Prvi april u julu

Niko se dosad nije setio da u tom prvoaprilskom nadahnuću objavi naslov: „Toma Nikolić u Briselu“. Ubuduće i neće, jer je 2. jula, na „mrtvoozbiljan“ datum, takoreći međunarodni dan zbilje, to već štampano. Bez apri-li-li-li. Jedan što je pročitao naslov i tekst o neočekivanom susretu Nikolića i evropskog komesara Olija Rena, očekivano je upitao: „Je l’ mislimo na istog Nikolića?“ Niko nije upitao: „Je l’ mislimo na istog Rena?“ Sumnjivo je, pak, što ama baš nikom nije palo na pamet da je prvi april.

„Kobnog“ dana obznanjeno je i da SPS pod monitoringom nekakvog tima za etički nadzor (bolji od video nadzora) čeka na ulazak u Socijalističku internacionalu, gde je prijem sličan kao u infektivnu kliniku. I tamo, izgleda, na ulaznim vratima visi natpis: „Molimo pacijente koji sumnjaju da su oboleli od meksičkog gripa da ne ulaze u čekaonicu već da se jave na spoljni šalter“. SPS se na taj spoljni šalter javlja već godinama, osoblje u zgradi Internacionale stavlja maske čim vide Dačića i Mrkonjića kako se parkiraju, zato što je SPS, uključujući i tadašnju nuspojavu danas poznatiju kao „Toma iz Brisela“, u znatnom periodu svog bivstvovanja imao program koji je naknadno prepisala Svetska zdravstvena organizacija u preporukama za preventivu od „fasovanja“ svinjske influence. Nema ljubljenja, nema grljenja, nema rukovanja, nema javnih skupova… Samo njega ima. Dakle, svinjskog gripa.

Usledio je period „samo njega nema“, kada je svaka kampanja tzv. demokratskih & proevropskih snaga bila zasnovana na tezi da će pobeda one druge strane značiti „povratak u devedesete“, znalo se „ko je jedini prihvatljiv za Evropu“, dok jednog dana Božidar Đelić levom rukom nije potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a nedugo zatim Dragan Marković Palma došao do „nobelovskog“ otkrića – da se patriotizam ne sipa u traktore. Već se u traktore sipa SSP. Boris Tadić je došao do paralelne spoznaje. Da se u traktore ne sipa samo SSP, nego traktor, bez etičkog nadzora, može da ide jedino ako se u rezervoar dolije i tri litra SPS.

Kako se u Srbiji odvajkada zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, „Tomi iz Brisela“ je dosadilo da posle svakih izbora radi ono drugo, pa je u svoj rezervoar dosuo pogonsku recepturu kakvu ne bi sastavio ni druid Panoramiks iz stripa „Asteriks i Obeliks“. Dačić, koji je u životu bio za sve sporazume koje je potpisala srpska levica, a posebno Jugoslovenska, ispostavilo se, nije uopšte gadljiv na potpise levom rukom, iako je iznikao iz perioda slavne historije Srbije crtane „ko levom nogom“, i sada možemo biti spokojni glede evropske budućnosti i demokratije. Srbija se nikada više neće vratiti u devedesete. Molićemo svevišnjeg jedino da nas ni slučajno ne vraća u dvehiljadite. Prvu deceniju.

Ali, ne treba baš u svemu tražiti d(l)ačića u jajetu – demokratija u džungli jeste uređenje u kome, recimo, tri mediokriteta mogu da nadglasaju dva genijalca, u kome četiri nepismena mogu da upropaste tri pismena, u kome osam „Zvezda Granda“ može da nadsvira sedam Betovena i Šopena. Što reče lični portparol Slobodana Miloševića, stanoviti Ivica Dačić, na kraju konferencije za štampu u poslednjim danima septembra 2000. godine, sumračnom periodu za SPS, kada su hitali ka đubrištu istorije, nikako ka „povijesnom šoping-molu“: „Hvala vam što nemate pitanja“. Mislio je, valjda, na pitanje: „Zar smo se za ovo borili?“

Poljski disident Adam Mihnjik je suočavanje sa autoritarnom prošlošću, posebno lustraciju, upoređivao s udarom granate u septičku jamu – nekoga će zakačiti šrapnel, ali svi će biti uprljani od glave do pete. U Srbiji je lustraciona granata pogodila fabriku deterdženta – malobrojne je zakačila, većinu je oprala. E sad, ako je tumačiti misao Deng Sjaopinga, naknadno pripisivanu Zoranu Đinđiću, kako „nije bitno koje je boje mačka, bitno je da lovi miševe“, Ivica Dačić bi mogao proći kao idealna ilustracija kineskih mudrosti. Danas čak i u tradicionalno svemu i svačem oponentnom „Peščaniku“ možete čuti sagovornika koji će ga nazvati jednim od najboljih ministara policije svih vremena, mada onaj tim za etički nadzor Socijalističke internacionale, verovatno, neće interesovati godišnji izveštaj MUP Srbije, već, možda, citat s početka kraja (?) SPS, kada je na njihovom Četvrtom kongresu (17. februar 2000) tada svežeizabrani šef beogradskih socijalista dočekujući Miloševića na vratima Centra „Sava“ rekao: „Srbija je mala država sa velikim predsednikom“. Ili možda transkript sa Sedmog kongresa stranke, 3. decembra 2006, kada je Dačić, postavši drugi predsednik SPS u istoriji položio zakletvu: „Dajem reč da ću dužnost predsednika SPS pokušati da obavljam sledeći sve tekovine koje je ostavio Slobodan Milošević, ali ću se i truditi da svi građani shvate da smo mi na njihovoj strani“. To bi, uprošćeno, značilo ono što je definisao Zoran-Baki Anđelković po okončanju bombardovanja, usnimljen kako Srbima koji su beželi s Kosova saopštava novu stranačku doktrinu: „J… mi se za SPS. Važni ste mi vi“. Retko je ko od demokratskih davljenika, spremnih da se uhvate za svakakvu slamku, mario za ono što je primetio – (baš on) – Toma Nikolić, kada su ga novinari pitali da komentariše izlazak Zorana Lilića ispod tepiha: „Što je Lilić gori od Ivice Dačića? Šta mislite o imenovanju Dačića za ministra policije?“ – pitao je Nikolić i pogodio srž (našeg i sopstvenog) problema.

Jednoga dana, ako primetite da vam ulazak u Evropsku uniju čestita eks antievropsko lice zbog kog vam se čini da svuda kasnite desetak godina, nemojte se živcirati, budite srećni što živite u Srbiji. I proverite u kalendaru da nije prvi april, datum koji biva. Za razliku od šestog oktobra. Koji definitivno ne biva.