„Nadahnuće za evropsku Srbiju“: Kako je u Orašcu obeležena 200. godišnjica Prvog srpskog ustanka?

Reportaža je imala naslov „Nadahnuće za evropsku Srbiju“, a kako piše Panović, na sretenje 15. februara 2004. godine, svečano je otkriven spomenik voždu Karađorđu, napravljen od belog venčačkog mermera.

Predsednik Skupštine Srbije i vršilac dužnosti predsednika Srbije Dragan Maršićanin otkrio je tada spomenik Karađorđu, koji je delo Danke Radovanović, visoko 3,4 metra.

Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve sa patrijarhom Pavlom na čelu osveštalo je spomenik vođi Prvog srpskog ustanka.

„Ovde su naši preci čuli i primili istorijski imperativ: srpska država se ima osloboditi, obnoviti i urediti. Taj poziv su naši ustanici primili kao da dolazi iz srca nebeske Srbije, od večno živih predaka svetoga Save, svetog Simeona i svetog kneza Lazara, a ne samo iz nji­hove tadašnje životne teskobe i prirodnih, ovozemaljskih, ljudskih inte­resa. Duboko hrišćanskom etikom oplemenjeno i epskom pesmom zapečaćeno pamćenje, a ne samo teror za ­vojevača to je bila presudna energija koja je pokrenula ustanak“, rekao je tada Maršićanin u svom obraćanu okupljenim građanima.

Tada je naglasio da je država najeveća tekovina ustaničkog doba 0d 1804. do 1815. godine. doba koje je slavni pruski istoričar Leopold Ranke uz pomoć Vuka Karadžića nazvao srpskom revolucijom.

„Naši hrabri preci, Karađorđeva i Miloševa generacija, shvatili su još na samom početku Prvog srpskog ustanka da ratovanje protiv Turaka nema smisla ako ne obnove državu i urede je kao drugi narodi u Evropi“, rekao je u nastavku svog govora Maršićanin.

Vršilac dužnosti predsednika Srbije je u svom govoru tada nagalsio i da Prvi srpski ustanak nije bio samo velika bitka, već je tada osmišljen i koristan rad u diplomatiji, pravosuđu, administraciji, politici, obrazovanju i kulturi.

Istakao je i da je te 2004. godine bio poslendji trenutak da Srbija vrati dostojanstvo i ugled koji je nekada uživala u Evropi.

Nakon Dragana Maršićanina prisutnima se obratio i „princ“ Aleksandar Karađorđević i pozdravio sve potomke onih koji su tokom ustanka bili uz karađorđa.

Tada je naglasio i da je vreme za Srbiju da postane moderna demokratska država nadahnuta idealima ustanka.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

„Imam viziju Srbije u kojoj građani žive bez sukoba, iz koje mladi ne odlaze, viziju Srbije koja sprovodi reforme i u kojoj će sigurno i dobro živeti svi njeni građani bez obzira na veru i naciju. Treba nam država bez korupcije, moderna i evropska“, rekao je tada Karađorđević čije je obraćanje, kako piše Panović, propraćeno sporadičnim skandiranjem „Hoćemo kralja“.

Patrijarh Pavle i epi­skopi SPC služili su u Orašcu arhijerejsku liturgiju, a ustanicima je dat pomen u Marićevića jaruzi ,srcu Orašca.

Pojac Ljuba Manasijević otpevao je pred voždovim spomenikom „Vosta­ni Serbie“,dok su, kako je Panović napisao, „ojkaći“ iz auditorijuma završetak još jedne neformalne srpske himne pozdravili monarhistič­kim parolama.

Kako dalje piše Panović, među okupljenima je bilo dosta ljudi koji su nosili Šajkače sa kokardama, a jedan od njih je nosio „anti-NATO“ natpis i iz prvih redova pozivao Evropu da se okane Amerike.

Uprilične je i beseda pesnika Rajka Petrova Noga koji je dan pre ove manifestacije u Orašcu postao lauret nagrade „Filip Višnjić“ za rodoljubivo pesništvo.

Naš bivši glavni urednik je napsiao da je ova beseda nekima „srca razgalila, a nekima uši zaparala“.

Pesnik je govorio o sudbini haških osuđenika, o svetskim dahijama i domicilnim poturicama.

U masi koja je brojala oko par hiljada ljudi, Panović je primetio da nije bilo stranačkih obeležja, osim jedne „diskretne“ DSS zastave.

Aleksandru Karađorđeviću je „jedan kršni đetić“ na poklon dao gusle u ime „crnogorskih nahije da gude i u Srbiji i u Crnoj G0ri i podsećaju da smo jedan narod i jedna država“.

Taj dan je bilo jako hladno, duvao je vetar i povremeno je provejavao sneg, Panović je primetio da su se pripadnici žandarmerije u svečanim uniformama smrzavali.

Kao „anestezija“ za hladnoću služio se „šumadijski čaj“, odnosno vruća rakija.

Oko škole, gde se obeležavalo 200. godina od Prvog srpskog ustanka, prodavale su se razne „džidža-bidže“: Drvene kopije buzdovana za 200 dinara, porcelanski Karađorđe za 400 dinara, verzija od gipsa je koštala 200, šajkače sa kokardom, 300 dinara.

„Žandarmerija i gardisti ko upisani. Ispeglani da mušica poseče onu stvar. Postrojeni pod konac. Ni vožd se ne bi postideo ovih delija“, opisao je Panović.

U jednom delu orašca bila je razvučena i šatra iz koje je treštalo „Istruli mi dunja u fioci, dragi mi je kod Draže u vojsci“.

Na proslavi godišnjice ustanka bili su i Vojislav Koštunica, Zoran Živković, Zoran Anđelković, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać… kako je Panović primetio skoro cela Živkovićeva tehnička vlada, zbog koje su do Orašca na svakih 100 metara bile policijske patrole.

U finalnom delu proslave izveden je igrokaz pod nazivom „Skela“, po tekstu Gorana Petrovića i u režiji Kokana Mladenovića u glavnoj ulozi je bio Voja Brajović.