Put bez putokaza

Istok je Rusija i njena Evroazijska unija, ali Srbija je, sa svih strana, okružena Zapadom, državama koje su već u Evropskoj uniji i NATO alijansi, ili će im se pridružiti uskoro. Nema koridora ka Istoku, a Zapad je surov i nepravedan, pa neće da nam, bez ikakvih uslova, kao Deda Mraz, otvori slavine svojih investicija i donacija preko potrebnih Srbiji, nego traži korenite sistemske reforme i promene, od temelja do krova države, i odbija, uporno odbija, da nam pokloni prelaznu ocenu iz vladanja.

Uskoro će se navršiti četrnaest godina od pobede „proevropskih snaga“ u Srbiji. Od tada pa do danas, a sve pod plaštom evropskih promena, vođena je kalkulantska politika „drvenog gvožđa“, strategija vrdalama, i tamo i onamo, ni tamo ni onamo, umnožavani su stubovi Srbije ka njenoj budućnosti, briselski stub, moskovski stub, pa vašingtonski, pa pekinški, užurbano je oporavljan i stub nesvrstanosti. Država nam je, međutim, sve dublje, tonula u živi pesak, razvlačena od graditelja svih tih stubova, samo su oni profitirali, i politički i statusno, u nepokretnoj zemlji sve većeg siromaštva i beznađa.

Sada, kada dogoreva do nokata, kada su se na državnu kuću sručile i poplave, kuća se ne može opravljati malterisanjem „nekih stranih sila“, ni prizivanjem u pomoć odavno mrtvog Tita, ni podgrevanjem kosovske retorike, ni jadikovkama da nas, sa Zapada, zbog „principijelnog“ odnosa Srbije prema Rusiji i drami Ukrajine, sapliću u našem gordom posrtanju na putu bez putokaza.

Taj putokaz nam, nikako, ne može biti Titova politika, bez obzira što, posle svega što nam se dogodilo, sumornu stvarnost prati nostalgično sećanje na vreme kada je bilo drukčije i bolje. Naprosto, živimo u drugom svetu i vremenu. Nema više ni Sovjetskog Saveza, ni Varšavskog pakta, ni Jugoslavije, nema razjedinjene Evrope i podeljene Nemačke, nema više ni one Moskve, u čijoj se partijskoj crkvi Tito uvek molio, ni onog Vašingtona, u kome je bila Titova blagajna za manevrisanje između komunističkog Istoka i antikomunističkog Zapada.

Današnja Srbija ne sme biti ni rupa na evropskom tepihu, ni antinatovski dinamit u svom okruženju, a njena osećanja prema Rusiji i najbolje odnose sa Rusijom niko u EU niti osporava niti će da to čini. Upravo je EU najveći trgovinski, investicioni i razvojni partner Rusije, a Nemačka ispred svih. Sa svojim proročkim darom, Fridrih Niče je, još u 19. veku, pisao da će, jednoga dana, kada se udruže ruski duh i bogatstva sa germanskim talentom za rad i organizaciju, biti rođen savez kakav svet nije poznavao. Stoleće celo kasnije, general De Gol će otići korak dalje, vizionarski povezujući celu Evropu sa Rusijom.

I kada je to bilo unosno i kada nije, u Srbiji je ruski prozor bio otvoren, i biće otvoren, ali Srbija više nema ni vremena ni prava da okiva samu sebe. Moramo u EU, na Zapad, brzo i najbrže, bez oklevanja i ma kakvih uslova.

Potpisan je Briselski sporazum, puna i svestrana normalizacija odnosa sa Kosovom je neminovna. Kosovsku nezavisnost priznalo je, do sada, 110 od 193 članice UN i 23 od 28 članica EU. Ubedljiva većina. Uzaludno je lobiranje po Africi i Južnoj Americi protiv stvarnosti koju Srbija ne može da promeni. Nikakvu korist nemamo od odlikovanja šefovima država koje još nisu priznale da je Kosovo država i od bajki da Rusija, svojim vetom u Savetu bezbednosti UN, čuva Kosovo u sastavu Srbije. Vraćajući sebi svoj Krim, Rusija se upravo oslonila na stav Međunarodnog suda pravde da je nezavisnost Kosova legitimna.

Ne može biti sporan imperativ nove državne politike Srbije prema Nemačkoj, ako se, makar i u poslednjem trenutku, naša državna strategija okrene prema Briselu, jer se u Brisel stiže kroz Brandenburšku kapiju. Ka toj glavnoj kapiji EU odavno se zaputila i sve moćnija Turska, a jedan od njenih strateških prioriteta je investicioni, tehnološki i kulturološki prodor na Balkan, i nikako slučajno na Balkan. Od 60 miliona Turaka u toj zemlji, blizu 30 miliona njih imaju svoje balkanske korene, a oko pet miliona vuku istorijsko poreklo od jezika koji je, danas, za neke srpski, za neke hrvatski, za neke bosanski, a za neke crnogorski. Mudra politika bi u tome prepoznala i dodatni razlog za svestranu saradnju sa tom državom, sa kojom nas povezuju zajednički vekovi, i koja, i danas, mnogim Bošnjacima u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, kao i mnogim Albancima na Kosovu, emotivno znači ono što i Srbima znači Rusija.

Tačno je da smo mali i slabi, ali nije tačno da od nas ništa ne zavisi. Upravo od nas sve zavisi, kako je, nemački precizno, premijeru Aleksandru Vučiću saopštila kancelarka Angela Merkel. Podrška vodeće sile EU nije sporna, ali od nas zavisi hoćemo li tu podršku evropeizaciji Srbije i dobiti. U EU ne možemo bez evropskih standarda, a bez tih standarda, bez svestranog evropskog preobražaja Srbije, neće biti pomoći ni Nemačke niti ikog sa Zapada.

Pred Srbijom je poslednja prilika da uskoči u voz ka Evropi. Bude li ona propuštena, Srbija će nastaviti svoje propadanje i besciljno tumaranje putem bez putokaza.