Prvi krug izbora: U ime oca i sina 1Foto: Fonet

Dolaze nam „martovske ide“ – svetkovine u čast boga Marsa koji se u politici Srbije ukazuje u vidu silovite izborne kampanje. Da bi ta božja sila bila mračnija i zagonetnija pre nje odigrana je sretenjski drama između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Cilj drame je da pokaže umeće kojim Vučić pacifikuje političke očeve. Isto kako je stavio u službu svog rejtinga Vojislava Šešelja, ne zna se tačno u kom trenutku, mada je postalo očigledno po Šešeljevom oslobađanju iz Haga, tako je i posle višednevnog natezanja, opet ne zna se tačno u kom trenutku, ubio svaki Nikolićev politički trzaj da se bori za drugi mandat. I sve to sa emocijom na ivici suza pred aplauzima Glavnog odbora naprednjacima, kojima bi na jednoglasnosti mogli da pozavide članovi Politbiroa iz vremena Leonida Brežnjeva.

Sem Šešelja i Nikolića, u službu Vučićevog rejtinga stavili su se i svi koalicioni partneri sa liste SNS. U nadi da će izbeći vanredne parlamentarne izbore i u još većoj nadi da će posle predsedničkih izbora biti nagrađeni. Jedna grupacija vidiljivo očekuje i da će biti vrednovane njene posebne zasluge – Ivica Dačić, Dragan Marković Palma i, zamislimo, biznismen nedavno oslobođen krivičnog postupka Bogoljub Karić.

Cela postavka je već proračunata – u aprilu, nakon što se kampanjski bog Mars izduva kroz tabloide i tabloidne televizije – dan posle prvog predsedničkog kruga, Vučić će biti predsednik Srbije.

Pa, da li će? Sve gore navedeno je iz ugla gledanja kreatora Vučićevog marketinga. Onih kojih sami smišljaju i izazivaju krize jer imaju već pripremljene odgovore. Onih koji snimaju više verzija kraja predizbornih spotova kao marketinški blef i koji imaju unapred smišljeni plan prljavog diskreditovanja političkih protivnika, koristeći sva pravila obaveštajnog rata. I svakodnevno pišu poruka na Vučićevim pres konferencijama, projektovane za glavu većinskog, gladnog boljeg života i nezadovoljnog, od establišmenta marginalizovanog i ponižavanog birača Srbije. Poruka uvezanih sa aktivnostima njihovih kompanija u okolnim državama, gde takođe opslužuju klijente na vlasti. Sve oni to mogu, jer im je to posao, i jer im finansijski odgovara svaka promena moći u Vučićevu korist. I Vučić im je poverovao i odrekao se političke igre na sigurno i Nikolića kao kandidata za drugi mandat i sad igra na sve ili ništa.

Njegov marketinški štab koji proizvodi krize za njega potrebi – uspeo je da stvori sliku da kriza postoji jedino u opoziciji. Da je Vučić sigurni pobednik i da će dan posle prvog kruga izgledati tako što će mu stizati čestitke na ubedljivoj pobedi iz Brisela, Zagreba, Vašingtona, Berlina i naravno Moskve. Da opozicija podeljena na dva favorita Vuka Jeremića i Sašu Jankovića može samo da podvije rep, i da se pridruži tom čestitanju.

Krizu međutim, mogu da proizvedu i drugi – kako konsultati za politički marketing iz suprotnog tabora, tako i međunarodni faktor, ali i nepredvidljive političke okolnosti. Vučić se potrudio da se dobro obezbedi – vodio je dva puta Nikolića na pregovore u Brisel kako bi pokazao sa čim i sa kim sve on mora da se nosi u projektu evropeizacije Srbije. Sa Moskvom smatra da nema problem – Kremlj radi samo sa vlašću, to je suverenistička ruska doktrina, a vlast je on. Prispeće ruskih vojnih aviona možda će biti glavni događaj u Vučićevoj kampanji.

I šta onda mogu da učine Jeremić i Janković? Mogu da izbore drugi krug. Nema tu posebne naivnosti – na krizu kao politički brend uzvraća se sličnim brendom, ali sa realnijim utemeljenjem. Uzurpacija vlasti i institucija od strane najužeg Vučićevog okruženja je ta realnost i zlatni majdan za opozicionu kampanju. Kao što su taj majdan i ona plovina glasačkog tela koja ne izlazi na izbore ubeđena da su svi kandidati loši. Nezadovoljstvo nije ništa manja prednost za opoziciju, nego što je to težnja ka sigurnosti i kontinuitetu na koji igra Vučić. Da bi se pokrio što širi spektar glasača Jeremić i Janković su idealni kandidati. Prvo, ni jedan deluje da je alav na vlast. Drugo, gađaju različito opredeljene delove birčakog tela. Sasvim je sigurno da bi, kada bi se pojavili zajedno, taj potencijal protiv Vučića bio umanjen. Svo zagovaranje na jednom kandidatu je kontraproduktivno – Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, kao i Saša Radulović time otkrivaju slabost svoje pozicije, a ne nameru da oslabe Vučića.

Treće, teško ih je zamisliti da se međusobno napadaju u kampanji na način koji bi jedan od drugih oteli glasove. Jeremić cilja patriotske birače, razočarane naprednjake, pristalice DSS, građane koji nisu prozapadno orijentisani, ali nisu ni protiv. Janković pak preuzima ono što se zove građanskom Srbijom i čemu se nikada ne daje veliki udeo podrške, ali to ne znači da on taj potencijal on ne može da digne do krajnjih granica. Osim toga, ko je presudno uticao da Tadić izgubi 2012? U tom smislu, Jeremiću i Jankoviću ne šteti ni ako Boško Obradović ostane pri kandidaturi – lider Dveri uzima pre svega umerenije radikalske glasove i više šteti Vojislavu Šešelju, nego ostalima. A i sam Šešelj čija trka protiv Vučića ne može biti ni iskrena, samim tim ni dovoljno kampanjski jaka, takođe će pre oduzeti glasove kandidatu SNS, nego Jeremiću.

Šanse Jeremiću i Jankoviću da izbore drugi krug su veće i samim tim što su njihove platforme postavljene nadstranački. Ma koliko im vlast ih vlast i provladini analitičari povezivali sa nekadašnim DOS-om i kitila perjem čelnika petooktobarskih stranaka – ta veza ne deluje uverljivo, kao što bi delovala da su sada osnovali svoje nove partije.

Za Jeremića radi i njegova odranije poznata hiperaktivnost – kao što je u vreme dok je bio šef diplomatije obigravao svetske prestonice, tako se čini da će on sada da obiđe svaku varošicu u Srbiji jedno pet puta. I da ga pritom ne mrzi da američke govorničke trikove i veštine primenjuje na publiku koja ga tamo čeka. Sa druge strane, jasno je da Janković računa na glasove nacionalnih manjina – što se vidi i iz njegove pojačane kampanje u Vojvodini, ali i nastojanja da daje umerene geopolitičke izjave.

Konačno, nešto će u svojoj svesti morati da prelome i birači. Ta tačka preloma je faktor koji svake, pa i izbore sa Vučićem, čini neizvesnim. Možda se ona najbolje može opipati kada Jankovićeve pristalice pozivaju na oslobađanje od straha od diktature ili na barometar psihološke normalnosti – što su sve motivi koje je DOS upotrebljavao protiv Slobodana Miloševića. Ali, najdublji strah kod građana Srbije nije politički ni psihološki, već egzistencijalni – od čega će živeti i kako. A da li misle da će im taj strah biti dublji ili blaži sa Vučićem, na njima je da odluče.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari