Prznik rada (nije greška)

Ivan Džidić A onda su radni ljudi i građani, na čelu sa radničkom klasom, a na prostorima južne Slavije, ovom prilikom o drugim Slavijama i Neslavijama ne bih, jer su imale druge i nešto drukčije situacije, odlučili da se samoukinu, da ostanu, ili postanu i ostanu, je li važno, samo etničke skupine, narodi. Što je odgovaralo i narodnostima, koje su potražile blagostanje u statusu nacionalnih (narodnosnih, s nekom nacijom/državom maticom) manjina. Pa su svi zajedno, oduševljeni genijalnošću svojih intelektualnih i političkih elita, uračunavajući i nove sindikale, krenuli hametice rušiti ono čega nije ni bilo, rušeći usput sve ono čega je i bilo, a bogami, i naročito, i ono čega je još i moglo biti. Ne nađe se ni glas, a kamoli šta drugo, da bi se digao, usprotivio, suprotstavio. Ono nešto promilastije ne može se ukontavati.
Nakon što su, što bi rekao jedan poznati ovdašnji istoričar i povjesničar kako ga se god okrene, partizani okupirali sve što se dalo okupirati, nakon dakle godina svega i svačega, izvršena je prva, malo zanovetli privatizacija – fabrike radnicima. Uvedeno je, neka je i formalno, kao mogućnost koju valja uhvatiti, radničko samoupravljanje. Pa je teklo kako je teklo do društvenog samoupravljanja. Do društvene svojine. Ne svačije i ničije, već društvene. Opet makar kao mogućnost. Teklo je i od, preko i do, baciti oko na obljetnice, »Slavice«, BDPA, JUGODRPA, Ateljea, Mladinskog, Gavele i &tda, MES-a, Sterije, IFSK-a, BITEF-a, BEMUS-a, BRAMSA, FEST-a, Strumice, Ohrida… Dalje je teklo, formalno k’o demokratija, preko dvadeset petog novembra sedamdeset šeste, polako a prema čudnom trećem rješenju, nepartijskom sistemu. Đe to ima, niđe ali je jeftino.
Sa svim tim što je teklo, teklo je i sve ostalo što je moglo teći. Pa su tu onda radili kojekakvi klimatski uslovi, poplave, suše i ostalo na lokalnom, zagrijavanje na globalnom planu i još svašta nešto. Pa je bilo skupo navodnjavanje, još skuplje sprječavanje vodenih i drugih erekcija. Pa je bilo muka radit, a rakija duša. Pa je bilo govnara koji su radili na principu »drug misli, da drug misli, da drug misli …«. Doduše oni su još tu uz »gospodin …«. Bilo je i propale Bolonje. Kao što je bilo disidenata prognanih u trosobne, četvorosobne i po koji petosobni. I u Institute, Akademije i u hrpu međunarodnih organizacija i asocijacija. Baš je bilo.
Bilo je i Prvog maja. Koji je bio neradni dan rada. I na koji se uglavnom kao sjećalo, debelo feštalo, uz svakako uranak. Koji mi nikada nije odgovarao. Mislim uranak. Protestima, demonstracijama protiv, rjeđe za, obustavama rada (valjda jer se nije radilo), bar da se ja sjećam, Prvi maj nije bio opterećan. To je moglo i u druge dane. A i sindikat je bio nešto malo drukčiji, iako miniran francuskom obradom domaće krmetine.