„Shvatio sam da je moj jedini izlaz da se obratim psihijatru“: Ispovest mladića koji se godinama bori sa svojim mentalnim problemima

Ovim rečima, pred sutrašnji Svetski dan mentalnog zdravlja, počinje svoju ispovest za Danas M. K. (26) koji je želeo da ostane anoniman „jer je ovo društvo i dalje spremnije da stigmatizuje svakoga ko ima mentalni problem nego da mu pruži pomoć ili mu bar ne odmaže.“

„Spremije je da stigmatizuje, maltretira i perfidno mobinguje na poslu čak i roditelje dece koja se bore sa mentalnim problemima. Moja prijateljica je upravo prošla kroz sve to“, navodi naš sagovornik.

Govoreći o trenu kada je doneo odluku da potraži pomoć psihijatra, on kaže:

„Ovako sam odlučio da potražim pomoć“

„Jednostavno mi je dosadilo sedenje kod kuće i samosažaljevanje. Nisam imao koncetraciju da čitam, učim, gledam filmove ili serije, a najmanje sam imao želju da se susretnem sa nekim. Na prvoj godini fakulteta, imao sam ogromnu drhtavicu i preznojavanje kada bih se sreo sa nekim. Ne znam šta da kažem. Uđem u prodavnicu ili kafić i brže – bolje bih da izađem. Ukoliko sedim sa drugom, i priđe nam neko ko njega poznaje, ali ne i mene, pri upoznavanju u trenutku postajem `gola voda` od neprijatnosti. Uz to, ko god da mi se obrati, kasirka, osoba na trafici, neko u autobusu, ja sam ga mrzeo“, opisuje svoj horor taj mladi čovek.

Kada smo kod autobusa, dodaje M. K, ako sam morao da idem negde, uvek bih ulazio na srednja vrata.

„Smatrao sam da, ukoliko to ne uradim, nešto loše će da mi se desi. Nije bitno šta, samo sam verovao da će biti loše. A, ako idem sa nekim i, recimo, uđemo na prednja ili zadnja vrata autobusa, molio bih se u sebi i objašnjavao da nije do mene što nismo ušli na srednja, nego do tog nekog, a da ja, od sramote, ne mogu da insistiram da idemo na srednja vrata“, priča on.

Kako dodaje naš sagovornik, u to vreme je odlučio da „se spakuje i ode u Studentsku polikliniku“.

Procedura odlaska na prvi pregled

„Sama procedura da se dođe do psihijatra bila je dosadna i nekako me je vukla da odustanem od svega. Da se razumemo, nije to ništa komplikovano, ali depresivnoj i anksioznoj osobi, kako je kasnije psihijatar opisao moje stanje, to izgleda kao prevaljivanje Sizifovog kamena preko vrha brda. To je izgledalo ovako: otišao sam kod svog lekara opšte prakse, rekao mu sve ovo što i vama, i on mi je dao uput za psihijatra. Odmah sam otišao na odeljenje psihijatrije i zakazao termin, koji je bio tek za dve nedelje. Ali i to je sve prošlo. Radovao sam se prvom susretu, misleći da će mi dati lekove i da će za dva dana sve biti super. Ali, lekovi ne deluju brzo“, ističe M. K i dodaje:

„Prošle su i te dve nedelje. Kada sam otišao na prvu `seansu` `ukočio` sam se više nego obično. Kod psihijatra se ne može samo reći: `Plašim se ljudi, nemam želju ni za čim i ne mogu da spavam`. On, na osnovu pravila svoje profesije, traži dublje objašnjenje. I to je ono što mi je najveću frku izazvalo. Nisam znao šta da kažem. Ali i to je prošlo, nakon, recimo, pola sata. Prropisao mi je anksiolitik za umirenje i antidepresiv“, iskren je ovaj mladić.

Kako nastavlja, da bi se video neki pomak potrebno je da prođe period od početka uzimanja lekova od dve nedelje do mesec dana.

„Prva kontrola bila je zakazana za dve nedelje i na njoj, kako sam rekao, nisam osetio da sam išta bolje nego pre. Oko dva meseca sam pio prvobitnu terapiju, da bih potom dobio jače lekove. Oni mi deluju i te lekove uzimam efektivno već dve i po godine, uz blago povećanje, pa smanjenje doza“, navodi M. K.

Govoreći o problemima s kojima se susretao u svojoj neporednoj okolini, naš sagovornik kaže:

„Tu postoji problem. Od porodice preko društva, do osoba koje me i ne poznaje baš najbolje, ali su vrlo spremne da me osude kao psihijatrijski slučaj. Piti terapiju koju je doktor specijalista propisao nije problem niti išta strašno. Ako se neko plaši zavisnosti od lekova, tu je lekar dy procenjuje o tome na savestan način, ali i činjenica da se ta terapija ne pije čitav život. Isto tako, nije problem posetiti psihijatra i zatražiti pomoć, jer je uzalud fizičko zdravlje ukoliko te psiha srepčava da bilo šta uradiš. Živeti godinu dana ili 50 godina, džaba je i najzdravijem čoveku na svetu ukoliko mu psiha ne dozvoljava da bilo šta uradi osim da sedi i povlači se u sebe bez ikakve ambicije“, priča naš sagovornik.

On poručuje da su njegova psiha i njegovi problemi isključivo njegovi i ničiji više.

„Niti mojih roditelja, a ponajmanje okoline. Ne krivim nikoga, pogotovu ne roditelje i društvo za svoje psihičko stanje, ali postoje mnogi ljudi koji su zbog svoje porodice psihički nestabilni. I još nešto, slušati nekoga sa strane o tome da li je terapija dobra ili ne, potpuno je suludo. Samo osoba sa problemima, nakon što ih osvesti, može da zna kako se oseća i da li joj je potrebna pomoć. A, svaki doktor je tu da prati bolest i reaguje u skladu sa tim, te tako i uvodi terapiju koja će biti efektivna i dovesti do boljitka“, naglasio je on.

Kako kaže, na Svestki dan mentalnog zdravlja, koji je svakog 10. oktobra kada se prave razni prigodni događaji, dobro je da se podsetimo da, ukoliko imamo probleme koji su nam promenili svakodnevno funkcionisanje, slobodno potražimo pomoć i dodaje:

„I ne samo tada. To bi trebalo uvek da nam je na pameti“.

Skoro svaka treća mlada osoba u svetu…

Hana Korać, specijalista medicinske psihologije i porodični psihoterapeut, rekla je za Danas da će krajem proleća ili početkom leta 2025. godine izaći prva „Nacionalna studija o prevalenciji mentalnih bolesti među mladima u Srbiji“.

„Institut za mentalno zdravlje sprovodi ovu studiju u saradnju sa Medicinskim fakultetom i Filozofskim fakultetom. Uzorak se trenutno prikuplja sa teritorije cele Srbije i, iskrena da budem, radujem me što ćemo dobiri prvi presek stanja. Dok podaci u svetu, pogotovo iz Engleske, su dosta poražavajući. Oko 26 odsto mladih ispunjava kriterijum za neku mentalnu bolest, na prvom mestu depresiju, drugom poremećaje ishrane… Postoje i studije koje su pokazale da povećanje broja psihijatara i psihologa nije dovelo do smanjenja porasta mentalnih bolesti, čak ni smanjenja trenda suicida među mladima“, navela je Hana Korać.