Prvi radni dan na Fakultetu umetnosti u Prištini

Za 11 sati zakazan je ispit za studente prve godine režije. Zadatak: kratki nemi film, u crno-beloj tehnici. Dan je sunčan, pa studenti koje je utišala trema na prozore slušaonice postavljaju crne tkanine, kako svetlost ne bi umanjivala jasnoću odraza koju projektor baca na zid. Klasa profesora Ismeta Sijarine iščekuje dolazak komisije.

Profesori zauzimaju svoja mesta u prvom redu. Prostoriju ispunjava atmosfera iščekivanja, pa i reporterima Danasa, zbog još uvek friške uspomene na studentske dane, leptiri počinju da kruže po trbuhu. Pokretne slike budućih reditelja počinju da se smenjuju na zidu. Nakon završetka filma, svako od njih seda na stolicu ispred komisije, da brani svoje delo.

Tematika je bliska autorkama i autorima, pa se filmovi bez zvuka i boja bave detinjstvom, odrastanjem, ljubavnim problemima i onome što je, nažalost, nezaobilazno za naše prostore – socijalom. Profesori su zadovoljni kako njihovi mladi studenti kroz pokretne slike prikazuju svoje svetove. Dobro, bilo je i par primedbi, ali više oko tehničkih stvari, poput kadriranja ili igranja sa svetlom. Ništa značajno, te lekcije će svakako utvrditi kasnije.

Svi su dobili pohvale. Međutim, svojim filmom izdvojila se jedna studentkinja koja od komisije nije čula niti jednu zamerku. Štaviše, jedan od profesora poručio joj je da je ona svojim delom umnogome nadmašila ono što se očekuje od studentkinje prve godine režije. Njeno ime je Dita Šaćiri.

U njenom filmu prikazana je učionica, u kojoj mirno sede identično obučeni đaci, sa crnim flasterima koji su im zalepljeni preko usta. Za katedrom je strogi stariji profesor, sa drvenim štapićem u rukama. Njime, formalno obučeni nastavnik, đacima izdaje jedan jedini zadatak: čitanje hrpe tabloida, koji su poređani po stolovima. U jednom momentu, jedan od učenika ustaje, skida crnu traku sa svojih usta i revoltiran cepa „žutu štampu“. Profesor lomi svoj štapić napola. U poslednjoj sceni ostali đaci svom drugu koji se drznuo da se suprotstavi ušivaju usta iglom i koncem. Kraj.

Ne želimo da propustimo priliku da razgovaramo sa talentovanom Ditom Šaćiri. Ona pretpostavlja da joj je Fakultet političkih nauka, koji je prethodno završila, pomogao da vidi svet iz drugačije perspektive, zbog čega je u filmu želela da prikaže vezu između moćnih ljudi i sistema. Šaćiri objašnjava da profesor u filmu predstavlja državu, onoga koji u rukama drži medijski sistem i obrazovanje, a na koncu, čoveka kojeg se ljudi boje.

– Želela sam da pokažem da, ko god misli drugačije i suprotstavi se sistemu, biva kažnjen. Međutim, ta kazna ne dolazi direktno od sistema. Obični ljudi zapravo kažnjavaju takve pojedince. Oni ih kažnjavaju jer su lobotomizovani. Kada profesor polomi štapić, on šalje poruku svima ostalima da će proći isto kao pojedinac koji se pobunio, ukoliko se ne pokore – objašnjava Šaćiri.