Prvi predsednik EU u januaru 2009?

Da se u srcu Evropske unije čvrsto polazi od toga da će ratifikacija „Lisabonskog ugovora“ uspeti najbolje svedoči i u Danasu preneta vest iz glasila EU – Euobserver, kako su države EU započele „preliminarne razgovore o nekim političkim aspektima Lisabonskog ugovora: kancelariji predsednika Unije, obliku diplomatske službe i načinu podele nadležnosti…“ Dalje se u ovoj vrlo interesantnoj EUOBSERVER-vesti kaže kako su ambasadori zemalja EU prošle nedelje razgovarali i o „mogućoj plati, privilegijama i osoblju budućeg predsednika EU“. Strogo uzevši, međutim, još uvek se ne zna hoće li uopšte biti takve funkcije, a ako je i bude, ona se ne zove baš tako, nego se, de facto, radi o funkciji predsednika Evropskog saveta koji okuplja šefove država ili vlada zemalja-članica EU. Ova je funkcija, u stvari, samo u grubim crtama opisana u „Lisabonskom ugovoru“, pa su otuda i neophodni „politički dogovori“, kako izveštava EUOBSERVER. Po onome što je dosad procurilo u javnost, dogovoreno je da prvi predsednik Evropskog saveta ima sličan, protokolarni i materijalni status kao i predsednik Komisije EU, što podrazumeva i „platu od 270.000 evra, automobil s vozačem, kuću i osoblje od oko 20 pripadnika“…
Iako još uvek nije jasno hoće li prvi predsednik Evropskog saveta s dvoipogodišnjim mandatom uopšte stupiti na dužnost 1. januara naredne godine, i hoće li biti samo „ikebana“ ili nešto mnogo, mnogo više, trka za ovu atraktivnu i dobro plaćenu poziciju je u punom jeku. Upravo o tome je nedavno pisao nemački nedeljnik Cajt. Po tom izvoru, u trci su i dalje, ali s nejednakim šansama, aktuelni predsednik vlade Luksemburga Žan-Klod Junker, bivši britanski premijer Toni Bler, irski premijer u ostavci Berti Ahern, bivši belgijski premijer Gaj Verhofstad, i bivši austrijski kancelar Volfgang Šisel. Jedino sigurno, prognozirao je Cajt u broju od 20. marta 2008, o ovom kadrovskom rešenju razgovaraće se u paketu, što ne znači drugo nego da će biti ispoštovana „kadrovska ukrštenica“ u EU, u kombinaciji „prvog predsednika EU“, budućeg opunomoćenika-komesara EU za spoljnu politiku i budućeg predsednika Komisije EU. Uzgred, u Briselu se šuška kako Barozo čini sve da produži svoj mandat, ali da to nije sasvim izvesno…
Ako je verovati Cajtu, najozbiljniji kandidati za budućeg predsednika EU su Toni Bler i Žan-Klod Junker. Ostala trojica – uz dužno poštovanje – nisu im ni do kolena. Šisela bije glas da je ozbiljan političar, a Austriju da je postala prosperitetna članica EU, ali iza njegove kandidature ne stoje čak ni Nemci, jer su dušom i srcem iza Junkera. Junker je, inače, poliglota, pa govori kako mu se ćefne i kako ceni podesnim u odgovarajućoj prilici, što mu se oduvek oštro zameralo u Parizu, gde bi ga najradije slušali samo na francuskom. Ali, ne samo zbog toga Junker nije francuski poželjni kandidat za „prvog predsednika EU“, nego je to Toni Bler. I Ahern uživa u Evropi ugled, iako je u zemlji optužen za umešanost u neke afere, pa, ipak, teško ga je zamisliti na čelu EU – 1. januara 2009. Isto kao i Verhofstada, kome se u nekim zemljama EU zamera veliko zalaganje za „federalnu Evropu“, o čemu je Verhofstad objavio „Manifest“, nakon propasti „Evropskog ustava“ na referendumima u Francuskoj i Holandiji.
Ali, to nije toliko važno, koliko je bitno uočiti da se u priči o ovoj funkciji radi o prvoj „super poziciji“ unutar EU, jer će „predsednička služba biti najmoćnije radno mesto koje je ikada postojalo u istoriji EU“, kako to s pravom ocnjuje i Cajt. Uzgred, dok je u propalom „Evropskom ustavu“ bila predviđena vrlo moćna pozicija „ministra inostranih poslova“, u „Lisabonskom ugovoru“ ova je pozicija prilično očerupana, pa će budući predsednik tela koje okuplja šefove država ili vlada zemalja članica EU, ma kako se zvalo, morati ne samo da određuje dnevni red političkih dešavanja u EU nego će, vrlo verovatno, i reprezentovati EU u svetu. A, o tome ko će biti „prvi predsednik EU“ odlučiće se „iza kulisa“ i biće neizvesno do uoči izbora. Pomenuti Bler i Junker zasad su samo favoriti Pariza i Berlina i ništa više, ali ni manje. Nije, naime, više nikakva tajna, za mesto prvog predsednika EU, francuskog predsednika Sarokozija protežira bivši britanski premijer Bler.
U Berlinu su „izvori bliski Angeli Merkel“ već odranije stavili do znanja da se nemačka kancelarka ne miri s idejom o Bleru kao „prvom Evropljaninu“, jer se on, tokom boravka u Dauning stritu broj 10, i nije pokazao „uverenim Evropljaninom“. U Berlinu se ne krije, u stvari, da bi na čelu EU radije voleli uverenog proevropljanina Žan-Klod Junkera, dobitinika „Karlove nagrade“ nemačkog grada Ahena, koja se smatra „evropskim političkim Nobelom“. Da se protiv Blera ne gunđa samo u Berlinu, može se videti na odgovarajućoj internet stranici (www.stopblair.eu), na kojoj se propagira otpor „Bušovom drugaru“, koji je sprečio da u V. Britaniji važi i Povelja o osnovnim pravima EU, a tokom svog premijerskog mandata blokirao je formiranje zajedničke socijalne, poreske i spoljne politike EU. Tzv. online peticiju protivu Blerovog izbora potpisalo je do 15. aprila 2008. godine 26.505 građana EU. U prvoj rečenici te peticije kaže se: „Mi, evropski građani svakog mogućeg porekla i političkih uverenja, želimo da izrazimo naš odlučujući otpor protiv nominacije Tonija Blera za predsednika Evropskog saveta…“