Prve demonstracije u Beogradu

Glavni događaj te godine, a pokazaće se i narednih, dogodio se u centru Beograda, na samom Trgu Republike, kod popularnog „Konja“ – spomenika knezu Mihailu.

Ja, već uveliko s kompleksom u odnosu na starijeg brata. Brat, naime, sa svoje četiri godine životnog iskustva više, bio je baklja vodilja mlađem iskušeniku koji ga je gledao kao merilo vrednosti u svakom pogledu. Bilo je to normalno. Drugovi iz benda Kosta i Nenad imali su istu priču. Kostin rođeni atinski brat – i on, jednako, četiri godine stariji – iz grupe Lubog, kao i nešto dalji Nenadov brat Furda iz Elipsi (a obojica ovih starijih – bubnjari!) bili su im idoli. Jedina razlika bila je u rođačkoj i geografskoj razdaljini. Ja je svog em rođenog i jedinog em prisutnog brata imao tu pored sebe. Zašto je to bilo važno? Pa, zato što je taj njihov model, preko njega, bio tu na dnevnoj bazi: uz njega su sticali nove informacije i znanja pre svih, a o ekskluzivnosti svih vrsta da se ne govori. Bratovljevo društvo bilo je potpuna avangarda u praćenju zbivanja u svetu. A taj motor, biti u vezi sa svetom, bio je osnovni. On je bio motivacija za stvaranje sopstvenih stavova, kreiranje planova, osećaja zajedništva i iznad svega – uzvišenog smisla. Parola koja je postala poznata decenijama kasnije (na građanskim demonstracijama 1996. poznatim po buci stvarnoj zviždaljkama, šerpama i loncima), Beograd je svet!, nastala je zapravo mnogo ranije, te 1967.

Iako su mlađa braća starijoj, po pravilu, skoro uvek ili uglavnom bila na smetnji, bilo je prilika kada se Ja mogao prećutno infiltrirati, a ponekad i uz otvoreno odobrenje, u tu privilegovanu skupinu „pratilaca sveta“. tako je bilo i tog leta ’67.

Okidač za prvo beogradsko javno „neorganizovano“ okupljanje i protest protiv rata u Vijetnamu nije ni morao da postoji: ovaj rat je trajao već punih sedam godina (bez računanja prethodnog iz pedesetih) uz prisustvo pet stotina hiljada američkih vojnika na azijskom tlu direktno uključenih u „zemljane/zemaljske i vazdušne radove“. Sve je već jasno govorilo da su se SAD i njihovi koalicioni partneri iz Južnog Vijetnama i iz još nekih zemalja sa drugih kontinenata preračunali u uverenosti da će brzo i lako pobediti komunističke borce Severnog Vijetnama i njihove pomagače (od Kine i Rusije do drugih socijalističkih zemalja). Korišćenjem rasprskavajućih klaster i napalm bombi, Amerikanci su, pravdajući se da protiv sebe nemaju regularnu vojsku već čitav narod, besramno proširili žrtve rata na civilne, koje su se sada brojale milionima. Svi su videli da to besomučno ubijanje (čijih posledica nisu bili lišeni ni Amerikanci, naprotiv) mora prestati, jer ne donosi nikakav, pa samim tim ni željeni rezultat. Ali, još se nije znalo kako izaći iz vrelog lonca. Tzv. izlazna strategija, kao i u većini ratova, očajnički je tražila način kako da po njegovom okončanju svi učesnici ostanu i pobednici.

Jugoslavija je politički podržavala svaki oslobodilački pokret, a nekmoli oslobodilački rat, pa je to bio slučaj i sa Vijetnamom. Ali, za razliku od većine drugih komunističkih zemalja, pazila je da ne pređe granicu ni sa jedne strane svoje politike. Kao predvodnik Pokreta nesvrstavanja, trudila se i u praksi da to pokaže: gde god bi se sukobili direktni interesi SAD i Sovjetske Rusije, pa i Kine i njihovih satelita, pokušavala bi da vodi izbalansiranu politiku. To nije bilo lako i uglavnom je rezultat bio nezauzimanje ekstremnih stavova i izbegavanje otvorenog zauzimanja strane u sukobu. Jugoslavija se ponašala kao pomiritelj, mali sudija, zemlja – mudrica, dete koje ponekad stavi ruku na oči i pomišlja da je tada drugi ne vide… Ali, najzanimljivije od svega je što joj se to opraštalo i gledalo kroz prste: po svoj prilici velikim silama (koje su je mogle smožditi za tren, i politički i vojno) bila je potrebna takva jedna država pomoću koje su se mogli pravdati pojedini, iznenadni ili neočekivani politički potezi. Jugoslavija je postala zemlja – kvisko, nešto kao kec u rukavu. A tim kecom su ama baš svi bili zadovoljni. On je u dramaturškom pogledu delovao kao deus ex machina: kada god bi bio upotrebljen, nije mu se do kraja tražilo logično političko, etičko ili racionalno objašnjenje. Postao je neka vrsta formule kojoj se više nije ispitivao sastav. U tome se sadržavala neka čudnovata pravda: koliko je ova mala sila manipulisala velikom, toliko su i velike sile manipulisale njome. A sve zajedno – svima drugima. Dogod se ta ravnoteža održavala, niko se nije ni protivio, a kamoli bunio. bio je to jedan, uz preterivanje, politički kindergarten. Ali su od njega svi imali koristi.

Ja je bio uzbuđen. Već danima bratovljevo društvo, neki od njih iz kultne grupe The Best Nothing, neki iz čuvenih Zlatnih dečaka, treći tzv. napredni samostalci, svi zajedno spremali su neku vrstu scenskog nastupa na otvorenom… Pripreme je pomno pratio sa strane, gutao svaki detalj, ali koliko god se unosio – nije uspevao da vidi kako bi to sve trebalo da ispadne, a kamoli kako će izgledati. Svaki detalj je razumeo, ali celinu nije. O posledicama se tek nije usuđivao da razmišlja. A zapravo nije razumeo da svi ti ljudi spremaju veći broj različitih događanja i odvojenih nastupa. Činilo se kao da, iako po dogovoru, bez dogovora svako želi samo da ispolji svoju ličnost na svoj način.

Tako je Ja dobio mesto, uz dozvolu, da se jednog julskog prepodneva s desetak bratovljevih drugarica i drugova nađe u centru centra Beograda, na Trgu Republike, sedeći na samim kaskadama (zapravo stepenicama) spomenika knezu Mihailu, mestu koje su svi zvali Kod konja. Većina ih je imala muzičke instrumente, od gitara, ksilofona, do daira i violina. Drugi su imali dobru volju, pa su sa muzičarima pevali protestne pesme Donovana, Boba Dilana, DŽoan Baez. NJegov rat je imao kutije sa kredama u boji i na trotoaru ispred spomenika ispisivao šarene parole tipa „Od trenutka kada ja ovo pišem do trenutka kada ti ovo čitaš u Vijetnamu je ubijeno (toliko i toliko) dece.“

Događaj je bio potpuno nesvakidašnji: prolaznici su bili zbunjeni. Većina bi se zaustavljala da pročita gomilu ispisanih parola ili da pažljivije odsluša šta je ta buka oko njih. Neko bi odmahnuo rukom i prošao, neko tražio više mesto s kojeg bi bolje video događaj, jer je gužva bila sve veća i osim iz „prvih redova“ više se celina nije mogla sagledati. Kada bi shvatili o čemu je reč, niko nije ostajao ravnodušan, bilo da je čin odobravao ili osporavao. Svako je imao potrebu da nekome do sebe, ili odlazeći – samome sebi, nešto kaže.

Posle puna dva sata muzike, poruka i izloženosti (jer to je možda bilo najbliže ime za događaj), svi su se povukli s Trga.

Sutradan u isto vreme akteri protesta bili su na istom mestu. I opet ista koreografija. Trećeg dana već je bilo dosta sveta koji je pod Konjem čekao „samoizlagače“. Sada su tu bili novinari i foto-reporteri. Pronicljivi su se popeli na krovove obližnjih zgrada i odatle pravili snimke izvođača i publike.

Ovo izlaganje ideja na javnom mestu dobilo je eho u sve većem broju okupljenih koji su počeli da brišu granicu između improvizovane bine i gledališta. Stiglo je i više instrumenata i poruka. Događaj je već dobio svoje mesto u medijima, sa uglavnom blagonaklonim stavom. Proboj ka javnosti napravio je omladinski magazin Susret koji je na svojoj celoj zadnjoj strani prvi, čak i pre dnevnih novina, objavio fotografiju ovih prestoničkih bundžija.

I taman kada su nosioci ideje pomislili da ih država podržava, pojavila su se tzv, službena lica u civilu, koja su im objasnila da se takvim ponašanjem remeti javni red i mir te da moraju da napuste javnu površinu. Ali, bundžije se nisu lako dale: odupirali su se odlasku tražeći dodatna objašnjenja. Okupljeni svet je držao stranu mladima. Videlo se da se predstavnici vlasti ne snalaze baš dobro u novonastaloj situaciji. NJihovo premišljanje rešili su uniformisani predstavnici vlasti. Iz nekoliko prispelih policijskih marica, doduše bez uključenih sirena, izašao je pozamašan broj službenih lica s vidljivim obeležjima i ogradio izvođače od publike. Policajac sa više šarenih oznaka na svojoj uniformi tražio je da se neko od okupljenih izjasni kao vođa ili predstavnik svih. Društvo je izabralo među njima najtalentovanijeg muzičara. Tako je N. bio taj kome je oficir objasnio članove zakona koje krši ova vrsta okupljanja to jest koji ga ne dozvoljavaju. Ali, isto tako mu je odmah saopštio da to sve može da se objavi „na slobodnim zelenim površinama“.

Tako se oformila pokretna protestna procesija koja je pored Narodnog muzeja „osvojila“ koridor i hodajući Čika LJubinom ulicom, a potom u nastavku i glavnim korzoom grada – Knez Mihailovom ulicom, nastavila da „protivzakonito“ svira i peva sve do Kalemegdanskog parka. Zaustavila se duboko u njemu, na travnatom uzvišenju između platoa kod spomenika Beogradskom pobedniku i Česme Mehmed-paše Sokolovića. Cilj je bio ispunjen i ovde se sada moglo izležavati na suncu. Tako je o istom trošku i Sunce bilo osvojeno,.

Zanimljivo je, razmišljao je naknadno Ja, da je ovaj događaj ostao u senci mnogih kasnijih (sličnih), s pravom ili ne. Možda ipak ne. Jer, ovo je bilo u Jugoslaviji prvo javno, jasno i grupno istupanje novih generacija koje su bile proizvod mira, a protiv nečega. Tu činjenicu nije mogla da ospori čak ni sledeća – burna 1968. – godina masovnih demonstracija u Americi, Zapadnoj Evropi i u Beogradu. Ali i na Kosovu, no tamo iz potpuno drugih razloga.

Možda, mislio je Ja nadalje, zato što se vreme ovog javnog presedana preklopilo sa ostavkom Koče Popovića sa mesta potpredsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Taj događaj je bio sigurno mnogo važniji od nekakvog majušnog iskazivanja javnog stava mladih ljudi (no ipak, demonstriranja tog stava). Ali, i ta je ostavka „kao događaj“ prošla nekako jednako tiho. Kao da je postojala neka suštinska ili makar intimna veza između ova dva događaja.

Uostalom, ne bi bilo prvi put u istoriji da se važne i prelomne odluke donose koristeći se malim događajima kao povodima. Da li će se to kasnije nazivati šahovskim potezima ili povlačenjem oroza, svejedno je.

Izdanje Geopoetike

Roman Hronika sumnje Vladislava Bajca (Geopoetika, Beograd 2016) predstavlja svojevrsno literarno-dokumentarističko svedočenje o čudesnoj stvarnosti druge Jugoslavije, zemlje u kojoj su se istovremeno naslućivale velike mogućnosti i osećala pretnja neodrživosti i raspada, što se na kraju i desilo. U takvoj zemlji rođena je i stasala generacija koja danas polako sabira bilanse svojih života. Vladislav Bajac je pripadnik te generacije. Kroz priču o svom sazrevanju autor govori o dinamičnim socijalnim političkim i kulturnim događanjima šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, viđenih očima onoga ko je video i iskusio što se na kraju desilo: kako je ta zemlja nestala i u kakvoj stvarnosti danas živimo. U dogovoru sa autorom Danas donosi odlomak iz knjige Hronika sumnje o prvim demonstracijama u Beogradu protiv rata u Vijetnamu u leto 1967. Izbor i oprema teksta redakcijski.