Prva ekološka buna u krvi ugušena

Političari, kao i uvek usta punih obećanja, govore o čistom nebu nad Borom i ljudskom življenju.

O tome se govorilo i početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada su građene tada nove iste fabrike – topionica 1961. i fabrika sumporne kiseline 10 godina kasnije.

Od 1903. godine, od početka eksploatacije bakra na ovom prostoru, dotad vekovima nenarušenog prirodnog sklada, otrovni dimovi zagađivali su sve dokle su mogli dopreti, a kako se rudnik širio i proizvodnja rasla, a time i topionički dimnjaci, njihov domet je bivao sve veći.

Istina, uprava Francuskog društva borskih rudnika (FDBR) je novčanim uplatama vršila naknadu štete nanete poljoprivrednim usevima, ali je to po uverenju oštećenih bilo daleko od potrebnog, a šteta je bila sve veća. FDBR je od 1919. do 1935. godine ukupno isplatilo 589.300,03 dinara na ime odštete.

Novinar Miloš Šantić je u „Politici“ iz maja 1935. u članku „Otrovni gasovi iz Borskog rudnika uništili plodna polja i zatrovali vode“ napisao: „Nad Borskim rudnikom i okolinom ne sviće više dan“.

Državna komisija napisala je da zemlja bliže pogonima ima mnogo kiselosti i da je površinski sloj sterilan, da je na pojedinim mestima „pustinja bez ikakve vegetacije“, a da vodu treba smatrati otrovnom, te 14. februara 1935. poslala upravi Kompanije spiskove štete sa procenom 586.065 dinara, što je jednako zbiru svih dotadašnjih uplata po godinama.

Uprava je odgovorila da ona namiruje oštećene tako što ih zapošljava u rudniku (čak oko 80% odraslih radi u rudniku te ne žive od poljoprivrede) i osporila deo procene za opštinsku štetu u Boru, uz podsećanje da je davala poklone svim opštinama (a svako selo je imalo svoju opštinu), popravljala crkve, gradila škole i sud, i otkupila 99 hektara zatrovanog zemljišta.

Konačno, FDBR je obećalo da će do 6. maja predati novac po proceni Komisije na ime odštete.

Ipak, nezadovoljni visinom najavljene odštete, seljaci iz okolnih naselja započeli su proteste od 21. aprila, kada je oko 500 njih od starešine sreske uprave Zaječar, ispostave u Boru, tražilo obaveštenje o visini naknade, a grupa od oko 120 seljaka ponovila je to i 26. aprila.

A 7. maja 1935, nešto pre devet ujutru, grupa od oko 400 revoltiranih seljaka naoružana motkama, došla je pred žandarmerijsku stanicu u Boru i posle kraćeg žestokog verbalnog duela sa načelnikom, oko pola deset krenula ka topionici. Iako su za njima pošli petnaestak žandarma, seljaci su napali zaposlene radnike i primorali ih da napuste posao, a već oko deset onesposobili žičaru i došli u termocentralu i flotaciju, gde ih je pristigli načelnik policije ubedio da se raziđu, obećavajući dolazak ministra rudarstva u Bor.

Uvidevši ozbiljnost situacije, direktor FDBR naredio je obustavu rada topionice za sutrašnji dan.

A sutra je opet oko pola deset na borskom trgu bilo oko 1.000 (po nekim izvorima i 3.000) nezadovoljnika: podeljeni u nekoliko grupa otišli su u druge pogone rudnika i zaustavili rad.

Pri tom su i nasrnuli na zaposlene pa je četvoro povređeno.

Sat kasnije, kada je inspektor javno na trgu rekao visinu odštete, a deo seljaka smatrao to prihvatljivim, većina je reagovala revoltirano: fizičkim napadom na žandarme (jedan povređeni žandarm je prevezen u bolnicu) i pucnjevima u vazduh.

Opseli su zgradu uprave, ali zbog rešetki na kapiji i žandarma nisu mogli da uđu; jedna grupa je čak ušla u baštu kuće u kojoj je živeo direktor FDBR Emil Pijala, a potom su otišli pred opštinu i pozivali predsednika Mirka Petrovića da izađe.

Za to vreme viđeniji pobunjenici sastavili su ultimatum koji su oko pola pet iza podneva predali upravi.

U njemu su zatražili pregovore sa upravom oko načina odstranjenja dima, te da se, počev od 1930, retroaktivno isplati naknada štete koju su precizno naveli imajući u vidu udaljenost pojedinih naselja od izvora zagađenja, uslovili da se obezbedi zdrava pijaća voda, te tražili da dim na topioničkim dimnjacima „ne puši“ do ispunjenja njihovih zahteva.

Upravi su ostavili rok da 12. maja na istom mestu u podne odgovori na njihove zahteve.

Uveče su se sastali sreski načelnik iz Zaječara, načelnik borske policije, komandir žandarmerije i rudarski inspektor.

Iako to nije bio zahtev demonstranata, uprava je obustavila i rad u jami. Neki članovi uprave su u strahu napustili Bor, otišli u Zaječar i Knjaževac i zatražili pomoć žandarma.

Čak je i predsednik opštine Mirko Petrović otišao u Zaječar, a direktor Emil Piala za Beograd.

Situacija je u rudarskoj varoši uzavrela: od oko pola miliona dinara, koliko je iznosila komisijska procena štete, zahtevi pojedinaca su narastali na 44 miliona; radnici, kojih je bilo iz svih krajeva tadašnje zemlje, i to najviše iz pasivnih krajeva, sada bez posla i u strahu od njegovog potpunog gubitka.

U strahu da će ostati bez zarada, besciljno su lutali ulicama i očekivali rasplet.

Naspram seljaka, kojima je rudnik uništavao sve i činio život nemogućim, sada je bilo nekoliko hiljada radnika koji bi, opet, zaustavljanjem rada rudnika, ostali bez sredstava za život, i trebala je samo varnica da se dve ojađene grupe nemilosrdno i krvavo sukobe.

Čak je između grupe seljaka iz Krivelja i grupe radnika došlo do svađe i koškanja u kome su seljaci izvukli deblji kraj, ali su najavili da će u nedelju se vratiti naoružani.

Neki posleratni autori, među kojima i lokalni komunistički ideolog Strahinja Popović, opisujući ove događaje, kažu: „Ne može se reći da je pobunu organizovala i pripremala KPJ. Međutim, tačno je da ona nije tekla ni sasvim spontano.“

I potom navode kako su radnici zdušno davali podršku pobunjenim seljacima!

Ali je istina drugačija i prosta: dve bedne i obespravljene strane, gde opstanak jedne isključuje opstanak druge, sticajem okolnosti suprotstavljene u svom jadu i očaju, kao dva stvora u skoku za samo jedan i nedeljivi pruženi komad nasušnog hleba.

Jedna grupa radnika u FDBR, seljaci iz okolnih sela koji su učestvovali u buni, otpušteni su sa posla.

Iz Beograda je u Bor, o trošku FDBR, stigla i Državna komisija.

Oni su 11. maja čak išli u sela Brestovac i Slatinu da mole seljake da odustanu od najavljenog okupljanja 12. maja u Boru, kada se očekivao odgovor na njihov ultimatum.

Otkazan je i voz na liniji Metovnica-Bor, a u Boru je bilo pripremljeno za intervenciju 125 žandarma.

Dva časa pre ponoći, direktora Pialu Komisija upoznaje sa tekstom deklaracije koju sutra namerava da pročita seljacima, i pregovori dve strane (Komisije i Piale) traju čitave noći, sve do pola osam dvanaestog jutra maja.

A toga jutra, iako su duž pruge bile raspoređene žandarmerijske snage i otkazan voz (a na ulazu u FDBR su čak postavljeni puškomitraljezi), sa svih strana, u dugim kolonama, ka Boru su hitale hiljade ljudi.

Na trgu, gde su se okupili masovno, inspektor Đorđević im je pročitao odgovor uprave, a potom su se ređali govornici i vodili se pregovori.

Konačno, i na sreću, razlaz oko pet iza podneva bio je miran, uz dogovor da se dimnjaci „ne puše“ dok se ne isplati odšteta, što je potvrđeno i dogovorom od 15. maja, kada je ostavljena mogućnost da ostali pogoni (sem topionice) rade, ali uz obavezu da ih vojska štiti.

FDBR je delom isplatila odštetne sume do kraja maja, a za pojedinačne slučajeve su još rađene procene.

Radnici su, u međuvremenu, u velikom broju tražili nastavak rada jer su bili bez zarada pa je uprava donela odluku o novčanoj pomoći.

Ispostava sreza Zaječar je donela naredbu da topionica ponovo počne sa radom 31. maja u podne, a da se otpušteni radnici iz okolnih sela, učesnici bune, jave predsedniku komisije Đorđeviću.

Naredbom 4381 od 26. maja e je rigoroznim kaznama zabranjeno svako okupljanje i ometanje rada rudnika.

Dve stotine seljaka, koji su drugog dana juna krenuli ka novoj koloniji, žandarmi su spremno dočekali i rasterali, uhapsivši pritom njih pedesetak, a uprava FBDR je zahtevala primenu sile i kod najmanjih slučajeva.

Nakon dva dana, 4. juna, došlo ih je nekoliko stotina, najviše iz Krivelja i Slatine, preteći da će napasti rudnik i demolirati pogone.

Nameravali su da za tu priliku iz Zaječara dovedu Stanojla Stefanovića, starog ratnog heroja i nosioca Karađorđeve zvezde, okićenog odlikovanjima i sa slikom kralja u rukama, ne bi li na taj način sprečili napad žandarmerije, ali su ga zaječarske vlasti, saznavši za to preko svojih kanala, uhapsile preventivno kao pijanicu.

Iako je načelnik policije zahtevao da topionica odmah obustavi rad, uprava je odgovorila da zbog zaustavljanja topionice mora da obustavi i rad svih pogona i da otkaže rad oko 4.000 radnika, i zatražila od ministra unutrašnjih poslova nekog višeg državnog činovnika, koji će „umeti da u Boru zavede red“.

Naoružana motkama i sekirama, a pojedinci i skrivenim noževima i revolverima, grupa od oko 250 pobunjenika je oko pola tri iza podneva uspela da se, gusto zbijena, probije na borski trg, gde je sačekalo 35 žandarma pod komandom žandarmerijskog majora Stevana Pavlovića, koji je posle njihovog odbijanja da se raziđu naredio da ih kundacima i bajonetima rasteraju.

U tome se posebno istakla grupa žandarma Podrinjaca.

Po službenim izveštajima, tada je prvo iz mase pobunjenika zapucano na žandarme, a major Pavlović je naredio da se puca „u meso“.

U kratkom i krvavom okršaju, dva pobunjenika su zadobila teške rane, sedmoro lakše – mada je bilo navoda da je broj ranjenika daleko veći, ali ih je masa, razbežavši se, ponela sobom.

Jedan od teže ranjenih, Ilija T. Dragulović iz Krivelja, umro je istog popodneva, a proneli su se nepotvrđeni glasovi da je „jedan umro i u Metovnici, drugi u Brestovcu, a da su dva leša pronađena u Borskom potoku“.

Bilo je, po službenom izveštaju, 9 ranjenih žandarma: 3 od noževa, a 6 od ubojnih oruđa. Pobunjenici su razbežali po šumama u strahu od progona i represalija.

Već od sledećeg dana, žandarmi su počeli da hapse najeksponiranije učesnike pobune.

Situacija se polako smirivala, a isplaćena šteta uglavnom zadovoljavala zahteve.

Počela je redovna proizvodnja; čak su i zaposleni seljaci iz pobunjenih sela počeli da redovno dolaze na posao.

Francuski ambasador u Beogradu, Dampie, upozoravao je da je pisanje „Politike“ uznemirilo prijatelje Francuske u Srbiji, i tražio da se kompanija oglasi u javnosti svojim stavom.

Glas o isplati naknade štete od rudničkih postrojenja proširio se Krajinom pa su se, shodno našem mentalitetu, oglasili i meštani udaljenih sela poput Koprivnice, Jelašnice, Dubočana, Bučja, Vlaola, Metovnice, Luke, Zlota, pa čak i zaječarskih sela Nikolićeva i Zvezdana, te i sama varoš Zaječar! No, komisija je u obilasku utvrdila samo štetu od „pukcinije, leme, peranospore i buba-mara“.

Vlaška buna smeta svakoj vlasti

Ova buna često se naziva „Vlaška buna“, čak je i retki autori koji o o njoj pišu tako pominju, što ovom događaju može da da jednu sasvim drugačiju i neopravdanu konotaciju – u njoj je, istina, najveće učešće uzelo stanovništvo vlaškog porekla jer je najveći broj sela (ne i sva) u okolini Bora gotovo homogene strukture stanovništva, ali ona nema nacionalna već socijalna obeležja. Konačno, ova buna o kojoj se ipak malo zna jer njeno pominjanje ne godi ni jednim vlastima, počev od onih za čije vladavine se desila, pa do današnje, u svojoj osnovi sadrži ekološki karakter i predstavlja prvu takve vrste, ne samo na ovom prostoru, a njen intenzitet do danas nije ponovljen.