Ptičija farma: Protiv zaborava

Ptičija farma: Neki kažu da je roman mrtav, da nikad više nećemo čitati pisce slične Tolstoju ili Dikensu. Drugi tvrde da se roman samo vešto skriva. Pisci kao V. S. Najpol ili Truman Kapoti razigravaju svoje zamašne talente u novinarskim vežbama, iako je Kapoti smatrao prikladnim da svoje najveće delo, In Cold Blood, ipak nazove romanom.
I Antonija Arslan, čini se, pripada ovoj drugoj grupi. Njena knjiga La Masseria delle Allodole (Skylark Farm, Farma ševa) u suštini je jeziva reportaža o stradanju jedne porodice u genocidu nad Jermenima, koji je Otomanska Turska sprovela između 1915. i 1918. godine. Jedino što njenu knjigu na prvi pogled izdvaja iz mnoštva izveštaja o ovim stravičnim događajima s početka prošlog veka, jeste to što su je autorka i njen izdavač nazvali romanom.

Brutalni zločini nad Jermenima i dalje izmiču pažnji šire javnosti

Ipak, za razliku od izmišljenih likova u već klasičnom delu Franca Verfela Četrdeset dana na Musa Dagu (jermenski Musa Ler, «Mojsijeva planina», simbol hrabrog otpora Jermena, prim. prev.), napisanom 1933. na osnovu stvarnih događaja u kojima učestvuju jermenski seljani opirući se turskom progonu u aleksandretskom sandžaku na sirijskoj obali – ljudi koji naseljavaju Skylark Farmu su poimence zaista stvarni. Oni su uistinu članovi autorkine familije.
Knjiga počinje sećanjima Antonije Arslan na neke od svojih rođaka – preživele, svakako – iz vremena njenog detinjstva u Italiji tokom 40-ih i 50-ih, znatno posle događaja o kojima piše (Arslan je inače profesorka italijanske književnosti u penziji, na Univerzitetu u Padovi). Sa ove odskočne tačke, ona potom sprovodi svoju potragu ka porodičnoj priči o ubistvu, mučenju, silovanju, progonu, pljački, bekstvu i preživljavanju. Čineći tako, Arslan ih vraća u život, čak i one koji su umrli mladi.
Priča se razvija veče uoči pokolja; porodica, brojna, blaženo je nesvesna zla koje se sprema. Kao čitaoci, izloženi smo bolnom iskustvu upoznavanja niza bogato opisanih likova, svesni da su mnogi od njih osuđeni na nestanak. Nešto kao u hororima B produkcije, gde prvih par minuta služe da pojasne ko će od kukavnih likova prvi pasti kao žrtva monstruma. Međutim, za razliku od lošeg horora, ovi zločini počinjeni su nad čitavim narodom, bez obzira na njihove pojedinačne moralne pozicije. Niko nije suviše dobar da ne bi umro, a priori. A to je naravno ono što takve istorijske događaje čini tako užasnim; to je opseg banalnosti zla, da upotrebim sasvim prikladan termin Hane Arent.
Ali, preživelih je bilo! I tu roman Antonije Arslan zapravo počinje. Dok se jezivi događaji razvijaju, još ima mesta za nadu. Nismo sigurni ko će preživeti a ko ne, i čitamo gladno iščekujući odgovor. Nema iluzija o čudesnom spasenju; prva polovina knjige ne ostavlja sumnju da će se nekima od onih koje smo tako dobro upoznali, desiti nezamislive stvari. Mora se reći da autorka ima veštu ruku u opisivanju zla i surovosti; ona zlo ne normalizuje ali ga ni ne iskorišćava. Njena hrabrost da opiše užase, stvara kod čitaoca osećaj dužnosti – prema njoj i njenim likovima – da nastavi da čita kao da se uz njih bori.
A oni se zaista i dalje bore. Druga polovina knjige otkriva veliku priču o planiranju, zaveri, intrigama, hrabrosti i dovitljivosti. I tu se knjiga sasvim potvrđuje kao roman; postaje više od običnog izveštaja ili pretencioznih memoara. Uspeva da uvede element nade u najmračnije epizode, i to kroz likove stvorene bogatom literarnom imaginacijom. Postiže, ukratko, ono na šta književnost inače smera: da transformiše čitaoca, umesto da ga samo informiše. Deo uspeha engleske verzije, mora se dodati, roman duguje izvanrednom prevodu Džefrija Broka.
U izvesnom smislu, dakle, trijumf ovog romana nije tek u tome što priča priču koja se suviše često prećutkuje, i što daje glas i život onim bezbrojnim ljudima koji su oba izgubili tako brutalno i prerano. Daleko važnije, knjiga Antonije Arslan pokazuje kako vešta ruka može upotrebiti roman, u 21. veku, kao instrument kojim će monumentalne događaje – što inače izmiču pažnji – približiti mnogim čitaocima. Jer ova knjiga je bestseler u Italiji. A među onima koji su je čitali u zanosu, našli su se i slavna braća Tavijani. Priča ih je tako obuzela i zapanjila, događajima o kojima nisu znali gotovo ništa, da su odlučili da knjigu prenesu na veliko platno. Njihova filmska verzija Skylark Farme premijerno je prikazana na Berlinalu pre nekoliko meseci, na oduševljenje kritike. Distribucija je zakazana za ovo leto.
Naravno, ima još onih koji poriču da su se takvi događaji uopšte odigrali. Turska državna televizija periodično emituje programe u kojima vodeće perjanice turske politike i akademije ponavljaju svoje tupe fraze da genocida nije bilo. A ni jedna američka administracija dosad nije našla za shodno da javno kritikuje republikanske naslednike Otomanske države, zbog izbegavanja da se suoče sa sopstvenom istorijom. Turska je prosto suviše važan strateški i geopolitički partner, da bi se takve kritike javno izrazile. Tako je još davnih 30-ih MGM popustio pod pritiscima iz Turske, preko Stejt dipartmenta, i odustao od planova da ekranizuje Verfelov roman Četrdeset dana. Niskobudžetna verzija, lošeg kvaliteta, snimljena je 80-ih, uglavnom dobrovoljnim radom, ali nikada nije ušla u širu distribuciju.
Ostaje da se vidi kakvi će biti efekti filmske verzije knjige Antonije Arslan, posebno s obzirom na to da je Turska prilično željan kandidat za pristup Evropskoj uniji (dodao bih, uz podršku pojedinih članica Unije, koje su jednako željne da taj proces ubrzaju). Film, kao što znamo, danas diktira onu vrstu pažnje javnosti koju su nekad uživali pisci. Ali ako braća Tavijani budu uspešni u širenju dometa romana Antonije Arslan i doprinesu većoj pažnji, učiniće uslugu ne samo njoj i njenoj porodici, ili što se toga tiče samim Jermenima, već zapravo svim ljudima koji vole život, umetnost i istinu. A ako roman ima budućnost kao prenosilac istine, onda se stvari i nisu tako mnogo promenile. Dikens i Tolstoj bi bili zadovoljni.