Prvobitno svedočanstvo Jovanovića o događajima u vili „Mir“

„Na ličnu inicijativu razgovarao sam s Miloševićem deset sati u tri runde, dao sam mu garancije da neće biti iz kuće odveden na aerodrom već u Centralni zatvor; da će porodica moći svakodnevno da ga posećuje, da će nesmetano moći da žive u rezidenciji do renoviranja njihove porodične kuće i garancije o bezbednosti članova porodice i imovine, u čemu su me podržali i predstavnici vlasti“, siže je tadašnjeg izlaganja šef poslaničke grupe vladajuće Demokratske opozicije Srbije za govornicom Skupštine Srbije, u kom je otkriveno zašto je baš on a ne neko od starijih i uticajnijih državnika, poput ondašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića i jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, ubeđivao prvog čoveka Socijalističke partije Srbije da se preda policiji.

„On je precizirao da se sam ponudio da pregovara s Miloševićem, budući da je procenjeno da bi u slučaju nasilnog ulaska u rezidenciju moglo biti tridesetak žrtava – i među Miloševićevom porodicom i braniocima i među pripadnicima MUP-a. Tražio je od predsednika Vlade Srbije dozvolu za pregovore, kontaktirao je s Branislavom Ivkovićem, šefom poslaničke grupe SPS koji mu je organizovao sastanak. Razgovori su, kako je naveo, povremeno vođeni u četiri oka, povremeno su im prisustvovali Miloševićevi saradnici ili supruga“, prepričan je na stranicama deo izlaganja jednog od vođe uličnih protesta protiv Miloševićevog režima.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

„Nije bitan ni njen stav ni uloga, ali ona nije olakšala te pregovore“, odgovorio je Jovanović na pitanje o stavu Mirjane Marković“, a poslanike je zanimala i uloga njenog i Slobodanovog starijeg deteta Marije.

„Marija Milošević, kazao je, nije učestvovala u razgovorima i Jovanović ju je video tek kada se pozdravljala sa ocem….“.

Mada je u kući bilo tridesetak naoružanih pristalica i čuvara čoveka čija je era upamćena po krvavom raspadu „velike“ Jugoslaviji, hiperinflaciji, sankcijama zapadnih sila i njihovih saveznika, bombardovanju teritorija državne zajednice sa Crnom Gorom, progonu i ubistvima viđenijih neistomišljenika…. prema ličnom priznanju, Jovanović im nije bio na „meti“.

„Milošević nije postavljao nikakve uslove, nije tražio kontakt i niko iz vlasti osim mene nije s njim pregovarao“, kategoričan je tada bio lider buduće Liberalno demokratske partije, prema čijim rečima je bivši savezni predsednik „u početku imao tvrd stav i bio je izričit u uverenju da je presuda unapred poznata“… „da su zahtevi za njega neprihvatljivi, da je borba jedini izlaz…i da će sam sebi presuditi“.

Međutim, kasnije je popustio i dobrovoljno napustio vilu, okruženu protestantima ubeđenih da je hapšenje zbog zloupotrebe službenog položaja pokrivalica za izručenje Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju.

„…najpre je bivši predsednik predsednik pristao da razgovara s istražnim sudijom u ponedeljak u 14 časova, potom da to učini odmah i to tako što će doći po njega, a nakon treće runde razgovora pristao je da uđe u službeni automobil i bude odvezen, kazao je Jovanović“.

Tumačeći taj obrt, izneo je pretpostavku da se Milošević na to odlučio jer je „želeo da sukob bude mirno rešen“, ali „i činjenica da nije dobio očekivanu podršku stotina hiljada pristalica koje bi sprečile njegovo hapšenje“, dok je njegovo odvođenje u zatvor na dan koji je američka administracija prethodno postavila kao rok za dokaz spremnosti SR Jugoslavije na saradnju sa Haškim tribunalom prokomentarisao kao „srećno poklapanje“.

Pre osnivanja LDP, uticajni pa isključeni član Demokratske stranke, optužio je tada Vojsku Srbije, predvođenu Nebojšom Pavkovićem, da nije ispoštovala dogovor sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, na čelu sa Dušanom Mihajlovićem, a to je dovelo do oružanog incidenta na kapiji, kada su ranjena dva policajca.

„Vojska Jugoslavije je odgovorna za neodgovorno ponašanje pojedinaca, makar oni bili i na najvišim položajima, ali ostaje činjenica da su u njenom vrhu i dalje najbliži Miloševićevi saradnici“, izjavio je pre dve decenije Jovanović, da bi povodom prošlonedeljnog emitovanja televizijske serije „Porodica“, posvećene događajima čiji je akter bio izneo još mnogo zanimljivih detalja.

„Otišao sam kod Baneta Ivkovića jer smo dobili informaciju da je jedan novinar ranjen i da su otac i sin pucali jedan na drugog, na suprotnim stranama… To je bio kraj. Rekao sam Đinđiću da ovo ovako ne može da ide i da moram da razgovaram sa Miloševićem. On mi je rekao da ću ući u zverinjak. Nikakav kontakt nisam imao sa Ivkovićem, Dragan Bujošević mi je dao njegov broj telefona…”.

Na ulazu u vilu “Mir”, kaže da ga je dočekao Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije, kasnije osuđen kao jedan od organizatora ubistva premijera Đinđića, Miloševićevog oponenta Ivana Stambolića…

“Kad sam ušao u vilu, tu je bilo nekoliko ljudi, svet koji mu ne pripada, iako su bili zaista spremni da ga brane. On je bio ozbiljan čovek, posledice njegovih dela bile su ozbiljne, Rekao mi je ‘Ti si Čeda, baš si mlad. Jesu li našli ove što su ti stavili bombu pod auto?’. Siniša Vučinić je bio pijan pod pultom na ulazu. Bjelica utegnut, ozbiljan, naoružan, ne bi imao nikakav problem da u mene isprazni šaržer, spreman da do poslednjeg atoma brani Miloševića. Došla je i Mira”.

Potonji kontroverzni biznismen, s velike vremenske distance, opisao je i ponašanje Miloševićeve supruge i ćerke, koja je prvo nagovarala oca da izvrši samoubistvo, a onda pucala na vozilo sa Jovanovićem.

“Ona je prava Lejdi Magbet. U jednom trenu nezaštićena žena koja preklinje za svoju porodicu, u drugom ekstremna, radikalna, luđa od svih u toj kući, ali ne na vulgaran način… Ta njegova ćerka kakva god da je bila, bila je mnogo normalnija nego mnogi tamo, to odsustvo razuma je razumljivo u toj situaciji. Odbio sam da svedočim protiv nje”.

Jovanović tvrdi da je (pištoljem) naoružani Milošević tačno znao šta ga očekuje i da ga nije bilo moguće prevariti bilo kakvim pisanim obećanjima, ali da je hteo u svom stilu da odstupi.

“Istina je da je rekao ‘Živeo sam uspravno, tako ću i otići’. On nije mogao da podnese poniženje, bio je od ljudi koji u svakom trenu, bez obzira na težinu situacije, kalkuliše. Imao je u svojoj glavi san o hiljadama ljudi koji će doći pred kuću ili zatvor… Ali, po pitanju Haga, on i Koštunica su bili istomišljenici. Koštunica je i u kampanji, i 6. oktobra rekao da neće doći do ekstradicije i da Haški tribunal nije nikakav sud. Ali je u Vašingtonu rekao da će Milošević biti uhapšen. Onda je Zoran dve nedelje kasnije otišao u Vašington gde ga je sačekao Kolin Pauel i rekao u ime Buša da imamo rok do 31. marta da uhapsimo Miloševića… Oni su dozvolili da sve to ode daleko tokom 1990-ih godina i tražili su Miloševićevu glavu…”.

Sa Miloševićem se razgovaralo u objektu bez struje u tom trenutku, a Čeda kaže da se za to vreme samo jednom čuo sa Đinđićem.

“To je bila druga noć kada sam se sa Miloševićem dogovorio da on krene u CZ a da mu ja dam papir koji će ostati njegovo svedočansvo da se ponašao časno, da nije bio slabić i kukavica, a to je podrazumevalo onaj dokument koji se sad uglavnom pogrešno citira. Tad sam se čuo sa Zoranom i rekao mu da smo se dogovorili i da mora da nađe način da sa Koštunicom potpiše document kojim će pružiti garancije Miloševiću da se ne hapsi zbog Haškog tribunala i da će se svakodnevno viđati sa članovima porodice…”.

Prema njegovim tvrdnjama, srpskim vlastima nije dozvoljeno da same (pre)sude dugo nedodirljivom vladaru zemlje, pošto je “Hag postojao zbog Miloševića”, a njegovo “hapšenje nije bilo samo pitanje ekonomske moći već bi se raspala zemlja unutra”.

“Ja sam Miloševića priveo do helikoptera, on se okrenuo i rekao ‘Znaš li koji je danas dan?’, ja sam rekao da ne znam. Odgovorio mi je ‘Tako mi i izgledaš. Danas je Vidovdan, Aj zdravo, braćo Srbi’. Ušao je u helikopter. Vozio ga je pilot koji ga je vozio i na Gazimestan”, opisao je Jovanović poslednji susret sa svojim političkim protivnikom 28. juna 2001. godine i iznuđeni odlazak Miloševića u Holandiju, gde je umro u pritvoru u Ševeningenu 11. marta 2006. godine. Pod, nikada do kraja, razjašnjenim okolnostima i pre kraja suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, ratne zločine i genocid u Bosni i Hercegovini.