Puni fondovi, prazni novčanici

„S obzirom na geopolitičko okruženje, odlučili smo da se povučemo“, kaže Andrea Orcela, šef UniCredita.

Nema sumnje da je UniCredit odustala od kupovine posle upozorenja iz Evropske centralne banke upućenog bankama koje posluju u Rusiji da se pripreme na mogućnost međunarodnih sankcija ako Rusija napadne Ukrajinu. Bio je to loš ishod po ambicije italijanske banke, ali i bolan udarac za Rusiju.

A tek će mnogo da boli.

To je pretnja iz Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona, Pariza upućena ovih dana na adresu – Kremlj, Crveni trg, Rusija. Zapad je spremio novi paket sankcija ukoliko Rusija vojno krene na Ukrajinu koje će, kako se najavljuje, imati dodatne ozbiljne posledice po rusku ekonomiju i njen rast, poslovanje ruskih banaka, kompanija i njihove vlasnike ali i na životni standard Rusa.

Koliko su zapadne sankcije ozbiljan problem Rusija se uverava već osmu godinu.

Iako se Putin i njegova elita trude da minimalizuje njihov uticaj i predstave ih kao izazov, iskustvo sa sankcijama nije ni lako ni prijatno. Sankcije koje su Sjedinjene Države, Evropska unija, Australija, Japan, Kanada, Švajcarska, Novi Zeland uvele 2014. godine zbog aneksije ukrajinskog Krima (u međuvremenu proširivane zbog drugih razloga) uzdrmale su rusku ekonomiju i otežale život običnih građana.

(NE)USPEŠNO: Ima, međutim, i na Zapadu posmatrača koji smatraju da sankcije nisu mnogo naštetile Rusiji.

Tako, na primer, Njujork tajms pre neki dan primećuje da „sankcije imaju više neuspeha nego uspeha“ i citira izjavu Džejmsa Niksija, iz istraživačkog centra Chatham House, koji kaže da je „uticaj sankcija zanemarljiv“, ali naglašava da su sankcije odvratile Kremlj od daljih vojnih intervencija u Ukrajini.

Drugi sagovornik Džefri Šot, viši saradnik Petersonovog instituta, smatra da bi nove sankcije svakako naštetile Rusiji ali bi i Moskva mogla da uzvrati smanjenjem isporuka gasa Evropi (tema ovog teksta nisu efekti sankcija na zemlje koje su ih uvele).

Ruska novinarka koja se potpisuje pseudonimom Alina Musina piše da u njenoj zemlji nije uobičajeno govoriti o negativnom efektu sankcija, da se u javnom prostoru govori samo o koristima za domaću privredu i da zvaničnici tvrde „ništa kritično“ i „neće loše uticati“.

Ima stručnjaka koji smatraju da je Rusija ta koja upravlja sankcionim ratom jer povećava proizvodnju, podstiče razvoj poljoprivrede, supstituiše uvoz i razvija tehnologije.

Predsednik Vladimir Putin tvrdi da u čitavom periodu sankcija šteta od njih nije premašila 50 milijardi dolara, a da je zemlja zaradila otprilike isto toliko.

Kad god govori o ruskoj ekonomiji, Putin ističe samo pozitivne efekte: niska inflacija, minimalni budžetski deficit, javni dug od samo 18 odsto BDP na kraju 2020. godine, stabilni suficiti na tekućem računu i devizne rezerve od 596 milijardi dolara na kraju 2020. godine.

Musina citira Putina koji kaže da je Rusija postala vodeći igrač u izvozu žitarica: žito je 2019. prodato za 25 milijardi dolara, što je 11 milijardi dolara više nego što je Rusija zaradila te godine od trgovine oružjem. Zanimljivo je da ruski zvaničnici sankcije opisuju kao neefikasne, ali se istovremeno stalno žale na njih i traže da se ukinu.

STVARNOST NIJE RUŽIČASTA: Kad se zaviri ispod javnih izjava zvaničnika, stvarnost ne izgleda tako ružičasto.

Putin izbegava da govori o ekonomskom rastu i životnom standardu, verovatno svestan koliko je situacija loša.

Rusija od uvođenja sankcija 2014. godine ima depresivnu dinamiku BDP, devalvaciju rublje, pad investicija i pogoršanje kvaliteta života.

Istina, ne mogu se sve negativne pojave pripisati samo sankcijama, na sumornu sliku ruske ekonomije utiču cena nafte na svetskom tržištu, loše upravljanje, ogromna korupcija i pandemija kovida 19.

Međutim, u studiji za The Atlantic autori Marija Snegovaja i Anders Aslund tvrde da sankcije imaju direktan efekat na tri od četiri ekonomska pokazatelja: smanjenje spoljnog duga (prinudno razduživanje), smanjenje stranih direktnih investicija (SDI) i snažan odliv kapitala a indirektan efekat imaju na opreznu makroekonomsku politiku vlade.

Sankcije su, prema RBC (RosBiznesConsulting), pogodile 509 političara i biznismena i 621 kompaniju i banku.

Šef ruske Trgovinsko industrijske komore Sergej Katirin tvrdi da su negativan uticaj osetile, pre svega, finansijske organizacije, sektor nafte i gasa i tržište visokotehnološke opreme.

Najveći uticaj sankcije su imale na BDP.

Pred uvođenje sankcija, 2013. godine, ruski BDP bio je 2,1 biliona dolara, 2019. godine – 1,7 biliona dolara a 2020. godine – 1,47 bilion dolara.

Kad se, međutim, preračuna u rublje, ruska ekonomija je u proteklih osam godina objektivno propala 40 odsto (istovremeno globalni BDP porastao je 10 odsto). Inače, za jedan dolar se 2013. godine dobijalo 31-32 rublje a 2021. godine 75 rubalja. Spoljna trgovina vredela je 2013. godine 844 milijarde dolara, 2019. godine bila je 672 milijarde dolara a 2020. – 572 milijardi dolara.

Prosečna plata 2013. godine bila je 911 dolara, a 2021. 690 dolara.

Kina je 2020. godine prvi put pretekla Rusiju u BDP per capita – 10.582 dolara prema 9.972 dolara.

Rosstat je objavio da je raspoloživi dohodak stanovništva od 2014. do 2020. godine pao 10,2 odsto a da je inflacija u tom periodu kumulativno iznosila 44,3 odsto.

„Da bi obuzdala inflaciju, vlast je počele da primenjuju metode državne regulacije koje vraćaju privredu na sovjetsku model“, kaže Alina Musina.

„GLAVA IZNAD VODE“: Snegovaja i Aslund ističu da su sankcije iz 2014. primorale ruske privatne i javne dužnike da se prinudno razduže i istovremeno uplašile većinu potencijalnih kreditora.

Oni tvrde da je smanjen priliv stranog kapitala najočigledniji i najlakše procenjiv efekat sankcija.

To ilustruju ovim podacima: ukupan spoljni dug Rusije smanjen je od kraja 2013. do kraja 2020. za 259 milijardi dolara (sa 729 milijardi na 470 milijardi): „Da je Rusija pratila prosečan trend privreda u razvoju, povećala bi spoljnu zaduženost na 949 milijardi dolara. Drugačije rečeno, zapadne sankcije primorale su Rusiju da se odrekne 479 milijardi dolara međunarodnih kredita, ili oko jedne trećine sadašnjeg BDP, koji su mogli da idu u investicije i podstiču ekonomski rast“.

Igor Nikolaev, šef Odeljenja za strateške analize konsultantske firme FBK, kaže da je reč o ogromnim gubicima: „Nema investicija, nema razvoja“.

Moskovska rejting agencija ACRA ocenjuje da su sankcije dodatno pogoršale investicionu klimu.

A Snegovaja i Aslund tu ocenu kvantifikuju: „Između 2014. i 2019. ruski godišnji neto prilivi SDI u proseku su iznosili samo 1,39 odsto BDP dok je u prethodnom šestogodišnjem periodu bili 3,56 odsto. To implicira da je Rusija u perriodu 2014. do 2020. propustila potencijalne SDI od 169 milijardi dolara“.

Dakle, kad se saberu izgubljene strane direktne investicije i izgubljeni inostrani krediti ukupno izgubljena suma iznosi 648 milijardi dolara, odnosno 34 odsto ruskog BDP iz 2019 (poslednja normalna godina pre pandemije kovida 19).

Analiza The Atlantica sugeriše da bi Rusija imala dodatni godišnji ekonomski rast od 2,5 do 3,0 odsto u periodu 2014. do 2020. da nije bilo sankcija. To je ukupno 350 milijardi dolara, ili u proseku 50 milijardi dolara godišnje.

Sankcije imaju, po mišljenju nekih analitičara, i jednu pozitivnu (sekundarnu) posledicu – naterale su ruske vlasti da vode restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku i tako drže „glavu iznad vode“.

Takvom politikom Vlada je odvajala deo naftnih prihoda u fond „za crne dane“ u kome je početkom ove godine bilo 152 milijardi evra (ekvivalent 12 odsto BDP) a Centralna banka punila devizne rezerve čija je vrednost oko 630 milijardi dolara.

Druga škola mišljenja, međutim, tvrdi da restriktivna fiskalna i monetarna politika nije bila dobra za ekonomski rast.

„Putin je više zainteresovan za održavanje maksimalnih rezervi zbog sopstvene političke sigurnosti nego zbog podizanje životnog standarda stanovništva. Rusija treba da poveća strane investicije i podstakne preduzetništvo, ali Kremlj je preokupiran onim što Putin naziva suverenitetom, odnosno, dovoljnim državnim resursima da Rusija može da izdrži sankcije Zapada“, ocenjuju Marija Snegovaja i Anders Aslund.

Procene da li su sankcije Zapada bile efikasne uveliko variraju.

Činjenica je da ruska ekonomija nije osakaćena, mada je njen trošak mnogo veći nego što se mislilo da će biti.

Moglo bi se reći da su postignuti umereni ciljevi ali da krajnji cilj – povlačenje Rusije iz Donbasa i Krima – nije postignut (mada niko nije mislio da je to moguće).

Kakve bi mogle da budu dodatne posledice po rusku ekonomiju od novih zapadnih sankcija?

Rojters podseća da bi, pored zabrane izvoza američke visoke tehnologije i pooštrenih sankcija privatnim bankama i Fondu za direktna ulaganja, ključna nova mera moglo biti isključivanje Rusije iz međunarodnog sistema plaćanja SVIFT (to se dogodilo Iranu).

Koliko ta mera može da bude bolna najbolje je 2019. godine opisao tadašnji ruski premijer Dmitrij Medvedev označavajući je kao „objavu rata Rusiji“.

Naučna saradnica Univerziteta u Cirihu Marija Šagina u izveštaju za moskovski Karnegi centar tvrdi da bi izbacivanje iz SVIFT bilo pogubno za Rusiju: „To bi prekinulo sve međunarodne transakcije, pokrenulo nestabilnost rublje i izazvalo ogroman odliv kapitala“.

Iako se javno ne spominje, jedna od mera koja je u opticaju je i zamrzavanje deviznih rezervi ruske Centralne banke (desilo se Iranu i Libiji).