Put oko SFRJ za 12 dana

Nama, koji smo nastavili svoje živote tu – na ovim „našim prostorima“, u „regiji“ ili „regionu“, Zapadnom Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji (kao da postoji sadašnja!) uglavnom – tu smo i sada. Iako razdvojeni, neka od tih svakodnevnih iskustava su gotovo identična, dok su neka takva kao da su jedni na Zemlji, drugi na Mesecu, a treći na Marsu… – kaže za Danas Peđa Bajović, stend-ap komičar, koji od prvog marta kreće na sasvim neobičnu turneju – za 12 dana obići će osam gradova bivše SFRJ u kojima je za svojih 40 godina živeo. Zato u zagradu pored svog imena često zapisuje HR/SRB/BiH/CG/SLO.

Turneja kreće iz Zagreba, njegovog trenutnog boravišta u četvrtak 1. marta, da bi je na svoj 40. rođendan (12. mart) završio u rodnom gradu – Bijelom Polju u Crnoj Gori. U međuvremenu će obići još i Mursku Sobotu, Banjaluku, Sarajevo, Mostar, Beograd (10. mart, Dom omladine) i Požegu (11. marta, Kulturni centar). Sa svojom celovečernjom predstavom, pod nazivom „S nogu“, Peđa će se u ovim gradovima prvi put pojaviti kao profesionalni stend-aper, što je posao kojim se bavi poslednjih sedam godina – a pre toga je bio: vojno lice, menadžer, prevodilac, novinar, humanitarac…

– Počeo sam ovim da se bavim kada sam shvatio da stend-ap komedija može proći na celom onom bivšem tržištu od 22 miliona ljudi, a ne samo u jednoj od ovih prcvoljak država koje su nam ostale. Bez obzira na teška vremena, mada ja lično jedva da u sećanje prizivam neka vremena koja su se smatrala lakima, uveren sam da je pred nama dobra perspektiva. Treba se otvoriti i treba raditi. Treba putovati i razgovarati, razmenjivati iskustva i ideje. To ću ja sada da napravim – objašnjava Bajović.

Svet je ugledao u Crnoj Gori, iz braka, kako kaže, tamošnjih domorodaca.

– Rođen sam u Bijelom Polju. Svog života tada i tamo se baš i ne sećam, ali su mi se u memoriji dobro urezala duga leta provedena u tom „delu sveta“. Baš na svoj 40. rođendan, upravo ću u svom rodnom gradu završiti ovu turneju. Odrastao sam u Požegi, gde su se moji preselili zbog posla, trbuhom za kruhom, a dok su oni „to radili“, ja sam se „šalabajzao“, prvo po ulicama oko Suda, a onda po Trećem reonu. Pred kraj osnovne škole (Petar Leković rocks!!!) krenuo mi je nemir. Trebalo je nekako pobeći iz uspavane provincije – bez uvrede! Uspeo sam, ali sam zbog roditelja i prijatelja koje sam ostavio iza sebe, i dalje jako vezan za ovaj mali grad – seća se Peđa.

Otišao je u Mostar, u tadašnju Vazduhoplovnu vojnu gimnaziju.

– Iako je život pitomca ovakve škole prvenstveno upućivao na druženje s klasićima, ja sam se vremenom odlučio za druženje s Mostarcima. Nakon četiri godine, iz tog grada sam otišao kao jedan od njih. U okviru tog letačkog školovanja, odlazili smo i na obuke letenja, a meni je prvi put to bilo u Murskoj Soboti, u Sloveniji. Bilo je to ono leto Miloševićevog Gazimestana, ali su meni bile puno važnije jedrilice i Slovenke – priseća se.

Vojno školovanje je nastavio u Sarajevu, u Vojnoj akademiji RviPVO u Rajlovcu.

– Rat je već počeo u Hrvatskoj, a približavao se i Bosni. Sve je naglo prekinuo odlazak u borbu, u jedno aprilsko nedeljno popodne. Sećam se da mi je najviše žao bilo to što nisam završio školu plesa… Iz ratnog Sarajeva odlazimo mesec dana kasnije, evakuisani u vojnom helikopteru. Za Beograd. Uvidevši čemu u stvari služi vojno školovanje, vrlo brzo napuštam vojsku i krećem u potragu za odraslim sobom. Upisujem studije sociologije, jer mi ništa drugo nije palo na pamet. Sasvim slučajno za život počinjem da zarađujem novinarenjem na radiju i u štampi. Beograd je tada, u vreme embarga i hiperinflacije (rat se službeno događao ‘tamo negde’) bio jako teško mesto za život, ali sam ga, kao i mnogi drugi, preživeo – kaže Peđa.

Čim je potpisan „Dejton“, vratio se u Bosnu i Hercegovinu.

– U Banjaluci sam proveo četiri godine radeći za međunarodne mirotvorne inicijative i živeći punim plućima mladog mužjaka. Ovaj grad me ponajviše odredio kao odraslu osobu i svoju ličnu kartu s banjalučkom adresom i dalje čuvam u novčaniku. Otišao sam, jer mi je Amerika poklonila dve godine postdiplomskih studija. Nakon izborenog magisterija medijskih komunikacija, dolazim u – Zagreb. Došao sam pre deset godina, i ostao. Taj purgeraj mi je doneo brak te dvostruko razmnožavanje, a ono što je jednako važno, to je da mi se dogodio – stand up – priča Peđa.

Objašnjava da je stand up komedija upravo priča – o životu, baš onakvom kako ga je on živeo, od Bijelog Polja, preko Požege, Sarajeva, pa do Zagreba. Peđa je tako postao jedan od pokretača hrvatske stand up comedy scene i mreže stand up komičara u regiji.

Komedija sa stavom

– Kao mali uživao sam u monodramama Josipa Pejakovića koje nisu stend-ap, ali mi je uvek bilo fascinantno to – jedan čovek na sceni. Od pre dve godine sam ful tajm stend-ap komičar i producent, a od nas tridesetoro u Zagrebu možda pet ima nekog glumačkog iskustva, ali niko od nas nije glumac. Treba da budeš kreativan, ovo je u tehničkom prevodu „komedija s nogu“, ali suštinski je to komedija sa stavom. Glagol koji opisuje stend-ap komediju je ismejavanje sveta oko sebe, upiranje prstom u stvari. I ako to što si gledao oko sebe uspeš da složiš u neku formu koja će ljude da nasmeje, ti ćeš biti dobar stend-ap komičar – objašnjava Peđa.

Jugoslovenski humor

– Nedavno sam nastupao u Mađarskoj. Bio je to moj prvi nastup u tzv. trećim zemljama – ili izvan bivše Jugoslaviji ili izvan engleskog govornog područja. Pre mene je nastupao jedan Mađar na engleskom, pa sam ga razumeo i dobro se nasmejao. Bilo je to manje-više isto ono o čemu moje kolege iz cele regije i ja pričao i čime nasmejavamo publiku, osim – naših nacionalnih stereotipa. Ti naši međusobni odnosi i predrasude čine jugoslovenski humor, ali se po pitanju univerzalnih tema ne razlikujemo od ostatka sveta. Kao što se ne razlikujemo od ostatka sveta, ne razlikujemo se ni međusobno. I ‘hladni’ Slovenci i ‘topli’ Makedonci smeju se istom i jednako glasno. Razlog tome je što je stand up komedija priča – o životu. Nije to pričanje viceva ili gluma u skečevima o nekim situacijama koje se u realnosti gotovo nemoguće. Mi pričamo o konkretnom svetu oko nas i o svakodnevici koja nas spaja. Problem s novcem ili odnos s partnerom, situacije u porodici ili na poslu – iskustva su koja su vrlo slična i onima u Sijetlu i onima u Nju Deliju, i onima u Beogradu. A političari su nam ne slični, nego – isti! – kaže Peđa.