Prustova katedrala vremena

Marsel i njegov brat Robert rasli su u pariskom visokom društvu, u aristokratskom kvartu između Trijumfalne kapije i Sen Lazara. Marselove dečje idile u Oteju i Ilieju, očevom rodnom mestu, prerašće u fiktivno mesto Kombre. Marsel je od detinjstva bolovao od astme, dok je njegova najveća tragedija bila odvajanje od majke. Bio je porodični „problem“, i zbog svoje besciljnosti u izboru zanimanja i zbog svoje homoseksualnosti. Počev od 1890. Prust će biti rado viđeni gost pariskih salona. Njegova prva novela objavljena je u časopisu Le Banquet, u godini u kojoj neće proći na ispitu prava. Od 1894. u ljubavnom je odnosu sa kompozitorom Renaldom Hanom, koji će u Traganju dobiti literarno ime Ventej.

Prustovo kapitalno književno delo, njegov opus magnum, U traganju za izgubljenim vremenom/A la recherche du temps perdu, objavljen je između 1913. i 1927, u sedam svezaka. Ovo monumentalno delo, jedan od najznačajnijih romana svetske književnosti 20. veka, ovenčan je najvišim književnim priznanjem u Francuskoj, Prix Goncourt. Prust je umro 18. novembra 1922, a poslednje tri sveske Traganja objavljivane su posthumno od 1923. do 1927.

Reč je o fiktivnoj autobiografiji prefinjene strukture: anonimno ja, koje će od drugog toma ovog romana biti nazvano Marcel, pripoveda o bezuspešnim pokušajima da se priseti detinjstva i mladosti. Ono što mu voljom ne polazi za rukom, omogućuje mu čitava serija važnih „nehotičnih sećanja“ – čulnih asocijacija, koji doživljaje iz prošlosti na intenzivan način čine savremenim i time omogućuju „sećanje“. Na kraju će se u romanu spojiti na ovaj način ponovo doživljeno ja i otuda ponovo pronađeno vreme. Dok se početak i završetak romana bave pitanjem sećanja, dotle središnji deo, od dela koji je naslovljen Sodoma i Gomora, precizno i ironično opisuje blazirano, mondensko-dekadentno društvo na kraju stoleća. U literarno-istorijskom smislu Prustov roman značajan je utoliko što sa dotad nepoznatom konsekventnošću inscenira subjektivnost kao ljudsko opažanje sa svim negativnim varijantama i mogućnostima. To pokazuje da nijedan čovek ne može saznati stvarnost ili istinu, već u najboljem slučaju poseduje samo subjektivnu predstavu o tome. S druge strane svaki čovek razvija u svojoj subjektivnoj istini sopstveni subjektivan svet i kosmos. Pripovedanje je za Prusta mogućnost da se prodre bar u delove toga subjektivnog sveta, odnosno toga ja.

Prvu svesku Prustovog romana, naslovljenu Put ka Svanu/Du c˘tÚ de chez Swan, objavila je pariska IK Grase, 14. novembra 1913, o sopstvenom trošku, pošto je više izdavača odbilo da ga objavi. Paradoksalna je činjenica da je Andre Žid, spiritus rector čuvene Nouvelle Revue Franšaise, odbio da objavi ovaj roman. Docnije će on u pismu Prustu priznati da je to bila jedna od njegovih „najtežih zabluda“. Te iste godine konačna koncepcija romana bila je položena, a objavljeno je i filozofsko delo koje je trebalo da dovede do revolucije u filozofiji 20. veka – Huserlove Ideje za čistu fenomenologiju i fenomenološku filozofiju/Ideen zu einer reinen Phńnomenologie und phńnomenologischen Philosophie. Huserlov obrt u filozofiji sastoji se u inverziji datosti spoljnog sveta kao datosti svesti same. Ima tumača koji jednoznačno uspostavljaju strukturalni afinitet između Prusta i Huserla. U toj svetlosti Prust može razumeti kao fenomenološki pozitivist poetološke svesti. Spoljašnji svet u svojim fasetama, kako bi Huserl rekao, u Prustovom romanu je „datost“ prvog stepena. Ona nastupa kao fluid sećanja i njena vremenska povratnost postaje „datost“ drugog stepena. Iz svesti o datosti spoljašnjeg sveta u fluidu sećanja nastaje datost trećeg stepena, koja će nakon svog dijalektičkog ukidanja i objektivizacije prerasti u četvrti stepen koji iznuđuje konkretan jezički oblik u spoju sintakse i semantike kojoj se pridružuje diferenciranje slojeva kao artikulacija vrtoglave kompleksnosti.

Da je Prust svoj ep sravnio sa katedralom ne čudi čitaoca koji je autora sledio u najfinijim stremljenjima. Punoća karaktera i scena i chiaroscuro pobočnih tema i epizoda, zemaljskih bolova, dijabolične žudnje i pokatkad i nebeske radosti – sve svedoči o organizaciji i snazi ovog veličanstvenog književnog monumenta. U vertikalama bi trebalo da se ispuni potreba za sakralnim: kad literatura transcendira i spasava ono što je u realnosti odavna iščezlo. Prust je majstor stvarnosti. Njegov stil je iznikao na minucioznom opažanju objekta, pri čemu postepeno u suptilnim gradacijama „viša istina“ dolazi do izraza. Otuda je Traganje moralno ogledalo pariskog upperclass, koje Belle Epoque poistovećuje sa svojim raspadanjem. Za tumače je ona raj sa digresijama u istoriju i paralelama između ideala i figura romana, bilo iz sveta buržoazije ili iz salona plemstva koje je tonulo u sve dublje senke sopstvene marginalnosti. Kad je auktorijalni-pripovedač sučeljen sa Prustovom biografijom postavlja se pitanje o odnosu biografije i transformacija. Prust nije „izrezao“ svoj fikcionalni personal iz epohalnog biotopa, već ga je opremio i personalizovao svojstvima i agensima sopstvene ličnosti, tako da će odlučujući kvaliteti kao što su ljubomora ili zaljubljenost, dvostruka igra ili velikodušnost, narcisizam ili snobizam, kao i suspektni social climbing, tek dobiti svoju romanesknu očiglednost. Drugačije rečeno, kada erotika bude postala movens u mnogim obličjima u U traganju za izgubljenim vremenom, onda i pisanje prerasta u naboj i poriv u progresivnom samoogledanju i samoobračunu. Obmane i razočarenja idu ruku pod ruku. Prustova homoerotika predstavlja veliki arsenal – od prolaznih flertova do veza koje ostavljaju dubokosežne tragove, od duhovnog izbora po srodnosti do projekcija koje se nikad ne mogu ostvariti. Svan, baron Karl, Žilberta, Odeta i mnogi drugi – svi oni kao bića romana koriste iskustva svog fikcionalnog tvorca: on je otpočeo kao sin imućnih roditelja, da bi završio u tamničkoj tmini svoga stana, u kome Traganje bilansira kao prošlost. Njegovo saznanje je gorko – ono što smo mi ljubavlju smatrali bila je iluzija, a kad je dosegnut prestiž, sledio je raspad. Epifanije sećanja, kao rezultat imaginarnih vremenskih projekcija između budućnosti, sadašnjosti i prošlosti, predu venac „sopstvenosti“ u ovoj Prustovoj arhitekturi vremena koje u kaleidoskopu od sopstvenog iskustva vremena seže do velikog društvenog i političkog duha vremena Francuske između Druge Republike i apokaliptičkog pejzaža ratnih godina 1916.

U ovom kontekstu bismo rado uputili na tri kapitalne knjige o Prustu (biografija koju je napisao Jean-Yves TadiÚ: Marcel Proust. Biographie, Suhrkamp, 2008; sumu internacionalnog izučavanja Prusta Marcel Proust Enzyklopńdie. Handbuch zu Leben, Werk, Wirkung und Deutung, Hoffmann und Campe, 2009, kao i studiju Anke Muhlstein: Die Bibliothek des Monsieur Proust, Suhrkamp Verlag, 2012).