Prvi dan novog milenijuma

Zemljina kugla se okreće neumoljivo, zastrašujuće. Možemo li zamisliti čovečanstvo srećnijim u Novom milenijumu?

Čovekova čestica je razvijena u pepelu i ništavilu, ali on istrajava u predstavi o nadi dočekujući Novu godinu, novi vek.

Proroci, doktori i profesori, ne silaze sa TV ekrana.

Jedni vide prstima, drugi mogu da sagledaju sutrašnjicu kroz neprozirna tela; treći sudbinu sveta čitaju iz rasporeda zvezda. Svi ovi prekognicisti citiraju, komentarišu i proučavaju Nostradamusa.

NJegova proročanstva ništa dobro ne naziru u 21. stoleću. Naprotiv. Vidovnjaci se slažu da je Ajfelova kula prva na spisku terorista koji su pod vođstvom sila iz samog pakla. „Ništa nije neizbežnije od nemogućeg, treba uvek predvideti nepredviđeno“ upozoravao je Viktor Igo u „Jadnicima“. Na kraju krvavog teksta minulog stoleća Ajfelov toranj postavljen je kao uskličnik cele zapadne civilizacije.

Avaj! Kad je Kula Ajfelova bila mlada deva – svet je bio već toliko star da prema Troji nije dugovao čak ni istinu da li je postojala ili ne.

Pariz se menja iz dana u dan. I sve što se više menja ostaje sve više isti. U njemu su otvorena vrata „istini skrivenoj u srcu laži“. Svuda je borba pojedinca, svuda se traži smelost da se rizikuje život. Svi mi odasvud stigli u Pariz ne možemo da se otarasimo „svojih opsesija prošlošću i njenim privremenim istinama“.

Veliki italijanski pesnik Salvatore Kvazimodo po izlasku iz logora Aušvic, zapisao je: „Svako sam stoji na srcu zemlje proboden sunčevim zracima“. Pariz je to srce zemlje, a svi mi probodeni smo zracima nacionalne paranoje.

U novogodišnjoj noći veliki je spektakl ispred Bobura (Beau bourque) Akrobate vise, prevrću se, visoko, u vazduhu iznad ogromnog zdanja Pompidovog Centra kulture.

Sa balkona u ulici Sveti Martin ispred koje se spektakl odvija moja su deca Milica i Miloš sa mnom. I bračni par Tunišana i njihov sinčić, i mlada studentkinja književnosti na Sorboni tetka ovog dečaka. Mi posmatramo Brod ludaka sa katarkama i konopcima.

Skoro da možemo dohvatiti akrobate dok se uvijaju na trapezima i provlače kroz obruče. Sa njihovih tankih providnih kombinezona cede se kapi hladne zimske kiše.

U svakoj kapi prisutna je zvezdica u liku zmijaste hidre koja umire. Dole ispred Jugoslovenskog kulturnog centra (JKC) nesaglediva masa sveta pljeska, kliče, pozdravlja akrobate ljubavlju i kad je prevara sastavni deo nje. Beau bourque (Lepi breg) reflektori su podigli u grane od oblaka i sa njim“lelujav kao suncokret“ visoki zvonik nekadašnje katedrale Sveti Žask. U Parizu ove noći niko nije toliko star da ne dočeka prvi dan Novog milenijuma. U sobi je upaljen televizor.

Mali Tunišanin menja kanale. Na svim kanalima je prenos spektakla nad spektaklima.

Ali i publicite (reklame) uklope se u prenos. Režiser je, uz akrobatsku vratolomiju, provukao reklamu koja traje nekoliko sekundi. Nakon venčanja i seksa u raskošnom krevetu, mladoženja posmatra svoju dragu dok piški.

Mlada piški poput muškarca, stojećki, raskrečena. Mladoženja u neverici, začuđen. I namah nasmejan. U magnovenju je shvatio u čemu je stvar.

LJudi veruju u beskonačni rast lekova, pomagala što oslobađaju napetosti. Otac dečaka isključio je ton na TV.

On je slikar, galerista, kolekcionar, trgovac umetničkim delima. NJega nervira klišetirani rečnik reportera pa kaže: „Kakva banalnost, isti slogani na svakoj TV ali i u mesarnici i u muzejima. Svi pojmovi se izgovaraju kao da su roba. Inteligencija i talenat su roba. Marks je roba. Deca su roba. Čovek nije čovek među ljudima već roba među robom. Pikaso je roba koja zvuči bolje nego što jeste.“ NJegova supruga je profesor francuske književnosti i obećala je da će me upoznati sa Jasminom Rezom, poreklom iz Tunisa, novom zvezdom savremenog francuskog romana. „Videćete, bićete očarani sa njom.“ Ja iznosim pred goste kolače i vino. I svakom od njih poklanjam čestitku, crtež koji je uradila kostimograf Božana Jovanović.

NJena sestra Jelena Jovanović-Žigon poklonila čitavu kolekciju JKC. Bračni par Tunišana upoznao je Jelenu i puna su im usta hvale za Super madame Hellene.

Na svetlu pariskih ulica noću čak i zvuci sijaju, to je neka nedužna lepota koja prelazi iz jednog u drugi oblik. Sa decom silazim u „naš deo Pariza“ na ulicu Rivoli, pa uz Senu od najstarijeg Novog mosta sve do mosta Mirabo.

Na mostovima ove noći je toliko sveta više nego što ima stanovnika jedna Danska. Pored Sene vazduh je čistiji i reskiji od vazduha na trgovima gde je kiselast i lepljiv kao u nekoj praonici prljavog veša.

Grupama mladih ljudi ništa ne smeta, oni jurcaju sa konzervama piva i flašama vina, i ruše sve pred sobom bežeći od policije. Je li suština nasilja u samom čoveku, je li njega plaši ono što se nalazi u njemu?

Kako mlad čovek da odvoji sebe od gomile? Kako ne biti sa ljudima koji su uvek u nevolji? Ja osećam da u duši moje dece nema više granice. Milica je proglašena za najlepšu učenicu Gimnazije Šarl Veličanstveni. To joj je udarilo u glavu. Ja u sebi ponavljam refren iz pesme Rene Šarla „Društvo učenice“: „Kćeri moja, kćeri, ja strepim“.

Na Mostu umetnosti protest Kurda. Crnpurasti muškarci i žene vatrenih očiju igraju u kolu. Raspletena kosa vijori na vetru a noge udaraju po drvenim kockama. Pište zurle, uz ritam velikog doboša udaraju srca. Žene u crnom u rukama drže fotografije ubijenih sinova i muževa.

Pesnice nekome prete.

Ovi ljudi hitaju prema svojoj sudbini da je stignu. Oni veruju da je njihova sudbina da menjaju sudbinu. Nailazi poveća grupa opatica. Sve su umotane u šalove i sa podignutim belim velikim okrovatnicima kao serafimskim krilima. Je li hrišćanstvo u tome da se one stide tela i seksualnosti? Opatice prolaze zbijene jedna uz drugu zaobilazeći Kurde. U Parizu postoji nešto više od bezrešnosti, a to je telu ne oduzimati smisao.

Ne volim ljude koji pričaju viceve, i još više ih ne podnosim kad se sami smeju pošto ispričaju. Ti ljudi imaju neku manijačnu sposobnost da pamte viceve i nezaustavljivu potrebu da ih ispričaju bilo kome. Čovek koga bi najmanje želeo da sretnem noćas je psihijatar iz Beograda.

On je pre nekoliko dana banuo u JKC i odmah počeo da se žali kako je putovao od Beograda do Pariza 32 časa. U prepunom autobusu. Ali prvo što je učinio došao je u Centar.

Nakon desetak minuta počeo je: „Dragi moji, moram da vam ispričam jedan vic.“ U rulji prolaznika Milica je ugledala: „Bežimo. Eno onog smarača!“ Čovek ne može da pobegne od ovakvih titularnih korrigana suvišnih u inače represivnom svetu.

Prvi dan u novom milenijumu je nalik na svaki drugi. Siv, ravnodušan, stišan u svetlu neugašenih, suvišnih, jutarnjih sijalica, ali bez noćašnje snage kad je mladost gušila u sebi i oko sebe predrasude. „Ah! Kako je život svakidašnji“ pevao je pesnik Žil Laforg umrevši u dvadeset i osmoj.

U ulici Rambito nalazi se kafana „1900“. U njoj proslava stogodišnjice tek je počela. Sala ukrašena i nakinđurena kičom iz belle epoque i crtežima nadrealista koji su se okupljali u njoj zajedno sa pilićarima i kočijašima.

Moć novca i profit nikad nije prikrivao svoj rušilački karakter.

Nikakve okolnosti nisu se poklopile, ni rasklopile, da već viđeno ne izvrće um i ne gura glavu u peć potrošačke psihologije. Čovek se oduvek pita: Ko je? – Onaj ko je bio. – Ko je bio? – Onaj ko je. Nije li to uvek vraćanje istog. Nije li to silno vreme u kom jesmo a nema nas.

U „1900“ za stolom, na balkonu nekadašnji fudbaleri francuskog prvoligaša Anže iz grada čije ime nosi. Sa njima je Milan Damjanović – Gica iz najslavnijih dana, capitaine Damža. Nekoliko puta vozili su klupski drugovi svog kapetana na aerodrom i vraćali ga, i nastavljali da banče. I ja sa njima. To je generacija koja je na izlasku iz šeste decenije. Srednje godine su doba kad se vozi biciklom unazad.

Sena je narasla, preplavila šetališta na kejovima i isterala klošare ispod mostova. Oni spavaju na ulici, ispred zaključanih ulaza, zgureni u kartonske kutije i pokriveni plastičnim kesama i prljavim ritama. Policija skuplja klošare, baca ih u zatvorena vozila i odvozi. Bilo gde da ih skloni oni će se vratiti. Pariz nije Pariz bez klošara.

Prvi dan 21. veka učinio je platane bez lišća lepim. Turisti sede na klupama. Travnjak se puši od noćašnjeg pljuska. Mali Kinez sa Tajvana peva, uveseljava devojke iz sibirskog grada Sirguta. Ruske djevuške uleću u Centar.

Plave, prozirne, vitke. Spartanke Sibira. One su obišle sve znamenitosti ulice Sveti Maretin. Posetile Brankusijev muzej, kuću u kojoj se rodio, živeo i obesio pesnik Žerar de Nerval, Molijerevo pozorište, zgradu iz 17. stoleća koja se renovira. Djevuške su gosti Centra. Prozori su širom otvoreni.

Koncert kao da je na ulici. Prolaznici su zastali, utišali se. Slušaju glasove koji imaju ivice od srebra. LJudi nalaze u muzici nešto kao da su to već slušali u nekom drugom svetu. Muzika se i nalazi na način kako slonovi uče svoje mlade gde je voda i ako je udaljena hiljadama kilometara.

LJuba Popović doveo je u Centar Dušana Makavejeva. Režiser posmatra ispod oka, vidno ostario, povijen, sagnut vreba trenutak da napadne, kao da je na to dugo čekao, pa kaže: „Ti kao Nedić u svoje vreme pod nemačkom okupacijom organizuješ nedeljno po nekoliko priredbi. Što više muzike koja izluđuje, pa izložbi slikara koji su našli nekog da plati put do Pariza, i bezbroj književnih večeri. Praviš idiličnu sliku o današnjoj Srbiji.“

Ja kažem da nije lako pronaći šta je od vrednosti u nama; lucidnost, originalnost i stil a da to bude vrednost za ceo ostali svet.

Po meni slikar Dragan Mojović poseduje te vrednosti i on je prvi umetnik koga sam doveo u JKC. Čuvena madame Bruno videvši njegove slike pozvala ga je da boravi i izlaže u Citiju. A pred LJubom i Vladom Veličkovićem je rekla: „Jeste li vi svesni kakvog velikog umetnika imate?“

Jedna od mojih želja je da nađemo salu u kojoj će se tvoji filmovi puštati, kažem Makavejevu. Za to je potrebna i tvoja saglasnost. Makavejev baš želi da isprovocira: „Nisam ja došao kod tebe da budem kooperativan. A što tražiš moj pristanak da se prikazuju moji filmovi – nemaš ga.“

Ja kažem da dva velika slikara Edo Murtić i Jože Ciuha kao jugonostalgičari nikako da prebole raspad zajedničke nam države i da oni žele da izlažu u JKC. Ciuha predlaže da on, Makavejev, njegov prijatelj, otvori izložbu.

Makavejev kaže da je „staro prijateljstvo najbolje ogledalo“ i da u njemu nema ni gram emotivne uzdržanosti prema Mrurtiću i Ciuhi.

LJuba je uspeo da preokrene razgovor i potisne moguću frakturu. On priča da je vlasnik kavane „Bila jednom jedna Jugoslavija“ obećao da će dovesti legendu jugoslovenskog fudbala Dragoslava Šekularca.

I doveo ga je. Svetla su jače bljesnula, tresla se sala, igralo se kolo. Šekularac se pojavio, a publika dočekala ga je skičanjem i mumlanjem oponašajući majmune.

Kada se skičanje i mumlanje stišalo nekadašnji as je rekao: „Ja sam mislio da sam došao u Evropu, a ispade da sam se obreo u zoološkom vrtu.“ I kaže: „Samo ime. Golo ime. I nekoliko veličanstvenih Titovih umeća nalik na Šekularčeve fudbalske driblinge.“

Odlomak iz memoarske knjige