onih koji su naoružani, rekli bi oni, jeste da i ti budeš naoružan. Ali, još pre više od pola veka psiholozi su uočili jedan neobičan i važan fenomen koji je nazvan „efekat oružja“. Eksperimenti su, naime, pokazali da nošenje oružja, prisustvo oružja u okolini, pa čak i vidljivost slika na kojima je oružje, povećavaju kod ljudi spremnost da agresivno reaguju, a da oni sami tog uticaja nisu svesni. Kao što je jedan psiholog zaključio, „prsti pokreću okidač ali često i okidač pokreće prste“ – kaže Dragan Popadić.

Istražujući problem ilegalnog oružja u Srbiji, Danas je došao do podatka, da je u protekloj godini u pet gradova u Srbiji najviše krivičnih prijava za upotrebu vatrenog oružja podneto zbog „šenlučenja“.

Upitan kako gleda na tu pojavu iz psihološkog ili društvenog konteksta, na želju za upotrebom oružja u javnom prostoru, sagovornik Danasa kaže da pucanje iz oružja kao vid proslave ranije je bilo mnogo češće.

– To je naprosto bio narodni običaj, obavezan ako svadba, ispraćaj u vojsku, doček nove godine ili božić treba da budu obeleženi kako valja. Mislim da ovde oružje samo služi kao prigodno sredstvo da se proizvede snažan efekat, da se snažnim praskom da oduška vlastitim osećanjima ili drugima nešto obznani. Ali čak ni ova „miroljubiva“ pucnjava nije bila nimalo bezazlena, ljudi su stradali od zalutalih metaka, i upravo zbog ovih žrtava ovakvo šenlučenje je strogo zabranjeno i sada je mnogo ređe nego ranije. Pištolji su zamenjeni petardama, vatrometom i automobilskim sirenama. Ipak, neko i dalje smatra da su vatromet i petarde samo surogati za stari dobri običaj – zaključuje Dragan Popadić.

Viktimološko društvo Srbije upozorilo je nedavno na epidemiju oružanog nasilja u kome u Srbiji u najvećem broju stradaju mladi od 18 do 35 godina, a koje u 72 odsto slučajeva poteže član porodice, prijatelj, komšija ili poznanik.

Imajući u vidu da je ovdašnje društvo opterećeno ratnom prošlošću kao i da su mnogi građani starije generacije imali direktnog iskustva i prisustva, preciznije – svedočili ubistvima i razaranjima – generacija njihove dece, svakako da je preuzela taj teret na svoj način, pa je godinama unazad sveprisutna opasnost kao i tragični slučajevi stradanja od vatrenog oružja.

Brojka kojom raspolaže Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je u više navrata sprovodilo kampanju legalizacije oružja, ispada čak tri puta manja od procene nevladinih organizacija koje se bave problemom posedovanja ilegalnog oružja u Srbiji. Taj odnos je milion naspram čak tri miliona.

To oružje se „valja“ na crnom tržištu ili „čami“ po domovima čekajući da ga neko, čak i usled same činjenice posedovanja upotrebi i oduzme nekome život.