Publika oseća moju poeziju

Aleksander Fjut: Prkosni autoportret Česlava Miloša (18)

Aleksander Fjut jedan je od najvećih poznavalaca dela Česlava Miloša. Njegova biografija sažima bezmalo čitav dvadeseti vek. U starosti je sam pokušavao da obuhvati svoj život, da odgonetne čudotvornu moć nepoznate sile koja ga je više puta spasavala, a istovremeno zadavala podmukle udarce. Knjiga „Prkosni autoportret Česlava Miloša“ (izdavač: Albatros plus, prevod s poljskog Ljubica Rosić), čije delove objavljujemo, jeste razgovor koji prati kazivanja ovog znamenitog Poljaka i predstavlja trajan intelektualni izazov i današnjem čitaocu.

M. Dakle, postojao je trenutak napetosti između mene i te mlade publike, na primer, u „Stodoli“, u Varšavi, kada me je atmosfera u sali podsećala na atmosferu u Varšavu uoči Ustanka četrdeset četvrte godine. Doputovao sam iz Amerike, dospeo u takvu uzavrelost… Zar ja treba da im idem niz dlaku, da tako kažem, budući svestan realne situacije? Zar ja treba da držim zastavu i vodim narod na barikade?! Moram ovde da dodam još jedno, postoji izvesno neslaganje između toga ko sam i slike mene u mom opštenju s američkim mladim pesnicima i intelektualcima. Ako sam napisao jedan broj pesma koje oni primaju kao izvesne humanističke vrednosti – ne samo humanističke već i humanitarne – ako imam izvestan broj pesama koje govore o getu za vreme nemačke okupacije, ili o smrti čoveka, uopšte, o dvadesetom veku, kao o veoma svirepom veku – oni su smesta skloni da me smatraju svojim. Tako da sam automatski pozivan u razne akcije za odbranu mira, protiv nuklearnog oružja itd., mada se naš pogled na te stvari načelno razlikuje. Ja sam sâm razmišljao koliko bih morao da se trudim da otklonim taj nesporazum. Ali kako? Ako su to zaista dobri, plemeniti ljudi i u progresivnom smislu duboko se osećaju progresistima, treba li da ranim njihova osećanja?

F. Interesantno je kako je Vaša slika formirana na osnovu engleskih prevoda Vaše poezije?

M. To je izuzetno dobra slika. Ovde treba razlikovati jedno: uopšte mi se ne dopada ta slika kada neki kritičari najviše ističu istorijske pesme, naročito one pisane za vreme rata, i stvaraju sliku nekog survivora, nekoga ko je preživeo Holokaust. To je lažno, tada su proporcije narušene. Ali ima i drugih, kada je reč o kritičarima ili publici, koji vrlo dobro osećaju problematiku moje poezije i mnogo se radujem da su takve poeme, kao što je poema Gde sunce izlazi i gde zalazi ili pak Posebna sveska, u prevodu na engleski, priznate. To lepo govori o čitaocima. I to je slika samoga mene kao misaonog pesnika koja mi je bliska, više mi odgovara. Dalja je od pesnika akcije, pesnika aktivno umešanog u istoriju. Nikada nisam hteo da budem umešan u istoriju… Možda bi se moglo sažeti ovo o čemu govorimo, kao neprijatnost onda kada je moja slika u očima drugih suviše plemenita za moje norme.

F. Ili pak i suviše pojednostavljena.

M. Može i tako da se kaže. Suviše plemenita i suviše jednostavna. A ja nisam ni plemenit ni jednostavan.

F. Prostor je ustaljen lajtmotiv Vašeg stvaralaštva, vraća se kako u poeziji, tako i u esejima. To je motiv koji formira Vašu pesničku maštu i problem koji Vas zaokuplja s teoretske strane. Kakvi su vas prostorni doživljaji formirali od detinjstva?

M. Meni se čini da ima doživljaja iz detinjstva koji se na pamte, ali koji sigurno na neki način utiču. Ne mogu, na primer, da kažem kako je na mene uticalo putovanje transsibirskom železnicom, kada sam prvi put bio u Aziji. Ali ti utisci, kojih se sećam, uvek se povezuju s vodom, jer je voda, vodena površina u izvesnom smislu apstraktan prostor. Daleko i blisko na njoj je uhvatljivije. Moje prve uspomene na vodu odnose se na jezero Viški. To je zapadno od Vitepska, prema Letoniji. Sećam se vožnje čamcem i približavanja drugoj obali, na kojoj je bilo poveće selo s velikom pravoslavnom crkvom. To je jedan motiv. Drugi, kada sam bio na Volgi u Rževu, tada sam imao šest godina, stajao sam iznad same vode. Ogromna masa crne, tamne, zastrašujuće vode koja teče i druga obala, osvetljena suncem… Potom, moja rodna reka Njevjaža, takođe posmatrana s niskog nivoa. Dete je skoro na nivou vode i gleda drugu obalu.

Možda sam zbog toga bio veoma osetljiv na sve što se odnosilo na vodu u knjigama. Jedna od prvih knjiga – možda ne jedna od prvih, ne bih hteo da slažem, jer se više ne sećam koliko sam tada godina imao – bio je Fenimor Kuper. Ja sam se vaspitavao u velikoj meri na američkoj književnosti. Fenimor Kuper je uistinu dosadan pisac, kada ga čitate na engleskom. Ali ja sam čitao njegov prevod u izvrsnom skraćenju za decu, sâm ekstrakt. Istorija junaka Natanijela Bampa, koja se kod Kupera rasteže na više tomova, sažeta je u jednoj knjizi. U početku ga vidimo kao mladića, a na kraju, kao starca. Veoma uzbudljivo. To je neverovatno snažno delovalo na moju maštu. Kada vidim vezu između tog… Da li mogu da napravim digresiju?

F. Naravno.

Nastavlja se