Prvi put u Zagreb preko Frankfurta

– Dabo, nije ni četresprva ni devedesprva, biće sve u redu.

– Pusti ti to, sine. Kad te vide pa provale da si sinčuga iz Beograda biće „traaaas…“ u glavudžu…

– Dobro matori, reći ću im da je Hrvatsko nacionalno vijeće nedavno dobilo na korišćenje prostorije od 160 kvadrata u strogom centru Beograda.

– Uh, to će da te spase…

– Dobro, reći ću im da je moja baba Antonija šetala Zagrebom još dok su franjevci…

– Sine, dok im ti to objasniš, mrtav si čovek.

Ali šalio se Daba. Valjda.

Došao je i taj dan. Putnici u avionu Lufthanze na liniji Beograd-Frankfurt gledali su me kao dileju dok sam pevušio „lepe ti je Zagorje zelene“.

– Dečko, da nisi promašio avion?

Nisam promašio avion. Ovo su vanredna, koronarna vremena, i u Zagreb sam putovao preko Frankfurta. A možda i nije zbog virusa, jednom sam u Atinu išao preko Minhena. Prošle godine u Prag interkontinentalnim letom, preko Istanbula. Važno je imati volju za putovanjima. Kolega novinar iz Skoplja je do Zagreba imao dva presedanja – u Beču i Minhenu. Sarajlija nešto slično.

Aerodrom u Frankfurtu, obično kao košnica, bio je sablastan. Preko lautšprehera su išla samo obaveštenja o nošenju maski i držanju odstojanja. Radnje, kafei i restorani uglavnom zatvoreni. Zona sumraka. Još kad je konobar rekao:

– Želite juhu?

Upitah se da nisam već stigao u Zagreb, a da to nisam ni primetio.

– Može supa.

To je bilo kao kad sam pre dve godine bio u Geteovoj kući, baš u Frankfurtu. Kažem portiru „ich bin Journalist“, da bih dobio jeftiniju kartu. On pita, isto na nemačkom, odakle sam, kažem iz Beograda, on kaže „pa brate što ne kažeš“. Vinkovčanin. Njegov kolega koji nam je pokazao muzej je iz Vlasotinca, čini mi se. Gde su naši gastarbajteri, tu nisu naše zemlje, ali liči na tako nešto.

Supa je bila izvrsna, kelner Splićanin mi poklonio dva precela, ili „kruva“, kako reče. Ukrcao sam se u avion Kroacije erlajns, na čijem kljunu piše „Bravo vatreni!“. Kao što na avionima Er Srbije piše „Miki Manojlović“. I jedni i drugi izgledaju kao da su proizvedeni u doba kad smo živeli u SFR Jugoslaviji.

Na aerodromu „Franjo Tuđman“ u pozni čas dočekuje me ljubazni taksista. Od beogradskih taksista razlikuje se samo po jezičkim nijansama. Priča koje političare vozi, žali se na korupciju i kako je u Hrvatskoj sve više lažnih branitelja koji dobijaju taj privilegovani status, a sve manje dece, jer beže u inostranstvo.

– Dobro, vi ste bar uhapsili onog Sanadera i još neke – bezuspešno sam pokušavao da ga utešim pričajući mu da postoje zemlje u kojima niko ne odgovara za korupciju. Valjda bi čovek da poredi svoju zemlju sa Nemačkom ili Norveškom, na primer, a ne sa tamo nekima na brdovitom Balkanu gde Hrvatska, naravno, ne pripada. Da.

I kaže taksista:

– Pa da, izašli su iz zatvora i šta? Ništa im ne fali. Eto, i onaj vaš Pupovac…

– A što moj Pupovac? Mislim jeste Pupovac moj… – i onda sam morao da mu pomenem babu Antoniju, ona je isto moja, a i njegova. Ali sve je bilo u redu. Daba bi se šalio da sam se izvukao.

U Hotelu Hilton Garden Inn, koji je nedaleko od Glavnog autobusnog kolodvora, doručkovao sam, na preporuku drugara Vlade, štrukle.

I tog, i naredna dva jutra. Dobro, nisam jeo samo štrukle, ali stvarno su bile odlične. Smeštaj, put i doručak platila Evropska unija.

Po predivnom danu odlučujem da idem peške do centra Zagreba.

Od Radničke ceste, preko Ulice kneza Branimira za dvadesetak minuta laganog hoda sam kod Glavnog (železničkog) kolodvora. Zapanjujuća sličnost sa bivšom Železničkom stanicom u Beogradu.

Sa leve strane pošta, kao u Beogradu, između eksponat-lokomotiva crne boje, u Beogradu plave.

Zapanjujuće su i razlike: na kolodvor stižu vozovi i sa njega odlaze, na bivšu stanicu stižu velike, čiste poslovne zgrade.

Preko puta je Trg kralja Tomislava sa normalnim spomenikom hrvatskom monarhu iz desetog veka. Kod nas se podiže nenormalni spomenik Stefanu Nemanji.

Prolazim Štrosmajerov park, Park Zrinjevac i ubrzo sam na Trgu Bana Jelačića.

Ovaj trg je verovatno prva pomisao na Zagreb mnogima u Srbiji. Neki su se tamo slikali sa Dražinom slikom pa ih se uhitilo, neki pokazivali tri prsta, pa prošli isto.

Pravim selfi sa spomenikom, u kadar mi upadaju dve mlade Zagrepčanke.

Nalazim, po preporuci, Tkalčićevu, ulicu sa mnoštvom kafića i restorana, možda liči na neku kombinaciju Skadarlije i Strahinjića bana.

U blizini pijace Dolac kupujem Jutarnji list, rekoh ajde neću Slobodnu Dalmaciju.

To ću kad odem u Split.

Posle šetnje, tokom koje naiđem na Tomićevu i čuvenu uspinjaču kojom vožnja do Gornjeg grada traje oko minut, i „Frank“ espresa na Ilici, krenem u potragu za mestom gde bih, po Vladinom savetu, pojeo puricu s mlincima. Restoran Stari fijaker je nudi, ali nema baštu, a lep je dan.

Vraćam se u Tkalčićevu, gde mi gospođa koja radi u suvenirnici, gde kupujem jedan kockasti, crveno beli magnet-otvarač za flaše u obliku kravate, preporučuje restoran Nokturno u Skalinskoj. „Gospon, puricu ne pravimo već pet godina“, kaže konobar u Nokturnu. Morao sam se zadovoljiti pajcekom, što nije bilo teško.

Uveče mi saradnik Milana Bandića otkriva da će uskoro u Beograd i Jagodinu. Dragan Marković Palma traži od Grada Zagreba neku pomoć oko prostornog planiranja. Za večerom upoznajem kolege sa prostora ex-YU i Španije, kao i novinare iz dimenzije X – Estonije, Švedske i Luksemburga. Naš domaćin, šef Predstavništva Evropske komisije u Hrvatskoj, izvinjava se što za večerom nema vina. Evropska unija plaća samo bezalkoholna pića. Mogli smo da naručimo, ali nije bilo entuzijazma.

Sutradan je bila konferencija uglavnom o EU i Zapadnom Balkanu. Bila je dobra. Posle konferencije krećem se manje više istim ulicama kao prethodnog dana. U nekima su na zgradama natpisi „Oprez: pada žbuka“. Još se naime, dešava, da se obruši neka fasada, razdrmana zemljotresom u martu ove godine. U ćevabdžinici u Vlaškoj ulici – a taj je naziv dobila jer su nekad davno tamo živeli Italijani koje su tako zvali – uzimam samo jedno Karlovačko pivo, jer ćevapa nije bilo. U potrazi za hranom opet sam u Tkalčićevoj, kad – neko me doziva. Kolega iz Sarajeva.

– Jesi li ikada mogao da pretpostaviš da će neko u Zagrebu da ti dovikuje „Miloošeee…“ – kaže Adis.

Još jedno Karlovačko pivo s Adisom i lagani povratak nazad preko Trga Petra Preradovića, u narodu znanom kao Trg cvijeća – jer se tamo prodaje cveće. Na tom trgu je i pravoslavna crkva, kroz čija vrata vidimo skele – i ona je oštećena u zemljotresu. U blizini je Bogovićeva ulica u kojoj su neki grozni lokali za klince, stilom podsećaju na devedesete. Nešto „niže“, prema Glavnom kolodvoru, ima boljih mesta.

Boravak u Zagrebu završavam, kakve li ironije, turističkim obilaskom, zajedno sa ostalim novinarima. Počinjemo na Europskom trgu, gde je priređena izložba fotografija o zemljotresu. Fotografišem i ja pa propuštam deo priče, ali brzo se vraćam.

– Miloše, vi uvijek sjedite na ušima – kaže mi Ivona, jedna od naših „domaćica“.

„Branim“ se od Ivone i šapnem Adisu:

– Eto vidiš kako nas mrze. Sad ću da joj kažem za babu.

Josipa, turistički vodič, priča onim pravim novinarima strancima i o tome kakvi smo mi ljudi na Balkanu – Hrvati, Bosanci, Srbi(janci) – zatim o nekim istorijskim stvarima… Koleginica Tereza iz Švedske me pita slažem li se, ali nije bilo potrebe za „pariranjem“ Josipinoj priči. Nije bilo nikakvih škakljivosti. Dobro, osim toga što je rekla da je Andrić hrvatski pisac poreklom iz Bosne, ali ne htedoh da sitničarim. Neko je na Markovom trgu pitao o raketiranju zgrade Banskih dvora, sedišta hrvatske vlade koje se tu nalazi, tokom poslednjeg rata, i dobio odgovor koji se zasnivao isključivo na faktima. Iznenađenje na Markovom trgu bio je defile nekoliko desetina hrvatskih vojnika. Povod je godišnjica odluke Hrvatske iz oktobra 1991. da se formalno otcepi. Defile je prošao bez zvaničnika i interesovanja domaćih medija.

Ivona me na kraju moli da napravimo zajednički šaljivi video snimak u kojem će ona svom beogradskom drugu čestitati rođendan na hrvatskom, a ja mu čestitku „prevesti“ na srpski.

Planirao sam u Zagrebu da pojedem tu puricu s mlincima, ali ipak će to biti neki drugi put. Planirao sam i da vidim Trg maršala Tita, ali je preimenovan još 2017. u Trg Republike Hrvatske. Ali otkad još u Beogradu nema Ulice maršala Tita, kao da je to bitno. U međuvremenu mi moja drugarica Jovanka javlja da je moja mačka Davorjanka-Zdenka, koju sam joj tokom puta poverio na čuvanje, dobro.

Na aerodromu „Nikola Tesla“, neko mi se obraća sa „sine“. Nije Daba, nego divlji taksista nudi svoju „uslugu“. Pravi taksista mi potom priča da divljaka ima dosta u poslednje vreme. Mada kažu da im Vesić staje na put.