Pukovnik Duško Šljivančanin: Svaki roditelj ima svoju istinu o pogibiji deteta, meni je savest mirna

Međutim, meni je apsolutno mirna savest u vezi sa okolnostima pod kojima je poginuo vojnik Miroslav Stojanović sa kojim bio u vozilu tog 9. aprila 1999. kada je napadnuta karaula Košare – ističe u razgovoru za Danas pukovnik Duško Šljivančanin.

Povod za ovaj razgovor je intervju koji je Miodrag Stojanović, otac stradalog Miroslava Stojanovića, pre nekoliko dana dao Danasu, a u kome je direktno optužio pukovnika Šljivančanin da je kriv za pogibiju njegovog sina.

Šljivančanin za naš list objašnjava da je u to vreme bio komandant 53. graničnog bataljona u sastavu Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije i da je imao 34 godine.

– Od 115 kilometara granice ka Albaniji, ja sam sa svojim ljudima branio 68 kilometara, odnosno 13 karaula. To je bila ogromna zona – ukazuje Šljivančanin. Tog 9. aprila 1999. naš sagovornik navodi da je krenuo ka karauli Košare, kao i da je na putu sreo pukovnika Trajkovića i potpukovnika Tomića koji su bili ranjeni.

– Sa isturenog komandnog mesta u Đakovici su mi rekli da idem natrag u Batušu jer dobijam pojačanje, da stižu pripadnici vojne policije iz Kragujevca. Pošto je moje vozilo uništeno pod vatrom, jedinom vozilu kojem sam mogao da priđem bilo je vozilo „pincgauer“ kojim je upravljao vojnik Miroslav Stojanović – priča nam pukovnik Šljivančanin.

Upitan čija je bila odluka da krene po pojačanje, odnosno da li je od nekog dobio naređenje, Danasov sagovornik odgovara da je odluka bila njegova.

– Kada vam stiže pojačanje, morate da ga uvedete u tok borbe, gde da idu, šta da rade… – objašnjava Šljivančanin. Na pitanje zašto nije poveo obezbeđenje, odnosno još dva vojnika, što je jedan od razloga zbog koga otac stradalog Miroslava Stojanovića tvrdi da je kriv za smrt njegovog sina, on odgovara: „Da su krenuli još bi dva života bila izgubljena“.

– Vodi se teška borba, tu je samo 130 vojnika, nemate koga. Ali i da sam imao, ne pomaže vam. Dobro je da imate pojačanje kada imate dva vozila, ali ne i kada ste s jednim vozilom – kaže Šljivančanin.

Kada su krenuli ka Batuši, on objašnjava da je vojniku Stojanoviću govorio da vozi brže jer je hitno, a da mu je vojnik rekao da vozilo može da se prevrne.

– U vozilu sam sedeo s desne strane, on sa leve. Na jednoj krivini je usporio, ne znam da li je nešto uočio ili je jednostavno usporio jer je bila krivina, ali u tom momentu počinje paljba. On je imao šlem i pancir, ja ništa od toga. Samo sam video kako mu je klonula glava, nisam uspeo nijednu reč s njim da progovorim. Pukla je šoferšajbna, celo vozilo je bilo izrešetano, čak i rezervna guma… Mislim da je mene spasilo to što su glavnu vatru, nakon što su pogodili vojnika Stojanovića, usmerili na zadnji deo „pincgauera“ misleći da još nekog ima u vozilu. U tom momentu sam istrčao iz vozila, osetio sam kako me jedan metak pogodio u trup, jedan u petu… Siguran sam da bi me OVK teroristi opkolili da nisu čuli vozila u kojima se nalazilo pojačanje po koje sam i pošao. Ovako su čuli vozila i pobegli – priča Šljivančanin.

Dodaje da se on potom survao niz put i tako uspeo da preživi. Na pitanje da li je Miroslav ubijen iz snajpera ili nekog drugog oružja, s obzirom na to da je sudski veštak tvrdio da je ubijen od rasprskavajućih eksplozivnih sredstava, Šljivančanin kaže da ne može sa sigurnošću da odgovori da li je u pitanju bio snajper i da li je kasnije bilo eksplozija, ali navodi da je Miroslav prvo pogođen metkom.

– Kasnije mi je rečeno da su Šiptari izvukli telo vojnika Stojanovića iz vozila i pucali mu u glavu – ističe pukovnik Šljivančanin. Prema njegovim rečima, na Miroslava je pucano s leve strane, a on sam nije stigao da puca jer je napad bio iznenadan, iako je imao automatsku pušku, pištolj i bombu.

– Na tom mestu je posle nađena gomila naoružanja jer su se teroristi uplašili i pobegli – ukazuje Šljivančanin. Miodrag Stojanović je u intervjuu za naš list rekao da mu je Šljivančanin pretio, međutim Danasov sagovornik naglašava da to nije tačno.

– Ja sam od njega doživeo uvrede, ali sam mu ih otćutao, jer je on otac stradalog vojnika. Pričali smo preko telefona nekoliko puta. Nekada bi to bio fin razgovor, a nekada me je napao. Čak sam čuo da je lepio po Leskovcu plakate da mu je sina ubio NATO zločinac Duško Šljivančanin – navodi Šljivančanin.

„Nemam ništa protiv obdukcije“

S obzirom na to da obdukcija tela vojnika Miroslava Stojanovića nije obavljena, na naše pitanje da li bi se bunio ako bi se izvršila ekshumacija njegovih posmrtnih ostataka, Šljivančanin naglašava da „ne bi imao ništa protiv“.
– Što se tiče obdukcije, ja zaista ne znam da li je izvršena ili ne. Ako nije, zaista nemam ništa protiv da se izvrši – zaključuje Duško Šljivančanin.