Foto: M. Miljković„Šta ćeš tamo, opasno je“, „Izbegavaj da govoriš srpski na ulici, kada ste na otvorenom, međusobno pričajte na engleskom“, „Kada te pitaju ko si i odakle si, kaži da si novinar iz Poljske.“
Ovo su, u najkraćem, bile reakcije prijatelja kada su čuli da poslom idemo u Prištinu. Iako njihovu dobru nameru i brigu nismo dovodili u pitanje, četiri dana provedena u glavnom gradu Kosova bila su dovoljna da sebi i nama dragim osobama dokažemo da je takva bojazan rezultat dugogodišnje medijske propagande, o „zlim i divljim Albancima“ koji na prvu reč srpskog serviraju štanglu u glavu. Ili nešto ozbiljnije.
Da li bismo vas slagali ako bismo rekli da jutro pred polazak, koleginica Una i ja, nismo osećali blagu tenziju? Bismo, a ne želimo da vas lažemo, jer to nije lepo. Ipak, svaka napetost je nestala još u kolima, a da nismo pošteno ni izašli iz Beograda. Tu, u skučenom prostoru na četiri točka, upoznali smo kolege iz TV Mreže, Slavena i Bobana, koji svoja putovanja u Prištinu odavno ne broje. Čuvši da prvi put idemo „dole“, počeli su da pripovedaju o galerijama, kafićima, mestima gde se dobro jede, zanimljivim ljudima sa kojima su se družili, sagovornicima koje su intervjuisali. Pogledali smo se i shvatili da idemo u grad „kao i svaki drugi“, među ljude koji su „kao i svaki drugi“ i tenzija usled straha od nepoznatog, pretvorila se u zdravo i otrežnjujuće uzbuđenje zbog upoznavanja sa nepoznatim.
Nakon pet sati puta, stigli smo u Prištinu. Ispred hotela nas je sačekao naš domaćin Baškim. Imali smo vremena samo da ostavimo stvari, kako bismo odmah krenuli na jedan od zakazanih intervjua. „Dobro došli u Prištinu. Kako ste putovali? Šta god da vam zatreba, obratite se meni“, bilo je prvo što smo čuli od ljubazne recepcionarke, na srpskom jeziku. Sa Baškimom smo se uputili ka Fakultetu umetnosti, kroz sam centar Prištine. Glasno smo razgovarali na srpsko-hrvatskom (Baškim već 12 godina živi i radi na relaciji Priština – Zagreb). Povremeno smo zastajali kako bi se naš domaćin javio poznanicima.
Upoznavao nas je sa njima i jedino što smo čuli bile su reči dobrodošlice.
Ta četiri dana, kao što pomenusmo, pričali smo na srpsko-hrvatskom. Baš svuda. Za četiri dana špartanja po Prištini uzduž i popreko, po ustanovama, kancelarijama, stanovima, skvotovima, teatrima, kafićima i prodavnicama, nismo imali niti jedan problem – niko nas nije krivo pogledao, a kamoli uputio pretnju ili psovku. Naprotiv – svi koje smo sreli, bili su srdačni i željni razgovora. Saveti naših prijatelja da se lažno predstavljamo kao novinari iz Poljske delovali su nam smešno, ali i tužno. Pitali smo se koliko ljudi u Srbiji, bombardovani medijskom propagandom 24/7, grad u kome smo proveli toliko lepih trenutaka za tako kratko vreme i dalje percipira kao neprijateljsku teritoriju u koju se ne zalazi.
Po povratku u Srbiju naš zadatak nije završen. Tek je počeo. Uvek i na svakom mestu, govorićemo da je grad – grad, da su ljudi – ljudi, a da propaganda ima samo jednu svrhu – da nas, obične ljude, udaljava jedne od drugih, kako bi one po čijem nam se nalogu servira cementirala na vlasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
