Prva i poslednja stanica

Kada se prođe Kula, onda i Crvenka; napusti glavni drum i krene nekud, pređe pokretni most iznad starog Bačkog kanala, koji odavno nije pokretan; prati pruga koja odavno nije pruga jer voz njome nije prošao još od onda kada su u revolucionarnom zanosu oslobodioci oslobodili ovaj kraj od železnice; eto ti Kruščića. Produžava se dalje do okuke sa koje se nekada mogao videti lepo uređen voćnjak sa kojeg se pruža pogled na železnički most koji, zapušten i ostavljen, uzvraća istom merom – ponekad na mesečini i suvomrazici zavija kao vuk, dozivajući vremena zauvek pretvorena u silver žilete. Tako se stiže do centra koji je nekada krasio parkić, sleva ostaje mesto gde je nekada bio mlin. Nedaleko odatle skreće se desno kod mesta gde se nekada vršio otkup stoke, pa se produžava pored nekadašnje kudeljare, da bi se napokon stigno do zadnje stanice.
Nema dalje, može samo unutra ili nazad.
A tamo, mora biti baš u nekadašnjoj železničkoj stanici, jer stanice su po Bačkoj vazda bile raskošne i lepe, smestila se kuća kao iz bajke. Ocrtana, onako kako priliči veštim soboslikarima (ne molerima, molim!), isto tako do sklada u neskladu (čini mi se da nema dve iste stolice) uređenog enterijera, sa bubnjarom kako priliči (i uz najbolju volju ne mogu da zamislim radijatore ili klimu), jeste čarda Njena noga.
U čardi veseli zemljaci, što ispijaju pivo (iz flaše, nego kako) kada u čardi nema drugih gostiju, prave društvo kelneru Skubi, pričaju i prepričavaju priče. A ovde su sve priče: godine se pamte po tome kada ih je posetio ovaj ili onaj, kada je ulovio ovo ili ono, makar i samo uživao u specijalitetima domaćina, gazde, vlasnika, kako hoćete, Zdravka Šćepanovića.
Zdravko je čovek kakvog treba tražiti, pa samo ako ste neverovatno srećni i – naći ga. Pre svega on je glumac. Glumac amater, što i danas po sećanju prebire šezdesete godine kada je „ono naše amatersko gledalište bilo bolje od onog plaćenog, kada smo mi (amateri) a ne oni (profesionalci) dovodili svetske, isto tako amatere, što se danas izučavaju u svim istorijama teatra, a u Kruščiću, i zvanično, bili najbolji od najboljih“.
Potom, što je potpuno logično i za očekivanje, Zdravko je pesnik. Pesnik koji je pevao o svojoj ljubavi, pa spevao mnoge pesme što je spakovao u nekoliko knjiga kojima bi se i stariji ponosili.
Potom, jer od pesništva i knjiga se ne živi, Zdravko u Zemunu ima štand. „Najveća pokretna knjižara na svetu“ .
Na kraju, pošto lutajućem duhu nikada nije dosta, Zdravko je rešio da ozvaniči i svoju (ko zna koju po redu) strast: kuvanje. „Ama, znao sam ja sve, ali falilo mi je ono formalno: blanširanje, paniranje, poširanje, pa sam u Narodnom univerzitetu Božidar Adžija izučio za kuvara i dobio papir.“
Ima li sada sve ovo nekakve veze jedno s drugim: Kako da ne. Zdravko je čardu nazvao „Njena noga“ po svojoj pesmi koju je uramio i, što se i očekuje, izložio pogledima svakog posetioca čarde. Potom, priredio je knjigu „Miris riblje čorbe“ u kojoj je sakupio mnoge više ili manje poznate, neke i nepoznate, recepte za riblju čorbu. Za ovaj „kuvar dobrih misli“ tekstove su mu podarili Boda Marković, Mija Alas, Zvonko Bogdan, Luis, Petar Lazić… Iskoristio je priliku i da napiše pravi omaž Kruščiću, čardi, njenim gostima.
To nije sve: sa zadovoljstvom će da zavrne rukave i pripremi šarana, na način kako niko to ne radi, da se jede kašikom! A baš tako i jeste. Riba se raspori, očisti, prepolovi, pa sve sa krljuštima i raznim mirođijama ispeče dok meso ne postane snežno belo, mekano i mirisno da samo još kašiku traži.
A sve, uvek sveže, jer se iza šanka nalaze dva ogromna akvarijuma, u kojima plivaju šarani, somovi i štuke, pa valja samo ukazati na zver i ručati šarana kojega ste lično poznavali.
U ono vreme, kada onaj nekadašnji most zavija i huči, čarda se pretvara u nešto drugu: lovci, što su smešteni po okolnim kućama ovde ispijaju kafu ili vruću rakiju, pa kreću u osvit zore da sami sebi obezbede paprikaš.